Vreme_je-STEPINAC-SVETAC-ILI-GREŠNIK

STEPINAC SVETAC ILI GREŠNIK

Da je Stepinac bio loš za srpski narod – o tome ne treba govoriti. Ali ne treba prećutati mnogo suptilniji greh zagrebačkog nadbiskupa – on je bio zlo za svoj hrvatski katolički puk u svojoj katoličkoj nadbiskupiji. Bio je zlo za katolički kler i samu katoličku veru, zlo za Hrvate!

 

Autor: Mihailo Šaškijević, Chicago, USA

 

Da se podsetimo: U leto 1940. godine katolička Italija objavila je rat katoličkoj Francuskoj. Niko Musolinija nije na to naterao. Hitler je tada bio daleko. Sveti otac Pije XII ne samo da nije pokušao da spreči to ubijanje katolika od strane katolika, nego je dopustio svojim svećenicima da italijanske vojnike blagosiljaju kada su odlazili da ubijaju francuske katolike. Nečinjenje Pija XII ili njegovo namerno povlačenje pred događajima je ulazak Italije u rat pretvorio jedan evropski sukob u svetski rat.

Kada je hrvatski „poglavica“ 1941. godine uputio hrvatske dragovoljce na Istočni front u sigurnu smrt, a za slavu vođe Trećeg nemačkog carstva, Stepinac nije učinio ništa da se taj pokolj hrvatske omladine spreči. Naprotiv odobrio je i podstakao svoje svećenike da te dečke blagosiljaju. Dragovoljci su kod Staljingrada bili pohvatani, preobučeni u jugoslavenske uniforme i poslani u Jugoslaviju. Kod Čačka su napali Nemce koji su se povlačili iz Grčke. Naređeno im je da se zakopaju u jame, gde su bili vezani za kolce de ne bi mogli pobeći. Nemci su ih sa lakoćom skoro sve pobili.

Dvojici je pošlo za rukom da prebegnu kod Nemaca, a tek onda su Nemci shvatili koga imaju sa druge strane. Ta dvojica su u Zagrebu ispričali svoju životnu priču. Ni do današnjeg dana katolički popovi nisu pokušali da nađu obitelji tih dečaka, da im izraze sućut, da ispitaju način na koji su, blagoslovom nadbiskupa Alojzija Stepinca, izgubili živote. Bez trunke sažaljenja ostavljena su da trunu tela tih dečaka ko zna gde pod kojom i čijom zemljom. Kakav je kao čovek mogao biti Stepinac kada je to dopustio i šta više sebe uzdigao iznad svog sopstvenog greha?

Kada je u jesen 1944. godine Broz zaposeo Beograd, svakom u Zagrebu je bilo jasno da će Broz uskoro doći i njima. Stepinac je imao šest meseci vremena da izvrši evakuaciju hrvatske sirotinje i spreči hrvatske komuniste da pobiju nedužne Hrvate. Neki svećenici su sklanjali zlato, neki sami sebe – ali niko nije sklanjao sirotinju. Ni Stepinac, ni Pavelić, ni crkva, ni država, niko, ama baš niko. Nesposobnost, nemarnost, glupost, zabuna, strah? Pustili su hrvatsku sirotinju da ih hrvatski komunisti pohvataju kod Blajburga i onda „maršom smrti“ pojedinačno pobiju. Još od Lajoša Košuta pa do današnjih dana Mađari otvoreno govore da Hrvati nisu sposobni da upravljaju državom. Nije za njih država – oni su pokrajina pod zaštitom mađarske kraljevske krune.

Materijalne štete koje je Stepinac naneo pojedinim nesretnicima nisu zanemarljive, ali uz dobru volju i velike teškoće te štete mogu da se isprave. Međutim, prisilno prevođenje pravoslavnih stanovnika Hrvatske u katoličanstvo je duhovna šteta koja je naneta samom hrišćanstvu hrvatskog puka. Ta šteta se može ispraviti samo pokajanjem i ukazivanjem pomoći toj sirotinji da se vrati u svoju pravu veru.

Bila je upućena poruka pravoslavnima da se ili pokatoliče, ili će biti odvedeni u Jasenovac. Neki put su naoružani bojnici sprovodili sirotinju župniku. Župnici su to prihvatili, bilo iz straha ili iz ubeđenja. Nepoznato je šta su, ako su ikada išta uradili biskupi. Izvesno je da ni jedan biskup to nije sprečavao, zatezao, ili nesretnu sirotinju pokušao da zaštiti, ili bilo kako da im ukaže pomoć. Biskupi su morali da znaju da je tim činjenjem, ne toliko pravoslavna sirotinja, nego baš sama katolička crkva ponižena i zaprljana.

Treba razlikovati zločin prema čovekovom telu i zločin prema čovekovoj duši. U Jasenovcu se nije „katoličilo“ – u Jasenovcu se klalo. U crkvama se nije klalo, u crkvama se „katoličilo“. Ti „novokatolici“ su sada prilazili partizanima. Kada se rat završio, uslovi su bili nepovoljni za rad pravoslavnog sveštenstva, te se većina nije vraćala pravoslavlju. Veliki broj je napustio svaku veru. Postali su ateisti. U mešovitim brakovima ateizam je preovlađivao, te je i ne mali broj katolika odbacio, sada zaprljanu katoličku crkvu i prišao ateistima. Pavelić je omogućio Stepincu da otvori vrata ateizmu. Pavelić je materijalno i demografski oštetio hrvatsku naciju. Stepinac je hrvatski narod duhovno zaprljao. 

Hrvati opravdavaju to „prevođenje” vršeno za vreme rata (1941-1945) kao najbolji način da se ublaže Pavelićevi zločini. „Ako ih mi prevedemo (naravno samo formalno) u katoličku vjeroispovijest, onda ćemo im spasiti živote.“ Ako se katolički svećenici prave da su kao verni Poglavniku („poglavici“ NDH), onda te sluge Božije mogu da spasavaju Srbe, Židove i naravno Rome od Pavelićevog mahnitanja. „Pa zar to nije radio i onaj srbijanski kvisling Milan Nedić u okupiranoj Srbiji?“

Svakako da to „privremeno prebacivanje” iz jedne veroispovesti u drugu može čoveku da spase život. Ali posle rata niko nije vraćen u veru iz koje je bio nasilno otet. Stepinac je imao godinu i po dana vremena (od brozovske okupacije Zagreba do svog utamničenja) da to „privremeno“ prekrštavanje izbriše iz matičnih knjiga i da te ljude očinski, prijateljski i uslužno vrati u njihovu veru. Da je to uradio, spasao bi čast i dostojanstvo svom narodu i deci svog naroda. Neka je mirna Bosna!

 

Šta je ostalo od katoličanstva u Hrvatskoj?

 

Blaženi nadbiskup to nije uradio. On je namerno ta imena zadržao u župskim maticama. To ukazuje da ta pokatoličenja nisu imala nameru spasavanja žrtava od noža „poglavice“ hrišćansko-katoličkog naroda. Oni su ta nekanonska pokrštavanja uradili sa namerom stalnosti. Od „privremenog” su napravili „stalno”. Lokalna zloupotreba katastrofe koju je obuhvatio ceo evropski kontinent. Nesrećnici koji su prešli u katoličanstvo su bili poniženi, ali stvarno ponižena je bila sama katolička vera u Hrvatskoj. Na čelu tog verskog nasilja stajao je blaženi nadbiskup i kasnije kardinal Alojzije Stepinac.

Šta je Stepinac ikada uradio da se posle rata ublaže strahote pokolja nedužnih nekatolika? Ne samo Stepinac nego i ceo katolički kler nije ništa uradio. Za svoj hrvatski narod, za svoju hrvatsku omladinu, za budućnost Hrvatske Stepinac nije ništa uradio. Ništa! Stepinac je ostavio da se to „slegne“, da bi se kasnije pokazalo da tu nije nikada bilo nikog do samo Hrvata, samo katolika vernih Svetom Ocu i njegovim vernim pomagačima – blaženom nadbiskupu i „poglavici“ te i takve države. Nije Stepinac kriv samo za ono što je rađeno za vreme rata, nego i za ono što nije rađeno posle rata.

Ne zna se da je bilo gde na svetu bilo ikada nasilnog prevođenja veroispovesti. Od krapinskog čoveka, Ilira, Grka, Rimljana, srednjeg veka, do današnjih dana Lenjina i Hitlera – svakog zla je bilo, ali ovo zlo nije postojalo. Ovo zlo je zasluga Stepinca. Ako ni za šta drugo, ali ova prljavština će ga upisati u povijest.

Dok je „poglavica“ ubijao tela, Stepinac je ubijao duše. Ponižavanjem sirotinje ponizio je katoličku veru. Taj postupak je za gađenje i Stepinac je Hrvatima zagadio veru. Niko Hrvatima takvu štetu nije nikada učinio. Katolička crkva u Hrvatskoj više ne može da bude hrišćanska ustanova. Nju je Stepinac zaprljao, a time je uništio veru – ne samo veru hrišćansku, nego veru kao takvu. Niko u Hrvatskoj danas ne može da veruje u bilo šta. Hrvati danas ne mogu da veruju u sebe. Stepinac je doveo hrvatsku omladinu pred izbor: ili van zemlje, ili u zemlju. Polovina se iseljava, a polovina bezidejno i besmisleno čeka da bez poroda umre.

Takozvani učeni teolozi su na razini srednje škole. Kler je zatrovan bolesnim šovinizmom i primitivnim antisemitizmom. Detinjasto zvuče svađe pohlepnih popova. Izmišljena su čudesa kojima se vređa inteligencija čak i deci. U pitanju je sama „prirodna pamet“ današnje katoličke hrvatske elite. Da parafraziram Miroslava Krležu: „Ko su ti ljudi?“ Ivan Šarić, Alojzije Stepinac, Krunoslav Draganović, Josip Božanić, Vlado Košić… Ko su oni? Loši karakteri? To su obične verske varalice i pokvarenjaci. Oni su nesreća za svoju okolinu. Oni ne valjaju kao ljudi!

To je Stepinac uradio Hrvatima – uništio je osnovne vrednosti hrvatske nacije. Dok je Pavelić ubijajući ljude učinio greh prema telu čovekovom, Stepinac je učinio greh prema čovekovoj duši. Ubijao je veru i nadu i ponižavao ljudski ponos i dostojanstvo. Pavelić je zgrešio ne samo žrtvi nego i pojedinačnom ubici. Stepinac nije zgrešio samo prema bespomoćnoj sirotinji – on je ponizio ceo hrvatski narod.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.