TAMNI VILAJET – Bojkot izbora da ili ne?

U poslednje vreme vodi se debata u (opozicionoj) javnosti da li treba proglasiti bojkot parlamentarnih izbora koji predstoje u 2020. godini, ili ne. Ne samo da ovo pitanje dalje polarizuje i onako slabašnu, podeljenu i kompromitovanu opoziciju, već se nameće pitanje da li su demokratski izbori jedini efikasni „alat“ koji se može upotrebiti za borbu protiv autokratskog i primitivnog režima koji, na očigled sveta i sa njihovom prećutnom saglasnošću, jasno pokazuje da neće odstupiti sa vlasti. Stoga je narodna priča o tamnom vilajetu zapravo prava slika stanja na našoj političkoj sceni.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

 

 

 

 

Odmah da kažem da sam i prilikom prethodnih nekoliko izbornih ciklusa bio tvrdi zagovornik bojkota – jer ne vidim načina kako drugačije da dođe do promene vlasti na civilizovani (nenasilni) način. U pitanju nije Vučić, Tadić ili neki drugi političar iskrenih ili pokvarenih namera. Centralno pitanje predstojećih i svih izbora je izborni sistem koji omogućava pojedincu da prigrabi onoliko vlasti koliko može i da je zloupotrebljava u sopstvene svrhe.

Taj i takav izborni sistem je, na sugestiju i uz „blagoslov“ naših prijatelja i savetodavaca sa Zapada, oberučke prihvatila prethodna „post Miloševićevska“ politička elita koja je imala neprikosnovenu vlast u periodu od 5. oktobra 2000. godine pa sve do početka druge decenije 21. veka. Oni nisu razmišljali o dugoročnim posledicama opredeljenja za proporcionalni sistem, jer su se isključivo bavili kako da se dokopaju vlasti. Ispalo je da je opstanak takvog izbornog sistema i posle njihovog odlaska postao najbolje oružje paklenog plana đavolovog najobdarenijeg učenika. Mefisto se sigurno smeje gledajući u šta se zemlja pretvorila! 

Izborni sistem je temeljna vrednost i institucionalna garancija da ne može da dođe do cinične zloupotrebe demokratije, koje sada imamo na delu. On nije samo puko sredstvo za osvajanje i opstanak na vlasti, kako ga bukvalno sve političke partije u Srbiji doživljavaju. Nije ustav temelj sistema, već pravedan, nekorumpiran i dobro skrojen izborni sistem, pomoću koga se biraju narodni predstavnici koji u sledećem koraku donose ustav. To važi za svaki sistem predstavničke demokratije, koja je samo surogat za direktnu demokratiju, koju nije moguće realno ostvariti na nivou iole složenije države, već samo na nivou pojedinačnih gradova (polisa). Naravno, reći će mnogi eksperti ili partijski „stručnjaci“, nijedan izborni sistem nije savršen. Na žalost, to je samo povod da pojedini „znalci“ nude svoja rešenja zasnovana na većinskom ili proporcionalnom izbornom sistemu, modifikovanim na ovaj ili onaj način.

Kod nas je na snazi čist proporcionalni sistem, gde se narodni predstavnici (poslanici i odbornici na nivou gradova i opština) biraju na osnovu lista koje predlažu političke stranke. Ovaj sistem je sam po sebi simulacija demokratije, pa rekao bih i farsa – jer onaj koji bira (glasač) nema direktne veze sa onim koji je izabran (poslanikom ili odbornikom), osim kada mu daje glas jednom u izbornoj godini. Tako izabrano lice ne oseća obavezu prema glasaču da predstavlja njegove interese ili glas, već svoju lojalnost (u našem slučaju pokornost) isključivo duguje partiji koja ga je stavila na svoju listu. To je imitacija demokratije i donosi partokratiju na račun građanina kao osnovnog nosioca suvereniteta.

Proporcionalni sistem izbora nije bio na snazi za vreme vlasti Slobodana Miloševića, ali je pod pritiskom Zapada i opozicije on prihvatio da se većinski sistem preobrati u proporcionalni sistem. Govorio je da će opoziciji dati koji god sistem želi, ali da će ih opet pobediti – kakva god bila pravila „igre“. Ne samo da je katastrofalni proporcionalno sistem usvojen za izbore na nacionalnom nivou, već su „partijski stručnjaci“ uspeli nekoliko godina posle pada Miloševića da ga „proguraju“ i za lokalne izbore – i tako zaokruže sistem partijske dominacije i na najnižem nivou. Gledajući iz ugla birača, najverovatnije da on/ona ne mogu da znaju čak ni desetak posto od ljudi koji su na određenoj listi, a za bar trećinu imena koju eventualno (pre)poznaju ne bi sigurno nikada glasali – pa čak iako su predloženi od partije koju simpatišu.

Uz sve ove mane proporcionalnog sistema izbora, treba dodati i njegove modifikacije/varijacije kao što je takozvana „Dontova formula“ putem koje se vrši aproprijacija mandata i „prelivanje“ glasova – tako da ako je vaš glas otišao za listu koja nije prešla cenzus, on se pridodaje pobedničkim listama u srazmeri njihovog izbornog uspeha. Isto se dešava i sa nevažećim/poništenim glasačkim listićima ili takozvanim „belim listićima“ – što je u direktnoj suprotnosti sa vašom izbornom voljom. Zamislite jednog „zagriženog“ glasača stranke zelenih (koja ne prelazi cenzus) kada vidi da je njegov glas otišao recimo Srpskoj radikalnoj stranci! Ili kada se to isto dogodi nekom „belom listiću“ kojem je jasno da su sve partije zlo i glasa iz protesta – a njegov glas je pripisan upravo svim tim strankama koje su prešle cenzus.

Ni druga alternativa – većinski izborni sistem – nije savršen, ali tu se bar može uspostaviti direktna veza između glasača i poslanika/odbornika. Tu izabrani predstavnik ne može biti zamenjen drugom osobom sa stranačke liste i mandat je njegov – imenom i prezimenom. To takvom poslaniku/odborniku daje nezavisnost u odnosu na stranku, jer su njemu mandat dodelili njegovi glasači iz konkretne izborne jedinice, a ne stranka kojoj nešto duguje, odnosno koja može da ga uceni. Takođe, primenom ovog sistema se postiže ravnomerna teritorijalna reprezentativnost izabranih kandidata, a izbegava se (u mestima van glavnog grada) omražena „Beogradizacija“. Iz istih razloga je važno da Srbija bude podeljena na više izbornih jedinica (recimo prema granicama postojećih okruga ili nekadašnjih srezova), a nikako da ne bude samo jedna izborna jedinica kao što je sada.

Argument koji ističu pobornici proporcionalnog sistema izbora je da sa većinskim sistemom ne dolazi do izražaja volja manjina i drugih ugroženih društvenih grupa – što je u savremenim društvima nedopustivo. Zbog toga treba usvojiti većinski sistem, sa jednim delom skupštine (ne većim od 25% poslaničkih mesta) koji se bira po proporcionalnom sistemu koji garantuje predstavnicima manjina i drugih ugroženih grupa siguran izbor i glas koji se čuje.

Sve ovo napred izneto u stvari nikada nije dovoljno i dobro objašnjeno glasačima, tako da su oni usled neinformisanosti de facto pristali na ovakvu „arhitekturu“ izbornog sistema. Normalno je da su (sve) partije terale vodu na svoje vodenice, jer im je to u prirodi – ali izostao je angažman civilnog sektora, nezavisnih grupa građana, intelektualaca, umetnika i drugih javnih radnika u objašnjavanju ovih sistema biračima. Čini se da je posle 5. oktobra 2000. godine civilni sektor društva predugo uživao u istorijskoj pobedi nad Miloševićem, tako da su stalnu promociju demokratskih načela, prakse i izbornog sistema olako prepustili predstavnicima novoizabranog DOS-a. Ali od partijski svrstanih ljudi se nije moglo očekivati da će raditi za opštu dobrobit društva u celini, već su se u praksi zalagali samo za svoje partijske i pojedinačne interese – bez obzira na „demokratsku“ etiketu iza koje su se skrivali.

Tek kada građani budu shvatili da je njihov glas bitan i da ga kandidati moraju zaslužiti, onda će biti nade da demokratski sistem može da profunkcioniše. Takođe, vrlo je bitno da se izabrani narodni predstavnik može opozvati pre isteka mandatnog perioda ako se oglušava o volju svoje izborne baze. Procedura opoziva mora biti precizno definisana i u praksi ostvarljiva – tako da izabrano lice uvek mora da vodi računa o volji svoje baze.

Još jednom podvlačim značaj opšteg bojkota budućih izbora, sve dok čovek koji je uz podršku svoje stranke/interesne grupe karijerista i lažnih diploma, kao i svojih lumpen proleterijat hordi sledbenika uzurpirao celu državu ne pristane na temeljite izmene izbornog sistema, kontrole izbornog procesa, biračkih spiskova, pristupa medijima i ostale uslove koji su neophodni za održavanje pravih izbora. Bojkot treba odmah objaviti, a ne čekati (kako neki političari i aktivisti nalažu) da se proglase izbori. To nije stvar taktike kako protiv Vučića ili bilo koga, već strateško pitanje od najvećeg značaja. U protivnom, SNS će trčati na 100 metara, dok je opozicija osuđena na maraton.

„Karte“ na izborima koji bi se odvijali po dosadašnjim pravilima su unapred obeležene i to je Sizifov posao. Ako i bude onih u opoziciji koji nisu za bojkot, to će biti slično bojkotu iz 1997. godine – kada je Vuk Drašković definitvno sebe stavio na stranu diktatora, obesmislio bojkot i pokazao svoje istinske „opozicione“ namere. Bojim se da i danas ima dovoljno sličnih političara, koji bi zarad svoje lične koristi izdali sve principe i plemenite ideje koje navodno zastupaju. Ali, nadam se da su takve „starosedeoce“ srpske političke scene birači već odavno pročitali. Zbog takvih može da nam se desi situacija kao u „Tamnom vilajetu“ – ako bojkotujete izbore kajaćete se, a ako učestvujete kajaćete se. Sva ova razmatranja podrazumevaju da je bojkot izbora jedini način da se izbegne nasilna (nedemokratska) promena režima. Ja glasam za takvu opciju! Međutim, čini se da ova lepa (demokratska) priča neće imati happy end.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.