Putin i Asad - ZAŠTO RUSIJA ČUVA ASADA

ZAŠTO RUSIJA ČUVA ASADA?

Raniji stav da ostanak Asada predstavlja prepreku za bilo kakvu saradnju između Rusije, njene koalicije (Iran, Irak i Sirija) i Amerike, ipak je omekšao. Sa najmodernijim sistemima protiv-vazdušne odbrane Kremlj može da nametne zone zabrane letova za NATO snage, ranije „ekskluzivno pravo“ Amerike

 

 

Autori: Miloš Zdravković i Srdjan D. Stojanović

 

 

Bliski istok plaćao je visoku cenu sukoba svetskih velesila u vremenima Hladnog rata. Nije bolje prolazio ni u eri detanta, a danas je žrtva konflikata koji se vode pod simbolom borbe protiv terorizma. Ruski avioni i helikopteri odnedavno su na nebu iznad Sirije, a ova blisko-istočna zemlja već četiri godine je poprište kompleksnog sukoba.

U proteklih nekoliko nedelja, Kremlj je pojačao svoje prisustvo u Siriji slanjem aviona, helikoptera i sofisticirane tehnike i pre svega sistema vazdušne odbrane. Govoreći na Generalnoj skupštini UN, Vladimir Putin je pozvao na “široku međunarodnu koaliciju” protiv Islamske države (IS). Ujutro 30. septembra, ruski parlament je odobrio predsedniku Putinu da rasporedi snage u inostranstvu. Ruski zvaničnici kažu da se hiljade ruskih građana (uglavnom sa severnog Kavkaza) bore na strani Islamske države, odnosno da kao takvi predstavljaju ozbiljnu pretnju nacionalnoj bezbednosti.

Ciljevi Zapada (čitaj Amerike i njenih saveznika) i Rusije navodno se poklapaju – to je eliminacija Islamske države. Međutim, već skoro četiri godine Rusija stoji sa strane i posmatra kako se u Siriji odvija sasvim drugačija igra. Glavni cilj Amerike je promena režima u Siriji, a Islamska država je samo jedno od sredstava koje je instrumentalizovano za de facto obaranje Bašara Al Asada.

Turska takođe navodno ratuje protiv Islamske države, a u suštini koristi priliku da se obračuna sa „svojim“ Kurdima – dok sa Kurdima u Iraku lepo živi i omogućava im izvoz nafte preko svoje teritorije. Istovremeno i Turskoj je važnije da ode Asad, nego što joj smeta Islamska država. Izrael već po tradiciji ne voli Asada i godinama drži pod okupacijom Golansku visoravan – deo sirijske teritorije. Posedovanje naprednog američkog oružja Turskoj i Izraelu omogućava da ako stvarno zatreba mogu da „oduvaju“ Islamsku državu sa lica zemlje za nekoliko dana – kada bi opasnost od nje bila na granicama tih zemalja. Ovako napredovanje Islamske države u Siriji nekako gledaju sa dozom cinizma i seirenja.

Uvidevši da je „đavo odneo šalu“, odnosno da Islamska država napreduje usled neangažovanja zapadnih snaga, Rusija je preuzela inicijativu. Od Zapada podržanu „umerenu opoziciju“ Asadu čine ekstremne islamističke grupe koje su proizašle iz Al Kaide. Finansiraju ih režimi iz Katara i Saudijske Arabije, centara ekstremističkog islama i vahabizma. Postoje indicije da su direktno povezani sa Islamskom državom i da oružje i oprema kojim ih snabdeva CIA (u cilju svrgavanja Al Asada) odmah biva prosleđeno borcima Islamske države.

Međutim, ruski početni vazdušni udari u Siriji – njihova prva intervencija na Bliskom istoku u poslednjih nekoliko decenija – skoro je podjednako tretirala (bombardovala) pobunjenike (koje je stvorio Zapad), kao i položaje islamske države. Za vladu Ruske federacije, važan cilj je „podupiranje“ dugogodišnjeg saveznika Bašara al Asada, koji kontroliše oko 20% teritorije. Više od polovine Sirije je pustinja koju niko ne kontroliše, ali se to retko pominje u zapadnim medijima posle četiri godine krvavog rata.

Zašto je Kremlj tako odlučan u podršci Asadu? Istorijske i prijateljske veze između Rusije i Sirije sežu skoro pet decenija u prošlost. Tokom hladnog rata, nezavisna Sirija bila je najpouzdaniji saveznik istočnog bloka. Kao mladić, Hafez Al Asad (otac Bašara Al Asada) učio je da leti na borbenim avionima u Sovjetskom Savezu. Ubrzo nakon preuzimanja vlasti u puču 1970. godine, stariji Asad je posetio Moskvu, tražeći oružje i podršku. Uzajamno korisno partnerstvo je počelo tada i nikada se nije završilo. Sirijska vlada je dozvolila Sovjetskom Savezu da izgradi vojnu bazu u luci Tartus, koja je sada jedina preostala pomorska baza Rusije na Bliskom istoku i Mediteranu.

Ruska vojna baza u luci Tartus

Ruska vojna baza u luci Tartus

Kulturne veze između dveju država takođe su bile podignute na visok nivo, izvan očiglednih strateških i komercijalnih interesa. Generacije Sirijaca su studirale u Sovjetskom Savezu, a stvorene su mnogobrojne mešovite porodice. Došavši na vlast posle iznenadne smrti oca, Bašar Al Asad je proširio postojeće ugovore, pretvarajući Rusiju u najvećeg snabdevača Sirije u svakom pogledu – vojnog i tehnološkog. Sirija je takođe i dalje važna ruska vojno-obaveštajna baza i „epicentar“ ruske aktivnosti i uticaja na Bliskom istoku.

Ipak, na Zapadu smatraju da podrška Rusije predsedniku Asadu ima manje veze sa samom Sirijom, već je samo demonstracija moći. Kremlj je posmatrao „Arapsko proleće“ kao horor, gledajući na ustanke protiv autoritarnih lidera kao na američku zaveru. U početku predsednik Putin nije gajio nikakve posebne lične simpatije za Asada, ali je sirijski lider postao simbol otpora “obojenim revolucijama” i pokušaja “promenama režima”.

Pošto je do sada podržavao Asada, omogućavanje da padne sa vlasti značilo bi da je Putin popustio pod pritiskom Amerikanaca. To je nešto što on ne može i ne želi da uradi. Poslednji „gambit“ u Siriji je takođe pomogao Putinu da skrene pažnju sa građanskog rata u Ukrajini i vrati Rusiju u društvo svetskih sila. Sastanak Obame i Putina na Generalnoj skupštini UN bio je prvi u poslednje dve godine, a formalno je označio kraj „međunarodne izolacije“. Naravno da je u vreme zapadne izolacije, Putin bio više nego rado viđen gost u Kini, Indiji, Brazilu, Indoneziji. Poruka Putina je jasna domaćoj (ruskoj) publici, ne-zapadnom i zapadnom svetu. Rusija je bila, jeste i biće velika svetska sila, neophodna za rešavanje globalnih problema – voleo to Zapad ili ne.

Izbeglička kriza koja je pogodila Evropu, a koja je direktna posledica rata u Siriji, došla je Putinu kao dar sa neba. U skladu sa svojim stilom, Putin je izabrao da „pokaže zube“ na Bliskom Istoku. Pritisnuta krizom, pre svega ekonomskom zbog anti-ruskih sankcija uvedenih zbog Ukrajine, kao i novonastalim događajima sa izbeglicama, Evropa je ublažila svoj stav prema predsedniku Asadu, te je Amerika ostala usamljena. Raniji stav da ostanak Asada predstavlja prepreku za bilo kakvu saradnju između Rusije, njene koalicije (Iran, Irak i Sirija) i Amerike, ipak je omekšao. Sa najmodernijim sistemima protiv-vazdušne odbrane (S-300 je već na terenu), Kremlj može da nametne zone zabrane letova za NATO snage, ranije „ekskluzivno pravo“ Amerike. Do sada ruski zvaničnici ističu da kopnene operacije nisu predmet diskusije.

Podrška među ruskim stanovništvom za intervenciju u Siriji i dalje je niska. Ipak, šta vreme nosi niko ne zna. Jedno je jasno da je Asad „kupio“ Putina kada je preko svog ambasadora preneo poruku ruskom lideru: „Ja nisam Janukovič, ostajem u svojoj zemlji do kraja“. Ruski instruktori već uveliko obučavaju sirijske snage kako bi potisnuli islamiste iz Palmire i oslobodili ostatke mitskog grada, što bi bila velika pobeda rusko-sirijske kolacije, a ujedno označilo preokret u ratu sa takozvanom Islamskom državom. Oslobađanje Palmire neće samo ojačati poziciju Asada, već će postati i veliki simbol novog pristupa Moskve na Bliskom Istoku.

 

Izvori: Global Research Institute, The Guardian, Russia Today

 

Ostavite odgovor