GRANIČNE_IGRE_BEZ_GRANICA

GRANIČNE IGRE BEZ GRANICA

Trenutnom srpskom moćniku glave će doći u dobroj meri i njegovi mediji, čija je poslušnost davno prevazišla dozu snishodljivosti onih iz zemana Slobodana Miloševića

 

Autor: Dragan Banjac

 

U jesen 1995. godine našao sam se u relativno brojnoj grupi „mirovnih aktivista”, uglavnom iz Beograda, koji su se zaputili na dug put prema Tuzli, na trodnevno zasedanje Generalne skupštine Helsinškog parlamenta građana. Zasedanje trajalo od 19. do 22. oktobra, uz prisustvo više od 600 učesnika iz bivše Jugoslavije i evropskih zemalja, pride poznata engleska glumica Džuli Kristi.

Osvanuo je lep dan, Knez Mihailova je bila pusta i zaposednuta pticama pevicama, a nakon ulaska u autobus kod Kalemegdana, naspram „Cvijete Zuzorić”, niko od od nas možda pedesetak nije ni slutio na kako dug i ipak problematičan put krećemo. Raznolika družina u kojoj su bili Nebojša Popov, Ljubo Babić, Nenad Čanak, Miloš Vasić, Obrad Savić, Miladin Životić, Dragan Veselinov, Stanislava Zajović, Gordana Suša, Đorđe Zorkić… A kod motela “Plitvice” na ulasku u Zagreb (autoput) pridružili su nam se Ivan Zvonimir Čičak, predsedavajući hrvatskog Helsinškog odbora, dubrovački advokat Srđ Jakšić, profesor Filozofskog fakulteta Lino Veljak i novinarka Tatjana Tagirov. U „delegaciju” sam dospeo kao novinar Borbe, zahvaljujući pozivu suorganizatora skupa, tuzlanskog Foruma građana i njegovog predsednika Vehida Šehića – advokata i bivšeg tuzlanskog sudije koji je na pomirenju Bosne i Hercegovine sa Srbijom učinio više od svih rukovodećih struktura obe zemlje. A prvi ozbiljni problemi iskrsli su već na ulasku u Hrvatsku.

Nakon što smo iz mađarskog mesta Barč (do Zagreba nije bilo samo 395 kilometara, nego mnogo više) prešli Dravu i stigli na granični prelaz Terezino Polje, usledila je duga provera na granici ljubaznosti. Tu smo već ostali bez jednog člana, bivšeg pripadnika Jugoslovenske narodne armije. Džedžali smo nekoliko sati, a sumnjive poglede gostiju u gostilnici povremeno je prekidao prilično naćefleisani mladić (Ivan, 22) povicima: “Ajmo Srbi van!” Pio je vino i na šanku si točio iz flaše. Odlučio sam da mu priđem i pored upozoravanja Miladina Životića i nekolicine da to nije pametno i da može da naudi grupi. Iznenadio se kad sam mu se pridružio i čak malo nasmešio na moju primedbu da je Srbe lakše isterati iz biblioteke nego iz kafane. “Kaj Vi hoćete”, rekao je delujući više izenađeno nego uplašeno. Ako nemaš niš protiv, popio bih piće s jednim Hrvatom rekoh, a konobaru dadoh znak da mu da još jednu bocu crnog a meni dupli viski s jednom kockom leda. Ne, ne, govorio je (bez zahvaljivanja!) i upozoravao me da odem „tamo kod svojih”. Uzeo sam piće i malo se odmakao ostajući uz šank, razmišljajući da platim i odem – među svoje.

Konobar se smeškao kao da je znao šta sledi i nakon što sam zatražio račun Ivan mi se primakao sa sve flašama i potvrdio znanu sličnost Srba i Hrvata (i Crnogoraca!): „Ti možeš platiti samo u Beogradu, ovdje ne!” Od ovog zanatlije iz obližnje Koprivnice čuo sam kraću ljudsku ispovest koja nije za objavljivanje i koje me i danas drži…

Nakon Zagreba put je vodio ka Jadranu, preko Karlovca, Gospića, Knina i konačili smo u Opuzenu, a u povratku u Makarskoj koja je izgledala predivno. Tokom čitavog puta kroz Hrvatsku opasne (srpske) putnike sprovodila (štitila?) je policija – jedna kola ispred, druga iza autobusa. Sledećeg dana krenuli smo ka Mostaru, gde smo iznad grada zastali mojom krivicom. Prišao sam vozaču (Čeh) i gurnuo mu nešto nemačkih maraka da simulira kvar na vozilu, kako bih trkom sišao do grada i „ispucao” lajku (film). Kad sam se vratio, primetio sam da je ljut jer sam mu dao siću, ali sve je bilo dockan – Borba je nekoliko dana kasnije objavila (prvu svoju) seriju fotosa razrušenog grada na Neretvi. Na putu kroz Herceg Bosnu bilo je bezbroj „granica”, a na jednom mestu, u pustari sve je lako sredila Gordana Suša. Dopala se glavnom baji na „ček pointu”, koji je govorio da mi slobodno možemo da idemo, a Gordanu bi da vodi materi… Obišli smo Sarajevo i preko Kiseljaka stigli u Tuzlu, posle četrdesetak sati.

Čemu priča? Noseći nešto pisama i dokumenata, zahvaljujući ljubaznosti bivšeg jugoslovenskog fudbalskog reprezentativca Dževada Šećerbegovića, pronašao sam kolegu. Dok smo ćaskali u njegovom stanu, kroz prozor sam ugledao pognjurenu tablu-putokaz na kojoj je stajalo „Beograd 213”. Aha!

GRANIČNE IGRE BEZ GRANICA - prelaz_bajakovo

Iako je u bezgranične granične igre trenutno upleteno dosta zemalja, zadržao bih se na bivšem jugoslovenskom prostoru – zapravo kapijama između Hrvatske i Srbije. Nakon što je Hrvatska zatarabila autoput (prelaz Batrovci-Bajakovo), otpočela su stara srpsko-hrvatska prepucavanja. U tome je nešto više prednjačio hrvatski premijer Zoran Milanović, ali su srpski mediji daleko nadjačali hrvatske. Milanović se zaista upetljao (da li namerno?!) izjavom o barbarima (tu mu prepuštam svoje mesto!), ali ono što je usledilo u strogo kontrolisanim medijima Aleksandra Vučića daleko je i od kulture i zdravog razuma.

Jedan ovdašnji list (tako se predstavlja) na prvoj strani (dvobroj subota-nedelja, 26/27. septembar) ispisuje „Šah mat za ustašu”, pojašnjavajući da je Evropa (Unija) primorala Milanovića da otvori granicu. Nekoliko dana kasnije ista novina ide dalje i kaže da je EU „vezala Milanovića”. Ko se vezuje prosudite sami. Srbi seire (turcizam sa značenjem posmatranje s uživanjem) i milo im je da je „njihov” jače lupetao. Kada su mediji u pitanju nije nam prvi put, to smo usavršili pred i naročito tokom sukoba na tlu bivše Jugoslavije. Sačuvao sam stranicu jednog srpskog visokotiražnog (patriotskog) lista (22. jul 1995) i evo samo nekoliko naslova: „Feslije bi Ozren”, „Jenki slomljenih krila”, „Ćirilica na lomači”, „Ljiljani” venu – “Janezi” plaču… Pravi način da se povrati poverenje među balkanskim plemenima.

Rado bih zavirio u radne sobe Vladimira Putina i Baraka Obame recimo, a kod Angele Merkel svakako. Bio sam kod nekih malih koji na sve načine (ogromne karte u sobetinama, rezbarene astalčine, kičeraj na zidu, tepisi…) bezuspešno pokušavaju da se uvećaju. Pred kraj rata u BiH danima sam centrom Sarajeva šetao s pokojnim Izetom Kikom Sarajlićem. Jednom je nametnuo razgovor o nedostatku formata u svetu, politici posebno. Traži Kika da nabrojim pet evropskih državnika (predsednika ili premijera) koji zaslužuju poštovanje pozicije na kojoj su. Pomenem francuskog predsednika Fransoa Miterana i zastanem. “Džaba dumaš, tu stani, nećeš valjda onog britanskog cirkuzanta Mejdžora…”, kaže Sarajlić. Pogledajte balkanske “formate”! Sve sami „miševi mekinjaši”, kako su voleli da kažu legendarni košarkaš Mirza Delibašić i solista Indeksa Davorin Popović. Milanović, ipak, nije Ivo Josipović i izuzev Mesića – sve sama talašika (strugotina), ili ako više volite otpad!      

Trenutnom srpskom moćniku (AV) glave će doći (silasku sa trona) u dobroj meri i njegovi mediji, čija je poslušnost davno prevazišla dozu snishodljivosti onih iz zemana Slobodana Miloševića. Kad im se dodaju slepi poslušnici (da tu bagru ne pominjem), ostaje nam da pričekamo da se svi zajedno malo uljudimo i zaboravimo na potrebu da na pljuvanje odgovaramo riganjem. I ne nadajte se da bi mogao da dođe neko bolji. Umesto da idu ka potpunom ukidanju, granice se ojačavaju, podižu zidovi i ograde.

Davno još, možda pre tridesetak godina, pričao mi je naš čovek koji je na prelazu iz jedne u drugu zapanoevropsku zemlju kasno noću zastao na prelazu. Padala je obilna jesenja kiša, stao je, tražio dokumenta, a potom ugledao da mu policajci i carinici rukom pokazuju da – nastavi dalje. Zamislite to na Balkanu, bez obzira na migrante/izbeglice koji, nadam se, neće još dugo bežati od ratnih strahota.  

 

Ostavite odgovor