SVAĐE MEĐU DECOM: KAKO SE POSTAVITI?

Kada počnete da redovno primenjujete rešavanje konflikata, vaša deca će naučiti kako da izraze osećanja, kako da saosećajno slušaju i kako da traže zajednička rešenja. Počeće da rešavaju nesporazume pre nego što oni prerastu u konflikte. Biće mnogo manje svađa i intervencija sa vaše strane.

 

Autor: Ranka Šarenac

 

Koliko ste puta do sada bili u dilemi kad čujete urlanje iz dečije sobe ili direktno prisustvujete vređanju pa čak i tuči između vaše dece? Tada ste se sigurno osećali bespomoćno ili očajno, ili toliko besno da samo što se i vi niste ubacili u “ring”. Možda ste morali da spašavate ili da tešite i objašnjavate – a da se pri tome niko nije ni zapitao kako je vama, odnosno koliko dugo ćete još moći sve to da preživljavate i izdržavate. Preporučili su vam i da se ne mešate u dečija posla i da ih pustite da sami rešavaju sukobe, jer je to jedini način da nauče kako da se izbore za svoje mesto pod suncem.

Pre nekih pedesetak godina Tiodor Drajkurs (Theodore Dreikurs), jedan od rodonačelnika pozitivnog roditeljstva, izneo je pretpostavku da se deca svađaju samo da bi privukla pažnju roditelja. Tvrdio je da najgore što u tom slučaju roditelji mogu da urade jeste da se umešaju. Mnoga istraživanja koja su potom usledila potvrđivala su da se deca stvarno manje tuku i svađaju kada se roditelji ne petljaju. Međutim, dodatnim analizama ustanovljeno je da se u stvari slabije dete povlačilo i nije zauzimalo za sebe. Prisustvo odrasle osobe koja ne interveniše bilo je povezano sa većom učestalošću agresivnog ponašanja između dece. Do istog rezultata je dolazilo i onda kada bi roditelji intervenisali tako što bi sami delili pravdu, odlučujući ko je u pravu i govoreći deci kako da reše problem. Kada se jedno od dece oseća kao pobednik, u onom drugom raste nezadovoljstvo koje povećava verovatnoću ponovnog izbijanja svađe.

Šta učiniti? Kako pomoći deci da nauče sama da rešavaju probleme između sebe? Doktop Laura Markham u svojoj knjizi  “Peaceful Parent, Happy Siblings” daje čitav niz saveta i ideja koje vam mogu pomoći u trenucima očaja i biti vaša inspiracija da istrajete na putu mirnog rešavanja konflikata. Do sada vam je verovatno već postalo jasno da pravo pitanje nije da li intervenisati ili ne, već na koji način to učiniti?

Da razmotrimo neke predloge. Možda vam poznato zvuči: „Pa zar ne možete da se ljubaznije ophodite jedno prema drugom?“, „Zar je tako teško biti fin?“ „Ti si stariji/ja pa valjda si već naučio“, „Ne otimaj od bebe, odmah vrati!“ ili „Odmah prestanite, ili ćeš dobiti kaznu“?

U suštini decu treba naučiti šta da kažu u kriznim situacijama i kako da se smire da bi mogla da saslušaju i drugu stranu. Ne treba rešavati probleme za njih. To ćete jedino uspeti ukoliko savladate sopstvene emocije i ostanete mirni. Podsetite decu na pravila koja važe u vašem domu, saosećajući i sa jednim i sa drugim i pomažući im da kažu šta imaju. Umesto da vi odlučite ko je u pravu, izrazite vaše uverenje da mogu i sami da reše problem uzimajući u obzir potrebe i jedne i druge strane. Uz ovakvu intervenciju verovatnije je da će deca smisliti neko zajedničko rešenje i manje se svađati.

Prema Lauri Markham, deset najčešćih razloga zbog kojih deca ispoljavaju neprijateljstvo jedno prema drugom su:

  1. Privremeni konflikt potreba;
  2. Dugotrajni, nerešeni problem između dece;
  3. Razlike u temperamentu koje prerastaju u netrpeljivost;
  4. Jedno dete je ljubomorno na drugo ili zbog nekog skorijeg događaja ili stalno;
  5. Dosađuju se (potrebna im je stimulacija);
  6. Žele da zadobiju vašu pažnju;
  7. Bore se za svoj status, moć i uvažavanje;
  8. Neraspoloženi su i nervozni, a brat ili sestra su najlakše mete;
  9. Prema detetu se neko van porodice ophodio okrutno i ono sada pokušava da se sa tim nosi tako što se prema bratu ili sestri odnosi na isti način;
  10. Jedno od dece bi volelo da se igra sa drugim, a ovaj/ova to ne želi.

U prevenciji konflikata između dece pa i u širem porodičnom kontekstu veliku ulogu može imati razvijanje emocionalne inteligencije. Otvoreno razgovarajte o osećanjima i potrebama. Time ćete pomoći deci da postanu osetljivija i uviđajnija za osećanja i potrebe drugih i da pokažu svoju velikodušnu prirodu. Postavljajte pitanja o osećanjima, potrebama i željama i slobodno sebi dozvolite da se ponavljate. Važno je pružiti razumevanje i zadržati topao i nekritički stav. Uvežbavajte sa njima traženje rešenja koja zadovoljavaju potrebe svih uključenih strana. Izražavajte se u prvom licu, jasno govoreći šta vam treba – ne osuđujući i ne napadajući druge. Pokažite kako izgleda društveno prihvatljivo ponašanje. Ophodite se prema partneru onako kako biste voleli da se vaša deca odnose jedno prema drugom.

Kada krenu sporečkanja između dece vaša glavna uloga postaje „uloga prevodioca“.

TRAŽENJE KRIVCA
Kada ne ide sve onako kako ste zamislili, većina vas skoro automatski traži krivca.
“Ko je napravio ovaj haos?”
“Sam si kriv što si ga zadirkivao.”
“Ko je prvi počeo?”
Tako se osećate bolje jer vam se čini da ipak nešto preduzimate da biste rešili problem i da decu učite odgovornosti. U mnogim porodicama prebacivanje krivice je postalo tako uobičajeno da to niko i ne primećuje, a deca postaju defanzivnija, sklonija tome da sačuvaju svoja leđa i napadnu druge ne prihvatajući sopstvenu odgovornost.
U porodicama koje su usmerene na rešavanje problema umesto na prebacivanje krivice
deca se bolje slažu među sobom!!!

Opisujte šta se događa, saosećajte sa svakim detetom, pomozite im da se smire i da prepoznaju svoje potrebe i osećanja, ne napadajući brata ili sestru. Ukažite na to da postoji problem koji može da se reši i da niko nije ugrožen. Dajte podršku slabijem detetu da se izrazi i omogućite oboma da se uzajamno saslušaju.

Vaš cilj nije da posramite jedno dete, već da ih podsetite da niko nikoga ne sme da povredi bez obzira na to kako se oseća i da ćete im vi pomoći da se smire. Ovo je jedino moguće ukoliko vi uspete da ostanete smireni. Ako je svađa izbila oko nekog predmeta ili igračke, najbolje je skloniti ga dok se ne nađe rešenje. Proverite sa decom da li ste shvatili u čemu je problem i pozovite ih da predlože rešenja. Možete i vi da predložite rešenja, ali svakako ne treba da to budu samo vaše ideje. Napišite sva predložena rešenje čak i onda kada se sa njima ne slažu svi. Bilo bi dobro predložiti i neka smešna ili nemoguća rešenja kako bi se humorom smanjila tenzija. Čitajte jedno po jedno rešenje i pitajte decu da li se slažu sa predlogom. Nekada se najbolje rešenje nađe iznošenjem stavova za i protiv već navedenih. U početku ćete im vi pomagati da smišljaju rešenja, ali vremenom će oni sami preuzeti odgovornost za ceo proces.

Šta raditi kada se deca potuku?

  1. Isprečite se između da ih razdvojite i da sprečite eskalaciju nasilja.
  2. Pomozite deci da se osećaju sigurno tako da mogu da prestanu da se tuku. Duboko dišite i govorite mirnim glasom dodirujući svako dete tako da osete povezanost sa vama što će im pomoći da se osećaju sigurnije.
  3. Ako je neko dete povređeno, pružite mu pomoć. Ukoliko je u pitanju teža povreda i niste u stanju da se suzdržite, a da ne vičete na drugo dete – odvedite povređenog u drugu sobu ili u kupatilo tako da ne biste vikali. Bilo bi najbolje uključiti drugo dete u pružanje prve pomoći, dajući mu priliku da promeni sliku o sebi kao lošeg u dobro dete koje pomaže i koje pokušava da ispravi svoju grešku pomažući bratu ili sestri da se oporavi.
  4. U zavisnosti od toga koliko su deca uzrujana, možda treba neko vreme da se smire uzburkane strasti. Nemojte ih poslati u njihovu sobu – jer će se tako osetiti još nesigurnije. Vaš cilj je da ih naučite da se sami smire kada se previše uzbude i da uspostave samokontrolu i onda kada im život ne ide na ruku.
  5. Približite decu i zagrlite ih oboje tako da dok slušate ono koje govori drugo dete se i dalje oseća povezano sa vama.
  6. Dajte šansu svakom detetu da govori i rezimirajte šta ste čuli. Pažljivo slušajte, saosećajte i „prevodite: “Filipe, udario si ga zato što ti je polomio kamion? Toliko si bio ljut!” “Marko, ti nisi hteo da ga polomiš? Samo si hteo da ga vidiš?”
  7. Ponovite vaša pravila. “Nema udaranja! Udaranje boli.”
  8. Uzdržite se stajanja na strani bilo kog deteta – čak i kada mislite da je jedno od njih sigurno u pravu.
  9. Pomozite detetu da kaže onom drugom kako se oseća i šta želi. “Možeš li reći svom bratu, , „Ne udaraj me”, “Možeš li mu reći da kada želi da se igra sa tvojim kamionom, treba da te pita?”
  10. Ako jedno dete napada drugo – preusmerite ga da kaže kako se oseća, a ne šta misli o drugom detetu. ”Glupane jedan!” “Luka, reci tvom bratu šta hoćeš i kako se osećaš – ne šta misliš o njemu u ovom momentu.” “Hoću da me pitaš pre nego što uzmeš moj kamion! Sad je polomljen i ja sam tužan!”
  11. Tražite od deteta da ponovi kako se ono drugo oseća. „Šta si ti čuo da je brat rekao?”
  12. Dajte im mogućnost da isprave grešku. “Obojica ste se baš naljutili. Braća su da se vole, a ne da se povređuju. Šta bi mogao da uradiš da poboljšaš situaciju?”

Važno je usmeriti energiju na to da deca razgovaraju, a ne na sam ritual izvinjavanja. To je moguće onda kada ih je ljutnja prošla. Jedini izuzetak je kada samo dete oseća potrebu da se izvini.

Šta ako vaše dete kaže da neće da pomogne bratu ili sestri? Prepoznajte da je još uvek jako ljut i objasnite zašto. Jasno mu dajte do znanja da očekujete da na neki način pokuša da «popravi» štetu ili pomogne bratu ili sestri kada se bude osećao bolje.

Budite model ponašanja koje želite da deca usvoje. Svaki put kada se vi posvađate sa detetom pronađite načine da se izvinite i ponovo uspostavite kontakt. Pomozite deci da isprave grešku, umesto da se prinudno izvinjavaju. Tako im dajete šansu da sebe dožive kao velikodušne osobe koje mogu da pomognu drugima kada ih povrede.

Dajte predloge, ukoliko je deci teško da sama smisle:

  • Popravi napravljenu štetu ili zameni deo ako je moguće;
  • Nacrtaj nešto ili napravi neku čestitku za brata ili sestru i napiši tri stvari koje voliš o njemu/njoj;
  • Zagrli ga;
  • Igraj neku igru koju brat ili sestra najviše vole;
  • Pomozi bratu ili sestri oko kućnih poslova;
  • Napravite pismeni dogovor o tome da se tako nešto neće više ponoviti i predloge kako rešiti problem u budućnosti.

Deljenje igračaka – novo rešenje!

Deca sama odlučuju kada da zavode svoj red! Koliko puta ste čuli ili i sami izustili „Daj mu to, ne budi cicija“, ili „Ti ćeš sa tim moći da se igraš koliko god hoćeš kad oni odu i zato joj odmah daj tu igračku“, ili „A ona je tebi dala kada si bio kod njih u gostima“.

Novo rešenje podrazumeva dobrovoljno, umesto prisilnog deljenja. Glavna ideja je da se dete koje već ima igračku koju drugo dete traži da se igra sa tom igračkom dokle god to ono želi, uživajući u njoj koliko hoće. Tako dete punog srca daje igračku drugom detetu. Na taj način dete može da iskusi ono fantastično osećanje koje imamo kada damo nekome nešto što želi i vidimo koliko je srećno zbog toga. Deca postaju velikodušnija kada iskuse dobrovoljno davanje i kada shvate koliko se tada dobro osećaju. Najjveći izazov je kako pomoći drugom detetu da sačeka svoj red.

Imenovanje osećanja pomaže deci da ih stave pod kontrolu i da sačekaju svoj red. Često kada se deca naljute to nije direktno vezano za igračku zbog koje su se pobunili. Imajte poverenja u decu da će dozvoliti da i druga deca dođu na red kada se oni zasite sa igrom.

Ako decu nateramo da dele igračke ona će biti „na kraj srca“ i neće iskusiti osećaj velikodušnosti, a i manje je verovatno da će sledeći put hteti da dele. Prinudno deljenje podriva njihovu mogućnost da se potpuno predaju igri, a odnos dece postaje takmičarski.

Nikada ne porediti decu

Deca koju roditelji porede češće se svađaju i takmiče! Deca pate kada ih poredite. Cenite svako dete ponaosob kao jedinstveno biće, a ne u poređenju sa drugima! Dodeljivanjem uloga deci podrivate njihov osećaj vrednosti. Treba omogućiti svakom detetu da u potpunosti isproba i otkriva svoje talente i interesovanja. Nemojte porediti decu: “Zar ne možeš sam da se zakopčaš kao tvoj brat?”

  • Nemojte etiketirati decu: “On je mali anđeo, a ona pravi đavolčić!”
  • Nemojte dozvoliti da se vaš odnos sa jednim detetom pogorša.

Kada počnete da redovno primenjujete rešavanje konflikata, vaša deca će naučiti kako da izraze osećanja, kako da saosećajno slušaju i kako da traže zajednička rešenja. Počeće da rešavaju nesporazume pre nego što prerastu u konflikte. Biće mnogo manje svađa i intervenisanja sa vaše strane. Zato sledeći put kada se vaša deca posvađaju, podsetite sebe da je to pogodan momenat da ih nečemu naučite, a da su najbolje lekcije one koje deca otkriju putem ličnog iskustva.

 

          Anketa za dobre roditelje

Ponovo je izbila svađa i skoro pa će i tuča! To vas izluđuje!!! Šta ćete učiniti?

Ostavite odgovor