SRPSKI IZAZOVI – DEMOKRATIJA, EU, KOSOVO I SAMOPOŠTOVANJE

SRPSKI IZAZOVI – DEMOKRATIJA, EU, KOSOVO I SAMOPOŠTOVANJE

Ključni stav Srbije za formulisanje dugotrajnog rešenja za Kosovo je da se priznanje Kosova veže za njegov prijem u punopravno članstvo Evropske Unije. To, na žalost, niko od srpskih političara nikada nije ni pomenuo. A upravo je to rešenje i za povratak izgubljenog samopoštovanja nacije – čiji se predstavnici sada saginju pred svetskim „igračima“.

Već skoro dve decenije od obaranja režima Slobodana Miloševića na milenijumskoj prekretnici, srpsko društvo ne uspeva da pronađe adekvatnu formu društveno-političkog uređenja za život u savremenom svetu, odnosno okruženju. Ni jedna (manje ili više) demokratska vlada/režim izabrana od kraja 2000. godine nije uspela da se reši hipoteka prošlosti, da „pročisti“ stare i ustanovi nove institucije savremenog društva i da okrene novi list u međunarodnom strateškom pozicioniranju zemlje. U ovom napisu razmotriću neke od razloga za to – odnosno kako te okolnosti utiču na budućnost zemlje.

BOLEST SRPSKOG DRUŠTVA

Čisto politička analiza aktera na sceni neće dati odgovore na pitanja zašto je celokupna državna struktura preplavljena pogrešnim ljudima, a posebno zašto takozvana opozicija nema adekvatnu strategiju za promenu režima i modernizaciju društva.

Za sadašnje stanje stvari u Srbiji se ne može sva krivica svaliti na dominantnu stranku na vlasti – ta stranka je samo krajnji proizvod temeljno trulih i nakaradnih društvenih odnosa i samo vešto upotrebljava retoriku prethodnika koji se građanima nisu dopali dok su bili na vlasti. A ti su prilikom obaranja Miloševićevog režima koristili diskurs demokratije, modernizacije i pristupanja Evropskoj Uniji – koji nisu poštovali, već su samo beskrupulozno i kratkovido gledali svoje, često kriminalne interese.

Zato za bilo kakva prihvatljiva objašnjenja stanja potrebno je koristiti sociološku i antropološku analizu. Društveni poredak u srpskom društvu (i državi koja treba da joj služi, a ne da ga sputava) zasniva se na krajnje primitivnom organizacionom obliku – podaništvu, ili klijentelizmu. Temeljni društveni odnosi nisu zasnovani na konkurenciji znanja i skali vrednosti, već su na partijskim, rođačkim i prijateljskim hijerarhijskim odnosima. Bilo kakvo pozivanje na nekakvu tradiciju stoga je štetno i prikriva uzroke duboke krize. U takvom sklopu okolnosti demokratski poredak nije moguć, već se samo iskazuje kao njegov farsični privid.

Ovakav model organizacije je možda bio pogodan za vreme dugotrajne okupacije zemlje (turska i nemačka), jer je omogućavao očuvanje nacionalnog identiteta. Ta organizacija svojstvena je za plemenske/rodovske zajednice i ne može dovesti do napretka društva u celini, već samo do dekadentnog konzerviranja postojećeg stanja. Stoga i ostali odnosi koji nastaju u društvu (politički, ekonomski i svaki drugi) nužno proizvode loše rezultate. Zemlja ostaje u rukama korumpiranih, primitivnih, nekompententnih, oholih i arogantnih ljudi. Ono malo pojedinaca koji valjaju i moderno misle svesni su ove neizlečive društvene bolesti, pa se iseljavaju i nalaze svoje „mesto pod suncem“ u inostranstvu.

Politička i ekonomska elita koja nastaje kao posledica ovakvog dominantnog vrednosnog/kulturološkog modela stoga ne može da iznedri zdrav organizacioni oblik (instituciju) koji može da se stavi na čelo jednog masovnog pokreta za modernizaciju i emancipaciju srpskog društva. Takva lažirana i kvazi elita ne gleda interese društva u celini, več jedino sebe i kako da bilo kakvu političku i društvenu promenu iskoristi za produbljivanje sopstvene moći. Zbog toga u očima građana ne može da ima makar i gram kredibiliteta – a (njihova) ideja da oni treba da zamene aktuelnu vlast samo nailazi na podsmeh i zgražavanje. Na taj način ova kvazi opozicija i samozvana elita de facto čine medveđu uslugu pojmu demokratije. Kod građana sama pomisao na izbore po dosadašnjim uslovima („blagoslovenim“ od „prijatelja“ sa Zapada) i sa sadašnjim akterima zvuči kao noćna mora koja se ponavlja do besvesti iz godine u godinu.

Imajući sve ovo u vidu – jasno proističe da se od „slobodnih i demokratskih izbora“, tog čarobnog rešenja za sve probleme savremenog društva, ne mogu očekivati promene niti vladajuće partije, niti vladajućeg sistema vrednosti u Srbiji. Nasilnim putem promena vlasti takođe nije verovatna, niti moguća – jer valjda spadamo u red civilizovanih zemalja. A plašim se bilo kojih „snaga“ koje bi bile u stanju da postignu taj cilj.

EVROPSKA UNIJA KAO UZOR I CILJ

Posle uklanjanja Miloševića sa vlasti 2000. godine, uprkos ustima punih lepih parola o temeljnoj modernizaciji i demokratizaciji države i društva, pobednička DOS koalicija je usled sopstvenih slabosti i neznanja upravljanja državom vrlo brzo počela da gubi politički kapital koji je stekla. Vreme trijumfalizma se pretvorilo u olako izgubljeno vreme kada ga za gubljenje nije bilo.

Pokazalo se da je većina lidera DOS-a više uživalo u svojoj novostečenoj moći i prilikama koje su im se pružila dolaskom na vlast, a da je kratko vreme za urgentne reforme u društvu brzo isticalo. Međusobna trvenja i sporenja su zauzela mesto istinskom i ogromnom poslu koji ih je čekao – a za koji oni zapravo i nisu bili zainteresovani, niti su realno bili sposobni i kompetentni da obave. Tragična smrt Zorana Đinđića, za koga se većina građana nadala da može sprovesti reformsku agendu, obezglavila je ovu s konca i konopca skrpljenu nefunkcionalnu koaliciju, zasnovanoj jedino na zajedničkom neprijatelju (Miloševiću). I tada je slobodno mogao da se odsvira kraj ovoj trci sa vremenom za kakvu-takvu modernu budućnost Srbije.

Od Đinđićevog dela preostale su samo parole, iza kojih su se njegovi saradnici i politički protivnici sakrivali – a sve u cilju daljeg sopstevnog ostanka na vlasti. Jedna od tih zvučnih parola i slogana bio je pristup Evropskoj Uniji, kao jedinoj mogućoj strateškoj alternativi za zemlju. Tačno je da je 2001. godine izgledalo da je pridružavanje EU verovatno ispravan put u budućnost – ali nekritički (u stvari dogmatski) pristup tom procesu nije bila ideja Đinđića. Njegovi stranački naslednici, a videćemo nešto kasnije i protivnici proglasili su to vrhunskim principom svake srpske politike. A to je bio samo nedostatak promišljavanja ili običnim rečima čista glupost i neznanje tadašnjih, a i sadašnjih vlastodržaca. A za to nam niko spolja nije kriv!

Pristupni pregovori sa EU u Đinđićevo doba su trebali da se okončaju do 2008. ili najkasnije do 2010. godine. Tada je EU bila zaista „prekrasna nevesta“ sa kojom bi brak bio skladan i koristan. I sam proces prilagođavanja standardima EU trebalo je da se odvija radi same i u korist Srbije, bez obzira na datum mogućeg prijema. Ali ni birokratizovani političari iz EU nisu to shvatli kao šansu za Uniju da privuku novu članicu u svoje okrilje, već su počeli da proces odugovlače i da ga komplikuju dodatnim uslovima koji ranije nisu bili postavljani prilikom prijema drugih zemalja.

U stvari tokom poslednje decenije EU se i sama promenila, ne nalazeći rešenje za sopstvenu krizu identiteta – a pri tome pronalazeći „večitog krivca“ Srbiju. Došlo je do udaljavanja EU birokratije od sopstvenih zemalja koje su ih delegirale u Brisel. A birokratija je po svojoj prirodi morala da pronađe jednog vrhovnog šefa – a to je, nažalost zemalja članica, postala Amerika. Umesto da cilj Evropske Unije bude da u SAD imaju saveznika i prijatelja, ispostavilo se da je Amerika samo čekala priliku da preuzme kontrolu nad njom. Uvažavanja saveznika po američkom shvatanju takvog odnosa znači jedino bespogovorno potčinjavanje, bez trunke razmišljanja o interesima saveznika.

To se najbolje vidi po višegodišnjem američkom hendlovanju krize u Siriji, gde nije (od strane SAD) uzeto u obzir izazivanje milionskog talasa izbeglica koji je EU (htela-nehtela) morala da apsorbuje. Izazivanje i vođenje krize u Ukrajini isto tako nije bilo u interesu EU, ali podrška Americi za verne sluge u Briselu je bespogovorna. I ovako nesretno, nespretno i „navijačko“ vođenje dijaloga između Srbije i Kosova od strane EU poslednjim potezima SAD je praktično obesmišljeno, a institucije EU i ministarka inostranih poslova Unije Federika Mogerini je ponižena. A ona je samo sledila „smernice“ nepostojeće „usklađene spoljne politike EU“, koja je nonsens sama po sebi.

KOSOVO – NAJVAŽNIJE PITANJE ZA DALJE ZAMAJAVANJE

Kosovski „Gordijev čvor“ muči Srbiju već stotinama godina. Izgleda da ne postoji političar (Srbin ili Albanac) koji može da predloži, a još manje sprovede rešenje koje bi bilo pravedno ili prihvatljivo obema stranama. Možda i zato što se takvo rešenje i ne traži. Zbog svoje nezgodne geografije, činjenica je da se interesi velikih sila prepliću i sukobljavaju na zajedničkom prostoru gde žive Albanci i Srbi. Za neuspeh da se pitanje Kosova jednom zauvek reši mogu se okriviti stranci, ali pre bi moglo da se kaže da su uzrok takvog stanja ponašanje lokalnih političara. Oni bezuspešno pokušavaju da neka „svoja“ rešenja nametnu drugoj strani uz pomoć moćnih (ili nemoćnih) sponzora iz inostranstva.

Dokle god traje kosovska kriza (sa povremenim dizanjem i spuštanjem temperature), mali lokalni političari mogu sopstvenim biračima da se prikazuju kao bekompromisni borci za nacionalnu stvar i kao žrtve zlih stranaca. I tako u nedogled! Ratna (i mirnodopska) sreća Srba i Albanaca je promenljiva – početkom i većim delom trajanja 20. veka jezičak na vagi bio je na strani Srba. Ali tokom poslednje decenije istog veka i već skoro dve decenije 21. veka on je na strani Albanaca. Zato kriterijum pravednosti nije uputno koristiti kada se razmatra trajno rešenje kosovskog pitanja.

Svaka sledeća generacija političara sa obe strane se čini da je manje obdarena da objektivno sagleda stvari – pa zato i nema suvislih rešenja. Kada pogledamo u kakvim i čijim je rukama formulisanje i sprovođenje srpske politike za Kosovo – nema nade da će doći do nekih odlučnih promena.

Sa druge strane, srpsku javnost sve manje zanima kosovsko pitanje – jer u beskonačnoj borbi za obezbeđenje najosnovnije egzistencije nema vremena i mesta zabrinutosti za ishod nečega što nema neposredne veze sa životom u Srbiji. Štaviše, sve dosadašnje (dobre ili loše) politike za Kosovo su se samo svodile na dalje sumanuto trošenje novca poreskih obveznika – od čega su imali korist samo prestavnici srpskih političkih elita na Kosovu i u Srbiji. Dobrobit srpske manjine na Kosovu uvek je na rečima bio motiv za angažovanje političara iz svih stranaka i boja – sa rezultatima koji su uvek bili manje ili više loši. A uvek je aktuelnoj vlasti (ma ko to bio) zgodno služilo da se prethodnici okrive za sve.

Da li je istorijski pravedno što je za Srbiju Kosovo de facto izgubljeno i ko je za to kriv, može da se raspravlja do večnosti. Ovakvo kako je sada – Kosovo samo predstavlja dalje krvarenje za Srbiju – kako ljudi tako i materijalnih resursa.

Može li i treba li Srbija da prizna Kosovo kao suverenu državu? Svakako da može. Ali postoji samo jedan jedini kriterijum/uslov: Srbija treba da prizna Kosovo za suverenu državu onog momenta kada Evropska Unija primi Kosovo u svoje članstvo. To, priznaćete, nije skoro moguće – bar ne u narednih 20 godina. Na taj način bi se „zapadnim prijateljima“ i sponzorima kosovske nezavisnosti onemogućilo da dalje drže Srbiju u šahu i beskrajno izmišljaju i nameću nove uslove za članstvo u Uniji. I nateralo bi Evropsku Uniju da ponovo insistira na vrednostima zbog kojih su Srbija, kao i druge države pre nje, imale želju da joj pristupe. Takav stav predstavlja ključ za formulisanje jedne dugotrajne spoljne politike Srbije – koji na žalost niko od srpskih političara nikada nije ni pomenuo. Izgleda da nacionalnu spoljnu politiku Srbije ne formulišu najučeniji, najpametniji i najbolji među nama, već politički diletanti  i znamo kakvi „doktori nauka“. A njegovo rešenje mnogo bi značilo za povratak izgubljenog srpskog nacionalnog samopoštovanja – čiji se predstavnici sada saginju pred svetskim „igračima“. Zbog svega navedenog, izgleda da nema nade da će se pitanje Kosova ikada razrešiti.

One Comment

  • Hadži Dragan kaže:

    Srđane, da li neko čita ove tekstove? Bar oni koji bi mogli ili, ne dao Bog, znali da ponude rešenje i do raešenja dođe.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.