SRBISTAN ZEMLJA NEZADOVOLJSTVA

SRBISTAN ZEMLJA NEZADOVOLJSTVA

Miloševićev zajam za preporod Srbije iz osamdesetih godina prošlog veka, ili savremeni neo-liberalni recepti i vradžbine evro fanatika nisu mogli da doprinesu boljem životu. Zašto? Zato jer to nisu bili istinski reformski potezi kompetentnih i dobronamernih stručnjaka, već samo jeftini demagoški trikovi da se opstane na vlasti, ili u drugom slučaju kako da ono što je naše postane njihovo.

 

Milorad Džmerković

 

 

 

 

 

 

Već predugo, gotovo decenijama, slušam priče o opštem nezadovoljstvu koje vlada među nama – u Srbistanu. Mi smo postali zemlja nezadovoljnih ljudi. Nisam skoro sreo čoveka zadovoljnog, srećnog i  punog optimizma, nasmejanog. Svi se žale da teško i oskudno žive, imaju sijaset primedbi, ali nijedan predlog, kao i moguća rešenja. Ni za gram opšteg bremena naše propasti niko od nas nije kriv! Čudo jedno da niko u sebi (osim u drugima) ne vidi razloge naše nesreće.

Počnimo od početka, od najstarijih, tačnije od penzionera. Kažu, svi od reda, bez izuzetaka, da su svoje zdravlje, mladost upropastili radeći. O prolivenim suzama i znoju, sada po njima uzaludnim, u stanju su da napišu čitave dramatične romane, a o svojim grandioznim poslovnim uspesima neprekidno pričaju kao nečemu što je danas nemoguće ostvariti, pa čak i prosto shvatiti.

Pa dobro, drugovi i drugarice (namerno tako kažem jer su oni mahom svoj radni vek proveli u vremenu komunizma) zašto mi nismo postali Švajcarska, već samo Srbistan – kada ste tako zdušno, do iznemoglosti, najbolje i najviše radili? Gde i kako Vi to pogrešiste da se sada tako svi mi zajedno osećamo bedno i poniženo?

Posle mahom sada dokonih, a veoma glasnih penzionera, koji su od prvih demokratskih izbora bili glasačka mašina prvo SPS, pa su onako razočarani i osiromašeni jurnuli „grlom u jagode“ u novu DOS-ovu proevropsku preraspodelu. Sada su oni najčvršći oslonac vlasti „opranih radikala“ – SNS. Od državnog sektora, gde su uglavnom ostali i bez posla i bez para u džepu, oni sada svoj spas vide u SNS-u – zahvaljući nekakvoj mešavini primitivne ketmanske logike i mazohizma koji nose u sebi.

Zatim dolazi na red još jedna grupa nezadovoljni ljudi. To su oni visoko obrazovani koji rade u privatnom sektoru, kako domaćem ili delovima nekih međunarodnih korporacija. Oni o sebi imaju visoko mišljenje zbog neke navodne stručnosti koju prodaju – jer rade na zahtevnim i osetljivim mestima. Oni tako „skromno“ sebe doživljavaju. U odnosu na druge, sebe doživljavaju kao eksperte i apsolutno nezamenljive, bogom dane u ovom našem opštem haosu. Bez njih zemaljska kugla prestaje da se vrti, jer svoje prosto i činovničko službovanje smatraju vredno u najmanju ruku Nobelove nagrade. Odmah i bez rezerve kažu: „Mi ne radimo, već se habamo, krvavo, do iznemoglosti, po 10-12 sati dnevno – a za platu koja je nešto veća nego republički prosek, ali je pet puta manja recimo nego u Belgiji.“

Moliću lepo, put pod noge i pravac u vrli novi svet! Ali prethodno naučite flamanski ili valonski jezik – a tamo ćete imati mogućnost da petostruko više naplatite svoj rad. Retko ko od njih bi se usudio da okuša svoju navodnu stručnost i visprenost – jer kao po pravilu se kriju iza nazovi razloga poput onih da imaju stare i bolesne roditelje, ili su im deca u nezgodnim godinama. To je baš zgodan izgovor da neprestano kukaju u opštem metežu neoliberalnog kapitalizma na srpski način.

E, sada dolazi na red armija državnih službenika. To je poseban soj sa birokratskim mentalitetom, koji sami sebi izmišljaju, komplikuju i onako prost činovnički posao. Po njima, oni na poslu umiru, razboljevaju se, gube zdravlje, nisu u stanju ni pauzu da iskoriste – jer su prenatrpani obavezama! Pa kako, kada ta ista država koja im je dala posao kaže da ih je skoro 35% viška? Za deset godina unazad, oni su svoj broj udvostručili – jer to je bila vredna nagrada pobedničke partije ili koalicije za njihovo političko agitovanje po komšiluku i mesnim zajednicama tokom izbornog procesa.  

Drugi deo odgovora zašto su oni nezadovoljni u zemlji gde je skoro trećina radno sposobnih nezaposleno, krije se u anketi koju je Kori Udovički sprovela. Ova „univerzalna ekspertkinja“, kći Titovog ambasadora, školovana u Americi, službovala pod svima počevši od „Dosmanlija“ pa do „opranih radikala, na njeno zaprepašćenje je konstatovala da su ispitanici (državni službenici) u fantastičnih 75% slučajeva izjavili da bi više voleli da rade za duplo manju platu kod države nego kod privatnika.

Eto odgovora za njihovo nezadovoljstvo, koje ni Kori, uz pomoć „naučnih“ angloameričkih i metafizičkih metoda, raznoraznih anketa i statistike, nije bila u stanju da shvati. Jer da su nekim slučajem ti radnici državne uprave zadovoljni – polovina od njih bi zgrade državnih službi gledali samo spolja.

Svakako se može okriviti decenijama neprekinuti proces stvaranje lumpen proleterijata – tekovine nasleđene još od vremena komunizma. Ovi ljudi svoju neobrađenu zemlju, pašnjake i livade radije zamenjuju surovim velegradskim betonom. Poslovicu „Bolje biti prvi u selu, nego poslednji u gradu“ nisu shvatili u izvornom značenju – jer naš narod još od turskih vremena slepo i bespogovorno veruje u neostvarive ideje i nepostojeće mitove.

Taj pogrešni gen je kodiran u našem srpskom biću davno, još u vreme turskog ropstva. Naš narod je izabrao da veruje kako je jedan turski vazal Kraljević Marko u stvari srpski Robin Hud – zaštitnik srpskog naroda od osmanlijskog ugnjetavanja! Istine radi, nažalost, mi smo više vremena proveli robujući nekakvim nedokazanim, ali primamljivim mitovima i bajkama nego kao racionalni i misleći ljudi.

I samo zbog takvog, u našem biću duboko ukorenjenog pogrešne percepcije stvarnosti, mogla je da uspe ideja iz komunističkog mita, po kojoj je moguće da se brzo i efikasno od seljaka/ruralnog čoveka, gotovo preko noći napravi radnička klasa. Takva vrsta vekovima negovanog idolopokloničkog razmišljanja, dovela nas je do tačke da gotovo svi u Srbistanu i danas bespogovorno veruju kako se životna sreća može ostvariti samo ispod direktnih i sjajnih reflektora velegradskih svetala.

Prateći tu lažnu, ali za mnoge zlatnu i jedinu spasonosnu ideju (jer se niko do sada u Srbistanu nije ponudio bilo kakvu drugu opciju) ostvarila se neodrživa invazija gradova. Tako smo dobili nedefinisanu, polu-kvalifikovanu i nekultivisanu radnu snagu, dok su istovremeno sela doživela pravi egzodus. Iza njih su ostali vapaji, staračka i opustela   domaćinstva. Novopridošli, puni neutemeljenog elana, pristaju na sve – ne bi li opstali u velikim gradovima. Rade za mizerne plate, daleko ispod „minimalca“ od dvadesetak hiljada dinara, mahom u trgovačkim radnjama, ili kod polu uspešnih malih privrednika.

Ovi takvu jeftinu pogodnost zdušno eksploatišu – za njih se danonoćno radi, a sasvim neosnovano nada. Jer nada poslednja umire u čoveku. Računaju da će ih imaginarni Bog sreće pogledati jednom sa oba oka (ili barem njihovu decu). Ili će ih nekim čudom možda neka partijsko-rođačka veza uzdignuti, na pijedastal građanina prvog reda.

I oni su besni sa razlogom – ali samo iz gradskog ugla gledano – dok je iz njihovog ruralnog i prirodnog okruženja to izgleda žalosno i iznad svega za sve nas pogubno. Zašto? Jer je i onako siromašno i svetskom krizom pogođeno tržište rada njihovom jeftinom i suludom hiper ponudom dalje obezvređeno i obesmišljeno za sve nas zajedno!

Poslednja društvena grupa za analizu nezadovoljstva su nezaposleni, koji broje skoro milion radno sposobnih. Polovina od takve šarene bulumente, sastavljena je mahom od mladih, radno neprofilisanih, sa skromnim znanjima i ispod prosečnim veštinama. Drugu polovinu te nevesele družine čini gomila sredovečnih, koje mladost više ne doziva, a starost sve više poziva. Doduše, oni imaju životno, pogotovo profesionalno iskustvo, ali po mišljenju savremenih poslodavaca ne i dovoljno životnog elana. Jer mlađane junoše istih kvalifikacija, iako su zeleni, neiskusni, tek skinuti sa roditeljskih jasla, bolji su materijal za eksploatisanje i manipulisanje.

Ako ćemo realno i pošteno da sagledamo sami sebe – svi mi smo bili, a što je najgore i ostali sastavni deo iluzija i opsena serviranih od svih državnih rukovodstava. Ima tu i naših sopstvenih zabluda na matrici ideologija, verskog fanatizma, kao i već ukorenjene i krajnje primitivne plemenske navike da će nam neka „veza“ rešiti sve probleme. Zar penzioneri nisu bili frenetični deo mašinerije koja je gradila vavilonske kule komunizma, gde svi rade, dobro žive, a što je takvo „blagostanje” pokriveno bilo kreditima Zapada?

Nevraćanje tih kredita i uzajamno sumnjičenje za pljačku bratskih naroda su nas doveli u bedu, krvavi građanski rat i raspad SFRJ. Gotovo istu logiku i model vlasti danas sledi sve brojnija državna nomenklatura širom bivših republike SFRJ. Važno im je samo da su sebe zbrinuli – a to što balast takve nemoguće i ekonomski neodržive situacije ostavljaju svojoj deci, nije ih briga. Po sistemu neka traje dok traje, ili posle mene potop.

Nezaposleni letargično broje svoje dana, nadajući se kakvom-takvom državnom uhlebljenju – propuštaju da svoje dokono vreme potroše pametno na usavršavanje u modernom svetu neophodnim kompujterskim veštinama, ili učenjem bar još jednog jezika, recimo nemačkog ili kineskog?

Van ovih gore pomenutih kategorija, najpogođenija sveopštom kuknjavom su naša deca – budućnost svake normalne države. Od malih nogu bivaju lišeni svih onih odlika dobro profilisanog odrastanja – počevši od radosnih odlazaka na zajedničko letovanje ili zimovanje, pa do mogućnosti da svoje vidike prošire putujući po svetu, upoznajući druge kulture i civilizacije. U takvim ograničenim uslovima, prouzrokovanim opštom besparicom, hipokrizijom morala, podrugljivim posmatranjem klasičnih vrednosti, deca odrastaju kroz virtuelne kič modele Pinkovizije naše stvarnosti.

Svoje nezadovoljstvo ispoljavaju preteranom agresijom, nipodaštavanjem poštenog rada, uzaludnošću svega što je u uskoj vezi sa usavršavanjem sebe i svoje okoline. Izlaz vide samo u brzoj lovi, po ugledu na novokomponovanu i bestidnu elitu. Iz pitanja „Zašto smo svi u Srbistanu nezadovoljni“ može se izvesti prost zaključak – potreba nam je jedna kolektivna i sveobuhvatna psiho-terapija, zasnovana na socijalno-antropološkom istraživanju. Rezultate bi trebalo dostaviti vlastodršcima – gospodarima naših sudbina. Pod uslovom da oni to razumeju!

Ako se to pod hitno ne uradi, nezadovoljstvo bez konkretnih kontra-mera ima sve više da se stvara, da ključa i proizvodi nepregledan broj opravdano i neopravdano nezadovoljnih ljudi, koji se progresivno umnožavaju. Tako oni postaju male „radioaktivne čestice nezadovljstva“, koje nas sve trajno i svakodnevno zrače i zagađuju mentalnu klimu svih nas. 

Treba se možda setiti kako je bilo moguće u opštem beznađu i bedi velike ekonomske krize početkom tridesetih godina XX veka da jedna Amerika smogne snage da se uzdigne kroz New Deal, ili kako je to uspelo pobeđenoj i razorenoj Nemačkoj uz Marshallov plan. Ali Miloševićev zajam za preporod Srbije iz osamdesetih godina prošlog veka, ili savremeni neo-liberalni recepti i vradžbine evro fanatika nisu to mogli da budu. Zašto? Zato jer to nisu bili istinski reformski potezi kompetentnih i dobronamernih stručnjaka, već samo jeftini demagoški trikovi da se opstane na vlasti, ili u drugom slučaju kako da ono što je naše postane njihovo. Jer pokazalo se da mi nismo sposobni da sami sebe pomognemo, osim što smo mogli da prodamo u bescenje sopstvene privredne i prirodne resurse.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.