KULTURA GOVORA U RALJAMA DRUŠTVENIH MREŽA

KULTURA GOVORA U RALJAMA DRUŠTVENIH MREŽA

Društvene mreže mogu da zamene prave (tradicionalne) medije samo u glavama polupismenih, samoljubivih i naivnih ljudi. A javna sfera i rasprave koje se u njoj vode ipak treba da poseduju standarde kulture govora i „filtere“, kako se ne bi pretvorila u još jedan „reality show“.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

 

 

 

 

Nedavna razmena „otrovnih“ i rekao bih krajnje prostačkih poruka putem društvenih mreža između dve znamenite ličnosti iz oblasti kulture nameće nekoliko pitanja na koje ćemo verovatno ostati uskraćeni za odgovore: 

1) Može li se očekivati od pojedinaca koji zauzimaju javni prostor (public sphere) da se drže nekakvih standarda (moralnih, etičkih, verbalnih) u komunikaciji?

2) Da li privatne razmirice javnih ličnosti putem društvenih mreža treba tretirati kao zloupotrebu javne sfere?

3) Može li se „politička korektnost“ koristiti za opravdanje nedostatka elementarne kulture i kućnog vaspitanja?

Sva gore navedena pitanja treba pojedinačno sagledati u okviru opšteg konteksta – kulture javnog govora. Pri tome ovakav okvir svesno sužavam na kulturu govora u medijima.  Ali, da se ovaj novinski napis ne bi pretvorio u predugu, akademsku i dosadnu raspravu – samo ću sumarno da se pozabavim nekim od elemenata koji čine kompleksnu problematiku kulture javnog govora.

 

DRUŠTVENE MREŽE KAO SUROGAT

Najpre ću se pozabaviti upotrebom društvenih mreža u savremenom shvatanju medija kao glavnih komunikacionih alata/sredstava. Internet revolucija je promenila tradicionalnu ulogu (štampanih i elektronskih) medija kao relativno uređenih i nadziranih prostora/platformi gde se mogu plasirati sadržaji od interesa za javnost.

Internet je ne samo tehnički ubrzao protok informacija, vesti, slika i video materijala (content), već je otvorio i nove, nenadzirane i netradicionalne komunikacione kanale i platforme svim ljudima. U svojoj ranoj fazi, zagovornici progresa i interneta (obično levičarski autori) bili su prosto opčinjeni novom moći koju je pojedinac dobio „na tanjiru“. Međutim, tek kasnije su postali svesni da sve te „demokratizirajuće mogućnosti“ nisu baš za sve. Odnosno, da mogu imati i loše posledice – od preteranog traćenja vremena, teškog snalaženja u ogromnom moru „nefiltriranih“ informacija na raspolaganju, raznih manipulacija, do (zlo)upotrebe u kriminalne svrhe.

Siguran sam da nema urednika u bilo kojem tradicionalnom mediju (TV, radio, novine) koji se nije sučio sa pojavom skribomanstva i opsesivnog predlaganja tema od strane dobronamernih spoljnih saradnika. Taj i takav urednik, sa svim svojim vrlinama i manama je de facto poslednji „filter“ za glupost i eliminaciju sadržaja koji nisu primereni mediju – ne u smislu klasične ideološke cenzure, već u smislu političke korektnosti, pa čak i mentalne higijene. Urednik je neko ko je na kraju podjednako odgovoran i vlasniku i svojim čitaocima za kulturu javnog govora, odnosno autora čije tekstove objavljuje.

Na internetu takvih „filtera“ nema – pa su tako oni koji konzumiraju razne sadržaje (ako se izuzmu verodostojni) izloženi mogućim manipulacijama, netačnim informacijama, neželjenim mišljenjima/stavovima… E ovde na scenu stupaju Facebook, Twitter, Instagram i druge takozvane društvene mreže, koje neukom i medijski polupismenom korisniku daju privid slobode da mogu napisati i plasirati bilo šta (istinu ili izmišljotinu), kroz nešto što ima  široku čitanost/domet/uticaj. Tako reči i dela (sadržaj) budala, bolesnika, zlih ljudi postaju slobodno dostupne u javnoj sferi i to (na radost konzumenata) besplatno! O nekim standardima kulture govora na društvenim mrežama se ne može uopšte voditi rasprava.

Popularnosti i rasprostranjenosti društvenih mreža ne doprinose samo privatni korisnici, već ih još više ojačavaju takozvane „javne ličnosti“ (umetnici, sportisti, političari, novinari). Oni u nepresušnoj želji za samopromocijom koriste segment javnog prostora koji zauzimaju društvene mreže kao platformu za svoje dobre ili prizemne ciljeve i agende. Tu ih niko i ništa ne sprečava da pokažu svoje dobre namere (kojima su popločani putevi ka paklu), ali i one strane svojih ličnosti koje bi najradije da sakriju od javnosti. Ne treba posebno isticati doprinos jednog čoveka, Donalda Trampa, koji putem svojih legendarnih noćnih „tviter“ poruka misli da vodi najmoćniju naciju sveta i samim tim nekakvu razumnu politiku. Savremeni političari (odnosno oni koji bi to voleli da budu) u svetu, pa jednako i u Srbiji, postali su vremenom zavisnici od društvenih mreža.

Ovde ne bih da iznesem tvrdnju kako društvene mreže ne treba svrstavati u isti koš sa tradicionalnim medijima – pre svega zbog njihovih napred nabrojanih karakteristika (mana). Odbrana takve teze iziskuje daleko veći prostor i istraživačku/naučnu metodologiju. Međutim, mogu slobodno izreći mišljenje da društvene mreže mogu da zamene prave (tradicionalne) medije samo u glavama polupismenih, samoljubivih i naivnih ljudi. A javna sfera i rasprave koje su u njoj vode ipak treba da poseduju standarde kulture govora i „filtere“, kako se ne bi pretvorila u još jedan „reality show“.

 

POLITIČKA KOREKTNOST KAO IZGOVOR

U uobičajene primere korišćenja kulture jezika u javnoj komunikaciji spada upotreba termina (ili „floskule“) „političke korektnosti“. Ovaj izraz sa engleskog govornog područja je odavno ušao u domaću praksu – mada se čini da se njegovo orginalno značenje na engleskom ne podudara potpuno sa srpskim pandanom.

Izraz politička korektnost se koristi da opiše jezik, politike ili mere koje su namenjene izbegavanju isticanja nedostataka članova određenih grupa u društvu. Od kasnih 1980-tih, termin se odnosi na izbegavanje jezika ili ponašanja koje se može smatrati isključivim, marginalizacijom ili uvredljivim za grupe koje su smatrane prikrivenim ili diskriminisanim, posebne grupe koje su definisane po polu ili rasi. U javnom diskursu i medijima, ona se obično koristi kao pogrdna.

Politička korektnost prema definiciji „American Heritage Dictionary of the English Language“ predstavlja izbegavanje izraza ili postupaka koji mogu izgledati kao da njima hoće da se izopšte, marginalizuju ili uvrede ljudi koji su socijalno ugroženi ili diskriminisani. Politička korektnost podržava, ili je povezana sa političkim i obrazovnim promenama, naročito u ispravljanju istorijskih nepravdi vezanih za rasu, klasu, pol i seksualnu orijentaciju.

„Merriam-Webster Online Dictionary“ navodi da je izraz politički korektan u skladu s uverenjem da jezik i dela koja mogu da uvrede političke senzibilitete (kao u slučaju pola ili rase) treba da budu eliminisani. Autor Geri Martin smatra da je teško raspravljati o značenju i poreklu izraza, a da se pritom izbegne iznošenje političkog mišljenja. Po njemu, upotreba ili sama definicija političke korektnosti, kako je vide levi liberali, nailazi na veliko osporavanje onih koji imaju drugačije političke poglede (pa čak i samih liberala). Neki sâm termin politički korektno smatraju pežorativnim – jer ih prikazuje kao korektan politički stav kome se oni protive.

U maju 1991. godine na diplomskoj ceremoniji univerziteta u Mičigenu, tadašnji predsednik Džordž Buš upotrebio je izraz u svom govoru: „Pojam politička korektnost je izazvao kontraverzu širom zemlje. Iako proizilazi iz želje da se uklone ostaci rasizma i seksizma i mržnje, on zamenjuje stare predrasude sa novim“. Posle 1991. godine njegova upotreba postala je rasprostranjena kao pogrdna fraza među konzervativcima u SAD. Postao je ključni pojam koji obuhvata konzervativnu zabrinutost o levici u kulturi i političkoj debati u širem smislu, kao i u akademskim krugovima.

Robert Novak u svom eseju „Političkoj korektnosti nema mesta u novinama“ okrivljuje novine, jer jezik koriste za sprovođenje politike, a pri tome misli da tako izbegavaju pojavu nekorektnosti. On kaže da politička korektnost u jeziku ne samo da uništava značenje, nego istovremeno ponižava ljude za koje se misli da treba da budu zaštićeni.

U srpskoj praksi korišćenje termina „politička korektnost“ se svela na pežorativno etiketiranje druge strane u raspravama na bilo koju temu. Tu istorijat i originalno značenje pojma više nisu bitni. Konzervativno ili liberalno, desno ili levo utemeljenje – nije ni na kraj pameti onih koji se pozivaju na političku korektnost – jer su sva sredstva dozvoljena u diskvalifikaciji različitih mišljenja i stavova. I da se vratimo na sam početak ovog napisa u kome je za primer uzeta međusobna razmena uvredljivih reči na društvenim mrežama između dve poznate ličnosti (svesno izbegavam njihovo imenovanje). To je eklatantan primer pogrešne upotrebe društvenih mreža kao surogata za tradicionalne medije. Pri tome se i jedna i druga strana pozivaju na (svoju) političku korektnost – koja ničime nije dokazana ili zaslužena. Sve u svemu – sa takvim protagonistima (pripadnicima takozvane elite) teško se može u Srbiji zalagati za nekakvu kulturu javnog govora u medijima.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.