SRPSKA ŠKOLA ZABORAVA

 

Autor: Vladimir Đurđić

 

Slušam ovih dana te fašizam „ponovo“ u Srbiji, te rehabilitujemo zlikovce, te revidiramo istoriju, te menjamo imena ulicama… Menjamo nazive ulicama? Ovo poslednje me baš izbacilo iz takta!  Zbog toga sam odlučio da proverim ovaj podatak! Krenem tako po mapi da tražim u Beogradu nazive ulica koje su to dobile po ličnostima i toponimima vezanim za celu bivšu Jugoslaviju! Brzo sam odustao jer sam samo u delu grada gde sada živim, izbrojao bar desetak imena od hrvatskih pisaca, NOB narodnih heroja i partizanskih divizija, preko predratnih levičara do slovenačkih gradova!

I ne bi sve to bilo preterano zanimljivo niti bi hvalio moje sugrađane zbog ovoga, nego sam u jednoj od rasprava na socijalnim mrežama to naveo kao kuriozitet i konstatovao da u nekim bivšim jugoslovenskim republikama, što sam takođe istražio, gotovo ne postoje srpski pojmovi u nazivima ulica. Tako na primer u Beogradu imamo više od 120 hrvatskih pojmova u imenima ulica dok u Zagrebu srpski predznak ima desetak njih! Manje-više slična priča je i sa ostalim gradovima u Srbiji i obrnuto proporcionalno sa mnogim gradovima u regionu.

Na moju argumentaciju i konkretne nazive i brojke, čega, koliko i gde rečeno mi je da bi trebalo da imam razumevanje za stav druge strane, jer stvari nisu jednostavne te da su oni mnogo propatili tokom rata i naravno, dobio sam epitet ostrašćenog nacionaliste i ksenofoba! 

Dobro, ne sporim da su ljudi patili i da sam možda loše postavio priču, a naravno da mogu mnogo da pišem o tome kako kao društvo imamo problem sa pojavama koje nam nisu baš na ponos i na pogrešnom razumevanju i intrepretiranju nacionalne ratničke ikonografije, rekao bih – samozvanih patriota!

Ipak, ulice mi nisu dale mira. Ponovo počnem da tražim i shvatim da su nazivi mnogim ovdašnjim džadama menjani i davani posle Drugog rata u revolucionarnom zanosu pobednika, izjednačavanju raznih neprijatelja i menjanju prirode nekih zločina kada je bilo priznato jedino crveno rodoljublje. Siguran sam da je 1945. neko pitao Beograđane da li im se sviđa naziv neke ulice koji asocira na deo države gde su Srbi u Drugom ratu stradali u hiljadama samo zato što su Srbi, odgovor bi bio negativan, ali ih niko nije pitao! Vreme je prošlo, a zaborav je postao ključna reč, a iz njega se rodila inercija srpskog društva! Izgleda da podsvesno smatramo da je zaborav najbolji lek za naše rane i ništa ne menjamo niti preispitujemo jer tako manje boli. A kad nešto čačnemo iz istorije u Beogradu se digne kuka i motika –  jer kako možemo da pomislimo da osporimo dugogodišnju dogmu baziranu na crvenom mitu, bez obzira na dokumentovane dokaze i drugačija svedočenja. Na to se nadovezuje tzv. antifašistička kanonada upravo iz onih država gde srpskih pojmova u nazivima ulica više nema i gde su naročito osetljivi na pevanje ojkača i ćirilicu, a gde su neki nacistički vojni veterani dobili državne penzije.

Proslavio sam nedavno tri decenije od male mature u Zadarskoj, kuče šetam u XXI divizije, Ljubljanskoj i Stanka Vraza (hrvatsko-slovenački književnik), u Dalmatinskoj je moja osnovna škola, a u Pazinskoj zubar… Jedino više ne postoji Zagrebačka, koja odnedavno nosi ime Koče Popovića, španskog borca, heroja NOB-a i Titovog generala. Ako je neko uvređen zbog toga ja mu se lično po sto puta izvinjavam!

Ostavite odgovor