KOLIKO-JE-UČITELJ-BITAN-U-ŽIVOTU-SVAKOG-DETETA

KOLIKO JE UČITELJ BITAN U ŽIVOTU SVAKOG DETETA?

Koreni obrazovanja su gorki, ali su plodovi slatki – Aristotel

 

Beograd, zimski raspust 2017. godine

 

Učitelj je neko ko istinski voli svoj posao i uživa u svemu onome što to on nosi. Biti učitelj nije lako, ali je to nešto što te goni da sa svakom svojom generacijom đaka ulaziš u nešto novo, istražuješ, učiš i budeš iskustveno bogatiji.

Kada se dete upisuje u prvi razred osnovne škole, svako od roditelja želi najbolje za svoje dete – raspituje se, traži, pretvara se u uho za svaku učiteljicu/učitelja koji uzimaju prvake. A svako od učitelja, pravih učitelja, uvek isto tako ima tremu i nelagodnost jer uvek ulazi u nešto novo. Učitelj je neko ko se svakom od prvaka nesebično daje: Zna sve probleme iz kuće, bolesti, muke, nedostatak vremena za izradu domaćih zadataka, gde su proveli vikend, zašto su zakasnili na čas…

Učitelj učestvuje u odrastanju svakog od te dece, njihovom napretku i emotivnom sazrevanju. Za četiri godine druženja sa tom decom preživi sve i svašta – lepog i manje lepog. I kada dođe do trenutka kada zaista može da uživa u radu sa njima – predaje ih kolegama u starije razrede.

Koliko deca teško podnose taj „rastanak“, toliko učitelj izigrava heroja koji ih i dalje hrabri, gura ih napred i u svojim moćima i razmerama i dalje učestvuje u njihovim životima. Od kolega iz starijih razreda doživi i reči pohvale, ali i kritike. „Kakvi su ovi TVOJI? Ne trude se. Ne uče…“ A niko od tih kolega nije video te uplašene male glave kada su prvi put kročile u instituciju koja se zove ŠKOLA. Niko ih nije video kada nisu znali da sede u školskoj klupi. Kada te usred važne obrade gradiva prekine sa „Meni se piški“ ili „Muka mi je“…

A deca – kao deca. Naivno odu u peti razred, očekujući da će se tamo naći neka UČITELJICA. Preguraju to kako umeju i znaju, a vrlo često svrate do svoje učiteljice. Dođu u svoju mirnu luku da iznesu sve svoje muke – jer ko će ih bolje razumeti nego njihova jedina učiteljica. Oni u suštini ostaju isti, jer samo je proteklo jedno leto, ali se sve drugo mnogo promenilo.

Godinama radim kao učiteljica i pamtim svaku svoju generaciju. Ali sam se, pre izvesnog vremena kada je moje dete otišlo u peti razred, ozbiljno zapitala koliki je to šok za sve njih. Moje dete je u petom razredu dobilo zadatak da napiše pismo svojoj učiteljici. Preneću pismo u potpunosti.

Draga moja učiteljice Tanja,

Dobih zadatak da Vam napišem pismo, a znate Vi mene – nekako više volim kada Vas gledam u oči i kažem iskreno šta imam. No, što se mora, nije teško…

Nisam se ni osvrnuo – prolete prvo polugodište ovog, petog razreda. Kako sam se snašao – ni sam ne znam. Da je lako – nije, treba se navići menjati ove učionice svaki čas. Prosto, nemaš mira. Najteže od svega mi je da upoznam sve naravi i zahteve nastavnika. Mnogo su različiti. Nadam se da Vam se niko od mojih nastavnika nije žalio na mene i da Vas kao moju učiteljicu nisam obrukao.

Koliko Vas se puta setim u toku jednog radnog dana?! Znam da imate mnogo posla sa prvacima i ne bih da budem dosadan. Nekada im baš zavidim, ali ih i volim – slatki su i mali…

Kada neki nastavnik nešto prokomentariše pomislim – sada bi moja učiteljica Tanja rekla: „Pobogu dete, ne opterećuj se!“ Setim se koliko sam se nervirao kada me ocenite sa pet minus – e taj minus mi je bio smak sveta. Sada mi je smešno koliko sam trošio i Vas, sebe, mamu… Sav se ušmuram od suza i propadne mi čitav dan. Iskidam se da Vam dokažem kako sve to znam. Tada sam mislio kako ćete me manje voleti ako to nije „čista“ petica. Kako sam Vas sve bolje upoznavao, shvatio sam da kod mene najviše cenite i poštujete to što sam iskren i pošten. Beskrajno vam hvala na tome. A kada smo već kod toga, draga moja učiteljice, ne nasedajte na sve što Vam kažu. Uvek ću Vam reći kako jeste – ako sam kriv, kriv sam. Nisam se ja mnogo promenio – malo sam porastao, samostalniji sam… Lepši (šalim se) – ma isti sam Vaš Boža, samo koji više ne plače.

Uvek su mi mnogo značile Vaše reči podrške i naravno što ste uvek verovali u mene. Nikada Vam neću zaboraviti što ste izdvajali vreme i došli na moj prvi javni čas glume. Neću zaboraviti kada sam prošao na međunarodnom takmičenju koliko ste snage utrošili da nas dvoje ipak odemo po tu nagradu…

Značilo mi je kada ste mi tražili dozvolu za neku moju rečenicu sa časa da objavite u nekom Vašem tekstu. Tada sam sebi bio veoma bitan u svojim očima, važan, osećao sam se posebno. Sa Vama sam proveo četiri godine detinjstva u kojima je zapakovano mnogo toga. Ta “kutija“ sećanja je sada po strani – ali otvorim je povremeno, čisto da ne zaboravim čega tu sve ima. A ima mnogo toga – pralina, ženidbe, nesigurnosti, smeha, mene koji dođem da Vas pitam neku glupost – ali mi je lakše…

Sve to mi danas mnogo nedostaje, jer danas, u petom razredu, imam utisak da nikome nisam posebno važan, nikome nije bitno kako se ja osećam. A učiteljice, isti sam – radim domaće zadatke redovno, učim, čak sam bolji iz likovnog. Nedostaju mi ti poverljivi razgovori. Zbog svega Vi ćete uvek u mom srcu imati posebno mesto – jer Vi ćete uvek biti moja jedina učiteljica, a ja Vaš đak.

Vaš učenik Božidar Lipovac
utorak, 24.1.2017. Novi Beograd

Posle svega pročitanog, duboko sam se zapitala da li je moguće da je njima toliko važno da mi učitelji uvek mislimo dobro o njima. Da li je moguće da jedno dete proceni da se završio jedan period njegovog odrastanja i najlepšeg detinjstva, a da među nastavnicima ne može da nađe toplinu koja mu toliko nedostaje?!

Kažu iskusniji da se najbolje nauči gazeći kroz život dalje, na ličnom iskustvu.

Od ovog dana znam da ću sve moje buduće đake čeličiti za taj peti razred, trudeći se da im što bezbolnijim učinim taj korak. A da će kod mene uvek, kao i do sada, svi imati svoje vreme i da od te misije nikada neću odustati. Sa tom decom provodim više od pola sopstvenog dana i nekada imam utisak da ih poznajem bolje nego sami roditelji. Sa decom uvek imam odličan odnos i dobru saradnju. Verovatno je razlog tome što čitav život na neki način moraš biti dete.

Biti učitelj znači istrajati u svemu, boriti se sa vetrenjačama i uživati u plodovima svoga rada koji se zovu  DOBRI LJUDI I USPEŠNA DECA.

Ostavite odgovor