Ahmadinedžad

IRANSKA STRATEŠKA SLAGALICA

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Vekovima se pred Iran (i pre njega Persiju) postavljalo ključno pitanje opstanka – garancija nacionalne bezbednosti i samostalnost u okruženju jačih regionalnih sila poput nekadašnjeg Rimskog carstva, otomanske Turske i savremene globalne imperije Sjedinjenih Američkih Država. Iako uvek slabiji od ovih velikih imperija, Iran je preživeo iz tri razloga – geografija, resursi i diplomatija. Persija je velika i planinska zemlja, te su vojni pohodi  na tu zemlju teški i opasni. Iran je takođe uvek imao sopstevne snage da spreči eventualne spoljne napade i reši unutrašnje razmirice. Istovremeno, Teheran se oduvek oslanjao na sjajnu diplomatiju.

Dolazak evropskih imperijalnih sila u region komplikuje položaj Irana početkom 19. veka, naročito britanski prodor na Arapsko poluostrvo i Avganistan. To se podudara sa početkom kraja turske imperije. Položaj celog regiona i Irana sa njim dodatno se usložnjava sa transformacijom globalne ekonomije na sistem koji se bazira na nafti. Tada, kao i sada, region u kome se nalazi Iran bio je glavni svetski izvor nafte. Po okončanju Drugog svetskog rata nova realnost su postali Amerikanci i Sovjeti – sa mogućnošću i željom da utiču na region i sa svesti da Teheran i dalje igra strateški važnu ulogu. Iran  je morao da sagleda regionalne i globalne pretnje – te da se uskladi prema njima. Svestan značaja nafte, Iran je shvatio da globalne sile ne mogu da izgube interesovanje za region. Bez obzira da li Iranom vlada svetovni režim (šah) ili klerikalni (ajatolasi), strategija ostaje ista: odvratiti eventualnu pretnju geografijom, štititi državu jakim odbrambenim snagama i angažovati veštu i proaktivnu diplomatsku službu.

 

Iran kao regionalna sila

Zbog svog položaja Iran mora da bude zemlja sa suštinski definisanim stavom, kao trajna regionalna sila.

Pahlavi_Shah

Mohamed Reza Pahlavi – Poslednji Šah

Šah se takmičio sa Saudijskom Arabijom preko Omana i sanjao nuklearno oružje. Ahmadinedžadovi (predsednik iz sadašnje ere ajatolaha) dueli sa Saudijskom Arabijom u Bahreinu su postali legendarni, kao i snovi o nuklearnom oružju. Kada pogledamo iransku retoriku, vidimo značajan kontinuitet u strategiji Irana od Drugog svetskog rata. Premda ta retorika (a ne konkretna dela) ima za cilj da zastraši, zavede ili zbuni strane sile i javnost. Ipak, u takvom kontekstu iranski snovi o ostvarivanju regionalne dominacije, sagledavanja svojih realnih ograničenja i opasnosti od obližnjih sila ostaju nepromenjeni.

Od Drugog svetskog rata Iran je morao da se bavi raznim regionalnim opasnostima kao što je bio irački diktator Sadam Husein, sa kojim je vodio brutalni rat u trajanju od skoro deceniju. Teheran je platio stravičnu cenu od oko milion žrtava. Takođe, Iran je morao stalno da se bavi Sjedinjenim Američkim Državama, čija je snaga konačno definisala šablone u regionu. Dokle god je Amerika imala i ima interes u regionu, Iran nije imao izbora nego da definiše svoju politiku u odnosu na SAD. Za šaha to je značilo da primi kompanije iz Sjedinjenih Američkih Država i suptilno pokuša da kontroliše američke akcije. Za islamsku republiku to je značilo suprotstavljanje SAD, koje su delovale u smeru jačanja Saudijske Arabije. Oba delovanja su u okviru iranske tradicije suptilnog strateškog držanja.

Islamska republika pokazala se uspešnija od šaha. Tako je sprovela sofisticiranu kampanju dezinformacija pre rata u Iraku 2003. godine da ubedi SAD kako će invazija na Irak biti vojno laka, a da će Iračani dočekati Amerikance raširenih ruku. Ovo je hranilo postojeću želju SAD da izvrše invaziju na Irak, pa je to postalo jedan od presudnih faktora koji su invaziju učinili izvodljivom. U drugoj fazi, Iranci su pomogli mnogim frakcijama u Iraku da odole Amerikancima, pretvarajući okupaciju i planove za rekonstrukciju Iraka prema američkim nacrtima u noćnu moru. U trećoj i završnoj fazi, Iran koristi svoj uticaj u Iraku da deli i parališe zemlju pošto što su se Amerikanci povukli, te da Irak postane ključni šiitski satelit. (izvor Stratfor)

Kao rezultat ovog manevrisanja, Iran je ostvario dva cilja. Prvo, Amerikanci su deložirali iranskog arhi-neprijatelja Sadama Huseina, pretvarajući Irak u strateškog bogalja. Drugo, Iran je uticao da se prisili SAD na povlačenje iz Iraka, stvarajući vakuum i podrivajući kredibilitet SAD u regionu. Time je smanjen apetit za svaku dalju američku vojnu avanturu na Bliskom istoku. Treba naglasiti da sve ovo nije bio plod isključivo iranske akcije. Mnogi drugi faktori su doprineli ovom nizu događaja – Iran je samo vešto eksploatisao događaje.

Teheran posmatra Sjedinjene Države kao izuzetno moćnu i nepredvidivu silu, do tačke iracionalnosti, ali sa čijim potezima može da se manipuliše. Iran je video poteze SAD – invazije na zemlje oko njega (Irak pre svega, ali i Avganistan) – kao fantastičnu priliku da se nametne kao ključni regionalni igrač, te da preseče poslednje veze manjinskih sunita koji su vladali u Bagdadu (Sadam Husein je bio sunit) sa arapskim zalivskim monarhijama.

Ova strategija je imala ofanzivnu dimenziju. Povlačenje SAD iz Iraka pozicioniralo je Iran kao silu koja je popunila ovu prazninu. Geopolitika regiona stvorila je prostor za Iran kakav nije imao vekovima – poslednji put Iran je bio dominantan u doba Safavidskog carstva. Prvo, kolaps Otomanskog carstva posle Prvog svetskog rata označio je činjenicu da poziciju Irana kao regionalne sile niko nije mogao da ospori. Drugo, krah Sovjetskog Saveza označio je popuštanje pritiska sa severa. Treće, sa povlačenjem dobrog dela američkih snaga u Persijskom zalivu i Avganistanu i evidentnom novom podelom karata, Americi kao globalnoj sili je ograničen vojni aspekt delovanja, a još više politički.

Prilika koja se ne propušta

Iran sada ima priliku da se pojavi kao regionalna sila, a ne samo kao država koja manevriše da zaštiti sopstvenu autonomiju, teritoriju i režim. Iranci su shvatili da su raspoloženja globalnih sila nepredvidiva, pre svih Sjedinjenih Država. Zbog toga traže strategiju da ne izazovu američku agresiju, ali da se postave kao jak regionalni igrač.

Svako ko proučava spoljnu politiku SAD shvata zabrinutost Vašingtona nuklearnim oružjem. Tokom Hladnog rata Amerikanci su živeli u strahu prvog sovjetskog udara. Kada su Sovjeti i Kinezi postigli nuklearni konsenzus, američki odgovor bio je na granici panike. Bušova administracija je iskoristila mogućnost iračkog nuklearnog programa da pribavi podršku domaćeg javnog mnjenja i saveznika za invaziju na Bagdad.

Gledajući u Severnu Koreju, Iranci su prepoznali obrazac koji mogu da iskoriste u svoju korist. Opstanak režima u Severnoj Koreji, zemlje koja direktno zavisi od volje dva velika suseda, Rusije i Kine i sopstvenog nuklearnog programa. Sa severno-korejske tačke gledišta posedovanje upotrebljivog nuklearnog oružja nije poenta. Severna Koreja nije velika sila poput Kine i Rusije, a svaka greška Pjongjanga može dovesti do američke agresije. Umesto toga, proces razvijanja nuklearnog oružja „naduvava“ značaj Severne Koreje.

Severna Koreja zna da upotreba oružja može da bude opasna, čak i kobna, ali im je program naoružanja dao moć – tu lekciju su Iranci dobro naučili. Sa stanovišta Irana, nuklearni program izaziva SAD, ali istovremeno sprečava nepromišljenu vojnu akciju. U ovom trenutku SAD predvodi grupu zemalja sa različitim stepenima entuzijazma za izricanje kaznenih mera vladi u Teheranu. Sankcije mogu da izazovu izvesnu ekonomsku štetu Iranu, ali takođe odlučno odbijaju svaku pomisao na vojnu intervenciju.

Izrael, međutim, mora drugačije da gleda na program naoružavanja Irana. Iako nije pretnja za SAD, nuklearni program Irana može ugroziti Izrael. Sjedinjene Države mogu sebi da priušte takvu grešku, ali Izrael verovatno ne. Ovaj nedostatak sigurnosti čini Izrael nepredvidivim. Sa iranske tačke gledišta, izraelski napad je dobrodošao. Ideolozi u Teheranu smatraju da bi eventualni napad Izraela na Iran prouzrokovao solidarnost svih muslimana sveta sa Iranom do neviđenih granica.

Značaj Sirije

Kao što je već ranije izneto u napisima u internet magazinu „Vreme je“ (“Šta se zaista dešava na bliskom istoku?”), ako sirijski režim preživi to će delimično biti zbog iranske podrške. Izolovana od ostatka sveta, pre svega susednih zemalja, Sirija može postati zavisna od Irana. Ako bi se to desilo, iranska sfera uticaja bi se protezala od zapadnog Avganistana do Bejruta. To bi suštinski pomerilo ravnotežu moći na Bliskom istoku, ispunjavajući vekovni san Irana da postane dominantna regionalna sila u Persijskom zalivu i šire. Ovo je zajednički san šahova i Ajatolaha – a to je razlog zašto su SAD trenutno opsednute Sirijom.

Šta bi takva sfera uticaja dala Irancima? Tri stvari. Prvo, to bi prisililo globalnu moć, SAD pre svega, da odustane od ideje uništenja Irana (u granicama kakvim je danas). Drugo, to bi legitimisalo režim u Iranu  u regionu, u kome sada deluje bez ikakvog legitimiteta. Treće, uz pomoću šiita duž severne granice Saudijske Arabije i u Iraku, Iran bi mogao izdejstvovati promene u finansijskoj raspodeli prihoda od nafte. Suočene sa očuvanjem režima, Saudijska Arabija i druge države Zaliva bi morale da budu u najmanju ruku fleksibilnije prema iranskim zahtevima. Preusmeravanje tog novca ojačalo bi Iran u velikoj meri.

Khomeini

Ajatolah Homeini – šahova strategija

Iran primenjuje svoju strategiju prema režimima različitih ideologija. Šah – koga su mnogi smatrali psihološki nestabilnim i megalomanski nastrojenim – napravio je ovu strategiju, držao je i negovao. Sadašnji klerikalni režim – čiju ideologiju takođe smatraju psihološki nestabilnom – takođe se drži ove strategije.

Ova dugoročna strategija sprovodi se još od 16. veka sa oživljavanjem persijskog nacionalizma u obliku Safavida carstva. Cilj Teherana je da produži američku paralizu kontrole Persijskog zaliva, prouzrokovanu povlačenjem iz Iraka. Istovremeno, vlada u Teheranu želi da stvori koherentnu sferu uticaja koja će naterati Sjedinjene Države da se prilagode kako bi zadovoljile potražnju svojih saveznika za stabilnim snabdevanjem naftom u regionu.

Iran sprovodi dvostruku strategiju u tom cilju. Prva je da se ne vuku nagli, nepromišljeni potezi, kako bi se izbegla (od strane sunita) željena američka intervencija. Druga je da se skrene pažnja sa geostrateškog prodora u regionu (u Iraku i Siriji) kroz nuklearni program, izazivajući Sjedinjene Države da ponove svoju politiku prema Severnoj Koreji. Eventualni napad Izraela, za vlast u Teheranu bio bi poklon sličan svrgavanju Sadama iz Iraka. Iranci shvataju da je posedovanje nuklearnog oružja samo po sebi opasno, ali postojanje programa naoružanja je prednost. Ali nije ključ nuklearni program. To je samo sredstvo da se skrene pažnja sa onoga što se stvarno dešava – promena u odnosu snaga na Bliskom istoku.

Ostavite odgovor