NA PUTU KA OBEĆANOJ ZEMLJI - Da li se članstvo u EU isplati? - III deo

DA LI SE ČLANSTVO U EU ISPLATI? – II deo

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

U prvom iz ove serije napisa (Da li se članstvo u EU isplati?) bilo je reči o početku puta Srbije u EU posle 5. oktobra 2000. godine do tragičnog kraja Zorana Đinđića 12. marta 2003. U ovom tekstu će biti reči o nesposobnosti, neznanju i pogrešnom pristupu koje su sledeće tri vlade Srbije imale po pitanju pristupanja Evropskoj Uniji do današnjih dana.

Koštuničin hod unazad

Za vreme svoja dva mandata (2004-2008) vlada Vojislava Koštunice je uspela da spoljnu politiku najpre SRJ, a zatim i samostalne Republike Srbije, dovede u totalnu konfuziju. Opsednut pitanjem Kosova koje nije umeo da reši, sva druga pitanja pa i odnosa prema EU su bila od sekundarnog značaja.

Kostunica_i_EUOštar zaokret prema Rusiji u spoljnoj politici rezultirao je gubljenjem vremena i prilika da se realnost Srbije u graničnom području EU oblikuje u koherentnu spoljnu politiku. Daljina Rusije kao “zaštitnika” Srbije je oduvek bila ograničavajući geostrateški faktor u prisnosti odnosa dveju zemalja. To se najbolje videlo kroz ekonomsku saradnju koja nikada nije uzela maha i obim razmene sa tržištima Evropske Unije (i pre svih Nemačke). Evroskeptična politika DSS-a je prerasla u evrofobičnu – a pri tome na unutrašnjem planu nije rezulturala bilo kakvim reformama, već naglomilavanjem problema.

Koštunica je u svojim očima bio državnik sa idejom da reši pitanje srpskog naroda (uključujući Kosovo) koja Milosević nije umeo da artikuliše. Vođenje privrede i druga ekonomska pitanja ga jednostavno nisu zanimala. Naklonost Rusije je trebalo da “kupi” privatizacija Naftne industrije Srbije, kojom je kontrolni paket akcija ustupljen ruskom Gazpromu za delić procenjene vrednosti. Ali to nije poboljšalo položaj Kosova, već je samo izazvalo bes zapadnih sila koje nastoje još od 1999. godine da „legalizuju“ status srpske pokrajine koju su vojnom akcijom „Milosrdni anđeo“ izuzeli iz srpske jurisdikcije. Takođe je Srbija označena kao saveznik Rusije, mada to nikada nije formalno bila – a to je praktično još više udaljilo od EU. Posle epizode sa demonstracijama i paljenjem američke ambasade, bilo je jasno da takva vlada mora da ode i na prvim sledećim izborima koji su brzo usledili sprsko biračko telo je reklo „ne“ vladi Vojislava Koštunice. Nije vredelo ni sklapanje Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju sa EU, parafiranog i potpisanog za vreme trajanja mandata njegove vlade.

Narcisoidna alhemija

Naredna vlada Demokratske stranke ekonomiste Mirka Cvetkovića bila je pod patronatom predsednika Borisa Tadića, koji je “vukao” konce u političkom smislu, iako po Ustavu na to nije imao pravo.

Tadic_i_EUTadić je bio ubeđen da je pronašao alhemijsku formulu uspeha u frazi “I EU i Kosovo” – na taj način demagoški dajući podjednako za pravo i euroskepticima i euroentuzijastama oklupljenim u vladajućoj koaliciji. Njegova naklonost Zapadu je bila očigledna, ali je Tadić uspevao da održi kakve-takve odnose sa Moskvom, pre svega preko izrazito nacionalno “obojene” politike svog ministra spoljnih poslova (kasnije predsedavajućeg generalne skupštine UN) Vuka Jeremića. Ako su unutrašnje reforme ekonomskog sistema, državne uprave i pravosuđa kao preduslovi za buduće članstvo u EU bile merilo uspešnosti – period vlade Mirka Cvetkovića ne može dobiti prelaznu ocenu.

Na parlamentarnim izborima 2012. godine vlada DS je doživela neuspeh, što je iznenadilo malo koga osim narcisoidnog predsednika Borisa Tadića, koji je (nepotrebno) svoj mandat skratio da bi “pomogao” svojoj stranci. Građani Srbije su prepoznali ispraznost i nekompetentnost Tadića i svite, pa su se većinom poklonili poverenje poslednjoj snazi na političkoj sceni zemlje koja od 2000. godine nije imala priliku da učestvuje u vlasti – Srpskoj naprednoj stranci (SNS). Jedan broj glasača je odabrao bojkot ili “bele listiće”, svesni da SNS nije prava alternativa. Premda je trasformacija SNS iz Srpske radikalne strane govorila da se ne radi o novoj partiji, bar što se vodećih ličnosti tiče, oni su se deklarativno zauzimali za drugačije vrednosti.

Vučićev zaokret

Zauzevši čelne funkcije u državi, lider SNS Tomislav Nikolić postao je predsednik republike, a njegov zamenik Aleksandar Vučič je najpre uzeo sebi funkciju prvog potpredsednika vlade. Nešto kasnije, 2014. posle nepotrebnih vanrednih parlamentarnih izbora Vučić i formalno preuzima mesto predsednika vlade. Međutim, nisu ti izbori bili potrebni Vučiću da bi preuzeo premijersko mesto, već da bi faktički preuzeo vođenje SNS od Nikolića, koji je naivno i demokratski ispravno podneo ostavku na stranačku fukciju zbog izbora za predsednika republike. Sa ogromnom parlamentarnom većinom ropski lojalnih poslanika, Vučić se ustoličio za istinskog gospodara Srbije, dok slabašna opozicija može samo da glasno negoduje zbog sopstvene malobrojnosti i nesposobnosti.

U međuvremenu svet oko Srbije se menja, a da domaći političari to ne shvataju i ne gledaju kao na svoj problem – jer ceo svet se vrti oko njih i njihovih parohijalnih razmišljanja. Ekonomska kriza u kojoj se zapadni svet nalazi još od 2008. godine, neuspešna vojna intervencija u Siriji, pojava ISIS na Srednjem istoku kao i ukrajinska kriza daju nove hladno-ratovske dimenzije odnosima velikih sila. Samim tim, problem i dinamika evropskog puta Srbije se zaoštrava. Uslovljavanje i poniženja koja se nameću Srbiji u stvari su slika frustracije i besa EU (i instrumentalizovane politike SAD) zbog neupeha na drugim frontovima. Na te i takve izazove srpska vlada (ili Aleksandar Vučić kao “sve i sva” u njoj) ne pronalazi načine da se dostojanstveno postavi. Vučić je zaključio da je potrebno biti novi Đinđić – makar mu se u njegovo doba suprotstavljao na svaki način – a ta “formula” izgleda kao jedna groteskna karikatura.

Jedna dimezija Vučićevog političkog delovanja, međutim, ostaje dominantna: On nepogrešivo “čita” šta to narod hoće – i to im kao stručnjak za demagogiju pruža. Daj sada poviku na tajkune (bez sudskog rezultata), pa onda malo hajke na zaštitnika građana, pa lov na švercere droge (opet sa neizvesnim ishodom), a onda sledi red velikih investicija (Beograd na vodi)… I tako misli da tera u nedogled – jer zaboga, opozicija skoro da i ne postoji! Okružen katastroflalnim kadrovima (gde “otpadnici” iz drugih stranaka poput Zorane Mihajlović, Siniše Malog, Gorana Vesića, Ksenije Milivojević-Milenković ili Jelene Trivan važe za najbolje) on zapravo nema koncept upravljanja brodom koji se zove Srbija. Jedino se zna da je on neprikosnoveni vođa!

Putovanja u Brisel, Berlin i Vašington se pretvaraju u idolopokloničke ture gde on ide po svoje mišljenje, a nikako da iznese i brani stavove i poziciju svoje zemlje. Kada treba zauzeti stav oko posete Srebrenici – onda tu odluku “prepušta” vladi – kao da se Vlasi ne sete da je on zapravo ta vlada i da mora preuzeti odgovornost. Kao da jedan keramičar ili lažni doktor menadžmenta imaju svoje mišljenje!

A zablude, greške i nestručnost srpskog rukovodstva su upravo ono u čemu birokrate iz Evropske Unije uživaju i što ih čini na izgled potrebnim poreskim obveznicima u zemljama-članicama tog ne baš elitnog kluba. Kao da Srbija ne treba Evropskoj Uniji isto tako kao što su je EU potrebna Srbiji!

Kraj drugog dela

Ostavite odgovor