SIMULIRANI DIJALOG – KOSOVO I EU

SIMULIRANI DIJALOG – KOSOVO I EU

U slučaju da je Evropskoj Uniji neprihvatljiv precizno definisani stav Srbije – jasno je da nas oni zapravo ne žele u svojim redovima, već da se radi o prikrivanju mržnje, ponižavanju i traženju loših izgovora. Jer koliko mi želimo u EU, toliko bi EU trebalo da želi Srbiju za člana.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

 

 

Nedavni poziv Aleksandra Vučića na takozvani „unutrašnji dijalog“ na temu šta uraditi sa Kosovom je apsurdni pokušaj očajnika koji želi da izbegne odgovornost za vođenje pogrešne politike. I to ne samo svoje, već i prethodnika, koje je on samo dalje sledio. Sada kada je dobio instrukcije u Vašingtonu, njegov izbor poteza je, kako to šahisti kažu, iznuđen. Mora nešto da uradi, a da to izgleda kao „državničko ponašanje“. Tako je on (sam ili uz pomoć svojih PR šaptača) smisliio ovu simulaciju dijaloga.

Ukoliko je taj poziv na „unutrašnji dijalog“ zaista iskren (u šta isto tako iskreno sumnjam), moraju se prethodno utvrditi proceduralna pravila. Kao prvo, da bi mogla da se povede šira i argumentovana diskusija (a ne kako Vučić pogrešno upotrebljava reč „dijalog“) o ovoj temi koja simbolizuje prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije, potrebno je da se daju na uvid javnosti svi oni dokumenti koje su Vučić i njegovi prethodnici potpisivali tokom prethodnih 17 godina. Ali ta dokumenta (a naročito takozvani „Briselski sporazum“) i dalje su tajni. Baš taj element „tajnosti“ je glavna odlika jedne demokratske vlasti. Setite se samo ugovora o prodaji NIS-a Rusima, ugovora sa FIAT-om, ugovora o osnivanju Air Serbia, ugovora o „Beogradu na vodi“, rušenju u Savamali… I to svakako nije Vučićev originalni doprinos demokratiji.

Treba istaći i to da je odrednica „unutrašnji“ (dijalog) potpuno besmislena. Rasprava takve teme mora biti pre svega javna i opšte dostupna. To što vrli vođa upotrebljava reč „unutrašnja“ ukazuje da takva rasprava ne bi smela da bude „javna stvar“. To prema njegovom shvatanju treba da bude po potrebi – on tu raspravu može da ograniči ili sakrije od javnosti. Ako je mislio da u jednoj državi građana (kakva je Srbija) učešće u diskusiji o Kosovu ograniči samo na pripadnike „odabranog naroda“, grdno se vara!

Kao drugo – mora se znati koja je lična polazna pozicija Vučića – a ne da kao uvod u takvu raspravu ponudi debilnu priču o karakteru Srba i mitologiji. To može da spada u njegov guslarski način razmišljanja, a verovatno je više nego dovoljno za intelektualni nivo njegovih birača. Nažalost, ako mali Jovica iz Murtenice i baba Stamena iz Donjeg Brijanja (kod Leskovca), kao uzorni građani treba da daju svoj intelektualni doprinos „unutrašnjem dijalogu“ – onda tu nema mesta za neke malo prosvećenije građane.

Neprihvatljiv, apsurdan i uvredljiv je Vučićev poziv da neko iznese svoje mišljenje i predloge, a da će on (kao vrhovni vođa, arbitar ili razredni starešina) to da sasluša i na kraju da uradi kako on hoće. Valjda na taj način lukavo želi da ispita i zabeleži ko su mu neprijatelji – jer opšte je mesto da članovi njegove uvlakačke, glupave i poslušne SNS mašinerije zapravo nemaju svoje mišljenje. Bilo to na temu Kosova, EU ili lansiranja čoveka na Mars.

Otuda on i naziva ovakvu (potencijalnu) diskusiju „dijalogom“. Jer radi se samo o dva moguća stava: ili si protiv (a Vučić je bio dovoljno dobre volje da to sasluša, uprkos etiketi neprijatelja), ili spadaš u drugu grupu njegovih obožavalaca, (voljnih ili nevoljnih) poslušnika i članova SNS koji su lobotomirani do te mere da su u stanju samo da se dive mudrosti svog vođe, odnosno da bespogovorno prihvate svaku njegovu reč kao jevanđelje.

Da mi ne bi kritičari zamerali kako se bavim samo proceduralnim, a ne suštinskim pitanjima, želim ovde da iznesem jedno prosto rešenje koje nikada do sada nije ni pominjano u savremenom srpskom političkom diskursu – kako Vučića, tako i većine njegovih prethodnika. Jedna takva solucija bila bi sveobuhvatni odgovor na sve naše spoljno-političke brige. Takvo rešenje evropske budućnosti Srbije i statusa Kosova treba da bude patriotsko, principijelno, ideološki neutralno i uravnoteženo po pitanju (evro) skepticizma i entuzijazma. Naravno, ako ustanovimo da to ne može da ide tek tako – bar ćemo jasno izvesti na čistinu sve naše (i Vučićeve) evropske prijatelje i „prijatelje“. I bilo bi nam jasno „šta nam treba činiti“.

Pitanje Kosova (njegovog „priznanja od strane Srbije“ i normalizacije odnosa) očito je direktno vezano za moguće članstvo u Evropskoj Uniji. To znači da Srbija može i mora da zauzme sledeći stav: Spremni smo da priznamo Kosovo i normalizujemo sve odnosa sa njim ONOGA DANA kada Evropska Unija reši da primi Kosovo u svoje članstvo. To će biti (nadam se) u najboljem slučaju sutradan ili (verovatnije) posle prijema Srbije u EU. Na taj način Kosovo bi dobilo i formalnu potvrdu od nezavisnog arbitra da je institucionalno spremno za članstvo u ovom elitom klubu. Istovremeno EU mora biti garant Srbiji da će sva građanska, ljudska i imovinska prava Srba i drugih ne-Albanaca biti poštovana. Pitanje granica tada više neće biti relevantno, jer u EU granice među članicama ne moraju biti „čvrste“. 

Do prvo odredljivog, a zatim u kasnijoj fazi tačnog datuma prijema, sva pregovaranja sa EU oko tobožnjih uslova (nepostojeća zajednička spoljna politika Unije, kompatibilnost pravnih sistema, carinske i druge trgovinske norme) su nepotrebna. Na taj način se štiti dostojanstvo Srbije od nerazumnih uslovljavanja i iživljavanja.

Ne postoji pitanje o kojem se ne može razgovarati i pregovarati. Ali pretnje i uslovljavanja, zatvaranje i otvaranje pojedinih pregovaračkih poglavlja su zapravo čudovišne – i to treba otvoreno reći „partnerima“ u EU. Ti pregovori treba da budu o tehničkim pitanjima i mogu se voditi do samog dana eventualnog prijema. Ne postoji nikakva obaveza Srbije da primenjuje pravila Unije pre prijema. To se posebno odnosi na „usaglašavanje srpske spoljne politike sa (nepostojećom) spoljnom politikom EU.

Nepotrebno i glupo je da se vode pregovori o takozvanim poglavljima i uslovima za prijem, ako se Evropska Unija jasno ne odredi o obavezujućem vremenskom okviru za prijem Srbije, a zatim i Kosova. Sve obaveze koje bi Srbija (i Kosovo) preuzela „na veresiju“ ili „na časnu reč“– odnosno bez datuma – su besmislene. To ne razumeju ni naš vrli predsednik, niti njegov raspevani ministar inostranih (i seljačkih) poslova, pa ni ona karikatura koja slovi za minstarku za EU intergracije. Zbog svoje nestručnosti, primitivizma i malograđanštine oni nisu u stanju da vode ovakve pregovore. Teško da su bolji bili i njihovi prethodnici. A što se tiče nacije koja ih je demokratski izabrala da je predvode – neka joj je Bog na pomoći!

U slučaju da je Evropskoj Uniji neprihvatljiv ovako definisan stav Srbije – jasno je da nas oni zapravo ne žele u svojim redovima, već da se radi o prikrivanju mržnje, ponižavanju i traženju loših izgovora. Jer koliko mi želimo u EU, toliko bi EU trebalo da želi Srbiju za člana.

Fotografija: vesti.rs

Ostavite odgovor