ZAŠTO NEMAČKA MRZI SRBIJU

SEĆANJA: ZAŠTO NEMAČKA MRZI SRBIJU

Državni udar srpskih oficira od 27. marta 1941. godine je svakako doprineo tome da Hitlerova Nemačka bude pobeđena, uprkos svim onim spektakularnim uspesima njene vojske u Evropi tokom 1940-1942. Da li je to bio jedan od razloga nove eksplozije neprijateljstva, mržnje zvanične Nemačke i dela njenih mejnstrim medija, kao i dela evropske elite protiv Srba?

 

Autor: Profesor Dr Rajko Doleček – Ostrava, Češka

                                

U uništenju Jugoslavije, u nanošenju štete Srbiji, u njenom ocrnjivanju tokom ratova na Balkanu krajem 20. veka i sve do sada, glavnu ulogu je odigrala vlada inače demokratske Nemačke, danas predvodnice Evropske unije (EU), kao i mediji njenog mejnstrima. Očevidno pod njenim uticajem, svoju prljavu ulogu su tokom toga  odigrale i inače stvarno demokratske države EU, a specijalno Sjedinjene Američke Države (SAD) i organizacija NATO. Ali uprkos svega toga, nemali broj Nemaca i Amerikanaca, Evropljana iz EU, kao i deo njihovih medija, svesni su te nepravde i dalo bi se reći i te mržnje – i hrabro protiv toga nedvolično istupaju, dalo bi se reći braneći i pravdajući Srbiju.

Kako objasniti ovu protiv-srpsku aktivnost današnje zvanične Nemačke i mejnstrima njenih medija? Istina je da su se Kraljevina Srbija (1914-18) i Srbijom predvođena Jugoslavija (1941-45) dva puta uspešno borile protiv nemačkog agresora na strani zapadnih saveznika i Rusije, uz strahovite gubitke. Srbija je u oba rata veoma pomogla da Nemačka izgubi rat.

Dalo bi se reći da je NATO postao kriminalna organizacija kada je na osnovu izmišljotina, čak i otvorenih laži o genocidu nad kosovskim Albancima izvršio agresiju 24. marta 1999. protiv Savezne Republike Jugoslavije („Male Jugoslavije“ odnosno Srbije i Crne Gore) – bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN. NATO avioni i rakete su 78 dana i noći ubijali i uništavali i to najviše po Srbiji.

Čuveni francuski general Galoa (Pierre-Marie Gallois) ja na dan desete godišnjice (2009) kriminalne NATO agresije protiv Srbije, rekao:

„Danas se sećamo jedne vrlo tužne godišnjice, kada su pre 10 godina zapadne demokratije, predvođene Nemačkom, Engleskom, Amerikom i Francuskom, bombardovale državu Jugoslaviju, uz grubo narušavanje međunarodnog prava, povelje OUN, helsinškog akta i direktiva o nepovredivosti granica, kada su bez odluke Saveta bezbednosti i bez konsultacija sa sopstvenim parlamentima otpočele rat. Ukratko rečeno – ova serija nasilja protiv međunarodnog prava je stvarno crna mrlja na moralnoj slici zapadnih zemalja…

Kao tačka broj jedan je tu želja Nemačke da se osveti Srbima, koji su ratovali tokom 1. i 2. svetskog rata na strani saveznika protiv Nemačke. Osim toga, Srbima je uspelo da pod komandom generala Mihailovića, a docnije Tita, vežu više nemačkih divizija, veoma potrebnih na frontu pred Moskvom, docnije pred Lenjingradom. Tako da je Berlin, u to vreme u stvari Bon, smatrao, da je  srpski otpor doprineo tome, te je Nemačka izgubila dva svetska rata. Trebalo je kazniti narod… Kao tačka broj dva bilo je neophodno nagraditi Hrvate i Muslimane, koji su se tokom rata pridružili Nemačkoj“.

General vazduhoplovstva Francuske u penziji Pjer-Mari Galoa je bio blizak saradnik generala De Gola i inicijator francuskih nuklearnih snaga. U svoje vreme je predstavljao jednog od najznačajnijih geopolitičara. Poznata je njegova knjiga „Krv nafte“ (Le Sang du Pétrol – L’Age d’Homme, Lausanne, 1996). Na omotu knjige je nekoliko rečenica koje pokazuju kakav je sadržaj knjige.

„Tek što je bio srušen Berlinski zid 1989. godine, cela zemlja je postala laboratorija za izgradnju „Novog svetskog poretka“. Narodi, oslobođeni od jarma komunizma, čekali su od Zapada pravdu, razumevanje i pomoć. Ali se ubrzo pojavilo razočarenje. Time što su prisvojile ulogu predstavnika međunarodne zajednice – Amerika celom svetu i Nemačka Evropi – nametnule  svoje ambicije, često i silom, ali uvek sa izgovorom, da se širi pravda.“

„Ratovi u Iraku i na Balkanu su pokazali efikasnost njihovih prinudnih sredstava. Danas se zna kako stvoriti uslove za uspešno vođenje rata, kako neprijatelja oklevetati dezinformacijama, uz uveličavanje njegovih grešaka… I na kraju kako, bez sopstvenog izlaganja opasnosti i bez sopstvenih žrtava, kažnjavati, uništavati i ubijati u ime pravde i prava. Jedno novo sredstvo za iznuđivanje je bilo dodato onim dosadašnjim. To je Međunarodni sud za ratne zločine, čiji cilj je da se utiče na tok događaja kažnjavanjem vođa buna protiv Novog Svetskog Poretka. U tom sudu tužioci su u isto vreme i sudije, a optužbe imaju značaj dokaza“.

Ali tu postoji još jedan događaj koji je možda mogao ne samo da izazove, nego i da jako poveća nemačku mržnju i osvetu protiv Srba. U martu 1941. godine je skoro cela Evropa bila pod Hitlerovom čizmom. Samo se još Čerčilova Britanija hrabro borila, uz delimičnu materijalnu pomoć Ruzveltove Amerike. Bugarska, Mađarska i Rumunija su prišle Trojnom Paktu (Berlin+Rim+Tokio), a Nemačka je uz grube pretnje terala Jugoslaviju da i ona priđe Trojnom paktu.

Početkom godine je u Beogradu bila vojna misija i Britanije i SAD, polu-legalno  je bio prisutan i Ruzveltov prijatelj – pukovnik Vilijam Donovan, posle ulaska SAD u rat šef američke OSS (Office of Strategic Services, buduća CIA). Britanija je Jugoslaviji, osim para, obećavala brda i doline, BBC je javljao o nerealnim brojevima britanskih aviona, tenkova, vojnika u Grčkoj, koji bi Jugoslaviji navodno mogli pomoći. U to vreme sam lično dobro čuo (BBC). Ali, nažalost, ubrzo se pokazalo, da su to vojnički gledano, bili sve sami nerealni brojevi Britanije, koja se očajnički, ali na kraju uspešno borila.

U to vreme Hitler je već imao spremljen razorni plan napada na SSSR, nazvan Operacija Barbarosa. Uništenje SSSR (Rusije) je trebalo da počne neočekivanim masovnim napadom na svim frontovima polovinom maja 1941. Već su se tajno spremale i koncentrisale elitne jedinice Hitlerovog Wehrmachta za ovaj napad, iako su inače odnosi Nemačka-SSSR na prvi pogled bili perfektni – prema  paktu Molotov-Ribentrop iz avgusta 1939. godine. U Nemačku su stalno stizale stotine teretnih vozova sa rudama, naftom, hranom.

Predsednik regentskog saveta kraljevine Jugoslavije, princ Pavle, inače veliki anaglofil, u ime još uvek maloletnog 17-godišnjeg prestolonaslednika na kraju je pristao da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu – kako bi spasao Jugoslaviju od uništenja. I Jugoslavija je postala članicom toga pakta  25. marta 1941. godine.

Autorov otac je bio zastupnik za Jugoslaviju velikog Čehoslovačkog koncerna ČKD, koji je snadbevao jugoslovensku vojsku sa mnogim vojnim potrebama. Nekako polovinom marta 1941. godine je bio službeno kod komandanta Kraljevskog  vazduhoplovstva generala Dušana Simovića, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Kada je generala upitao da li je moguće da bi srpska vojska nekako sarađivala sa hitlerovskom Nemačkom, general mu je sasvim nedvosmisleno odgovorio:

Gospodine inženjeru, srpska vojska NIKADA neće sarađivati sa hitlerovskom Nemačkom. Ali će to verovatno koštati mnogo krvi!“

U Beogradu smo stanovali u Birčaninovoj ulici, prekoputa Vojne akademije. Ujutru, 27. marta, dva dana pošto je Jugoslavija postala članica Trojnog pakta, oko 6 sati ujutro probudio nas je tata:

„Ustajte! Vojska je izvršila državni udar. Dole, na ćošku bulevara Kneza Miloša, su tenkovi. Radio je javio da su vođe udara srpski generali Dušan Simović i Bora Mirković. U Beogradu su vojnici šumadijske divizije. Novi predsednik vlade je general Dušan Simović. Mladi prestolonaslednik je proglašen kraljem – Petar II Karađorđević.“

Srpski narod u Beogradu bio je oduševljen što je srpska vojska u stvari ukinula omraženi pakt. Izbile su spontane masovne manifestacije podrške vojsci i novoj vladi, mladome kralju. Hiljade su klicale ŽIVEO KRALJ PETAR, BOLJE RAT NEGO PAKT, čak i ono tmurno, ali borbeno BOLJE GROB NEGO ROB. Slične manifestacije su se odigravale i u drugim gradovima Jugoslavije sa srpskom većinom. U Sarajevu je i deo Muslimana manifestovao i klicao mladom kralju.

Hitler se razbesneo i naredio uništenje Jugoslavije, a kažnjavanje Srba i Beograda. Nemačka, Italija, Bugarska i Mađarska su za necele dve nedelje 6. aprila 1941. godine izvršile napad na Jugoslaviju. Beograd i ostali srpski gradovi su bili bombardovani – vrlo teško i više dana. Hrvatski gradovi nisu bili bombardovani. U Beogradu je izgorelo nekoliko hiljada kuća, bilo je mnogo mrtvih i ogromna razaranja. Prestala je struja, nije tekla voda, radnje su ostale zatvorene, snadbevanje je prestalo, telefon i radio su bili mrtvi. Ulice su bile pune kratera od bombi. Nismo imali nikakve vesti kakva je situacija na bojištu

Zbog državnog udara koji su izvršili srpski oficiri, Hitler je morao da odgodi čitav Plan Barbarosa za više od mesec dana. Nije smeo da izvrši onaj ogroman napad na Rusiju (SSSR) zbog privremeno nestabilne situacije na Balkanu, pošto su Srbi odbili svojim udarom saradnju sa Nemačkom, a hrabri Grci su uspešno pobeđivali Musolinijevu vojsku, koja je u jesen 1940 napala Grčku. I Musolini je hteo da se pokaže, pošto je video Hitlerove uspehe drugde.

Hitler je morao posle događaja u Beogradu da privremeno povuće više svojih elitnih divizija iz Plana Barbarosa i usled gubitka vremena mu nije pošlo za rukom da dođe do Moskve i da u nju i „uđe“ pre početka zime, za koju nemačka vojska nije bila uopšte spremna. Tamo je doživela katastrofalan poraz, ne samo zbog hrabrosti ruske vojske, ratne veštine njenih generala, već i zbog delatnosti GENERALA ZIME.

Državni udar srpskih oficira od 27. marta 1941. godine svakako je doprineo tome da Hitlerova Nemačka bude pobeđena, uprkos svim onim spektakularnim uspesima njene vojske u Evropi tokom 1940-1942. Da li je to bio jedan od razloga nove eksplozije neprijateljstva, mržnje zvanične Nemačke i dela njenih mejnstrim medija, kao i dela evropske elite, protiv Srba? Da li bi se i kako bi eventualno izmenila istorija Jugoslavije, Srbije, Balkana i Drugog svetskog rata uopše, da nije bilo 27. marta 1941. godine?

One Comment

  • Мирко Јакшић kaže:

    Разлози што Србе запад не подноси, ЕЗРМ, читано десна на лево, Немачка инклузивно су далеко дубљи, следи извод из текста Дух србског народа, извор: ТРОЧЛАНО ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ, Војислав Ђ. Јанковић:

    Ту, на западу развијену материјалистички оријентисану природну науку Срби примају тек у веку, кад човечанство већ излази из најдубљег материјализма и кад све више почињу да признају и такозване “натприродне” појаве, за које се чак и оснива наука под именом “парапсихологија”.

    Срби материјализам у ствари не примају срцем, већ само из главе и то под страховитим притиском и наметњем од стране западних империја, које систематски иду и за физичким уништењем споменика српске културе, а такође и Српског народа.

    Оне га мрзе, зато што осећају да преко Српског народа просијава нешто ново, нешто што указује на будућност, а што ће срушити не само прошлост коју желе да конзервишу представници снага Римског царства – које је сада здружено са арабизмом – већ што се припрема и за замену и садашње епохе културног развоја.

    Дух српског народа није имао мисију нити даје печат Грчко-римској културној епоси, нити има мисију да даје основни тон ни садашњој културној епоси. Он има задатак да најлепша и најплеменитија остварења ових епоха пренесе у наредну, Словенску културну епоху, која почиње у тридесетшестом веку и то са својим посебним обојењем.

    За разлику од других словенских народа, који су резултате Грчко-римске културе примили преко германских наарода, Срби су ту културу примили од Грка и Римљана, живећи међу њима као “доњи слој” народа и то у време кад је она још давала главни тон културном човечанству, дакле пре настанка новога доба. Такву, без германског филтера примљену Грчко-римску културу српски народ треба да пренесе директно у наредну, Словенску културну епоху и то је један део његове мисије.

    Поред тога, и не учествујући директно у највећем успону садашње културне епохе, као што су то ипак бар донекле чинили извесни словенски народи, Српски народ треба да прими и у следеће културно раздобље пренесе најдуховније импулсе такође и ове културе.

Ostavite odgovor