KAKO_SVARITI_PROPAGANDU

PROPAGANDA I KAKO JE SVARITI – Ispovest razočaranog aktiviste

Ne prođe ni dan kada se ne „posvađam“ sa televizorom (odnosno monitorom kompjutera), jer ono što nam se nudi kao „news content“ vređa elementarnu inteligenciju. Čista propaganda ili „Vesti iz nesvesti“ bi bio prikladniji termin za takve sadržaje. Da li je u pitanju kriza novinarstva?

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Često se zapitam: Da li je moguće da nas svi odreda na javnoj sceni zapravo lažu? Da li je ono što smo učili i saznavali pogrešno? Zar je sve samo prazna ideologija koja treba da maskira (partikularne) interese? Zar su ne samo domaći mediji, već i strani (BBC, CNN, Russia Today, Sky News, Al Jazeera) krajnje subjektivni i pristrasni? Da li su pojmovi demokratija, nezavisnost medija i ostali iz ”arsenala” političke korektnosti samo prazne floskule? Da li je moja vera (i većine poštenih ljudi) u vrednosti demokratije zapravo farsa?

Odrastao sam u socijalističkom društvu, gde su mediji bili strogo kontrolisani, demokratija nije postojala, a diktat jedne partije je predstavljao dogmu o kojoj nije bilo uputno diskutovati, ako ste nameravali da ikada zauzmete mesto u hijerarhiji „voljene“ države. Zapamtio sam da je Broz još tada rekao „šta se ti sudije drže prava kao pijani plota“…

Od svoje petnaeste godine sam počeo da duže intervale provodim van zemlje, a od sedamnaeste sam se školovao u obećanoj zemlji, Americi, gde je društveno-ekonomski sistem bio demokratski kapitalizam. Svoj prvi novinski tekst (na engleskom jeziku) objavio sam u školskom listu „The Illium“ („Troja“) 1977. godine i još tada se definitivno opredelio za žurnalistiku kao za sudbinu. Čitao sam Soženjicina, Đilasa i Džerija Rubina – knjige dostupne u školskoj biblioteci moje američke gimazije, a strogo zabranjenje u SFRJ.

U zemlju se vraćam krajem sedamdesetih godina, sveže napojen idejama demokratije, slobode i nepristrasnosti medija kao temelja modernog, emancipovanog, pravednog društva, zasnovanog na vladavini prava kao najvišoj vrednosti. Sve mi se činilo kristalno jasnim: Mi – zaostali, primitivni, naopaki, i Oni – (čitaj Zapad) savremeni, demokratski, emancipovani, slobodni.  Ideja mi je bila da probam da implementiram svoja kosmopolitska i napredna uverenja u SFRJ, kasnije Srbiju. I to radim (sve mi se više čini uzalud) sve ove godine…

U međuvremenu sam se, po završetku studija prava u Beogradu, usavršavao iz međunarodnih odnosa na univerzitetu Western Illinois polovinom osamdesetih, a početkom devedesetih pohađao kurs u organizaciji fondacije „Otvoreno društvo“ za „mlade lidere iz bivših komunističkih zemalja“ u Budimpešti. Krajem devedesetih godina (ili preciznije za vreme NATO bombardovanja) sam magistrirao medije i komunikacije na London School of Economics and Political Science, da bih profesionalno usavršavanje završio sa doktorskim studijama istorije medija na londonskom univerzitetu Westminster 2010.

Kao neko ko je profesionalno upućen na vesti, svakog dana pokušavam da održim nivo lične informisanosti, da bih imao koliko-toliko uravnoteženu sliku o svetu u kome živimo. Izvori iz kojih se informišem se menjaju – u skladu sa tehologijom, ali i sa kredibilitetom izvora – od klasičnih novina i časopisa (doduše sada sve više u elektronskoj formi), preko radija (sve manje, jer je ova vrsta medija u izumiranju), televizije, do naučnih knjiga i studija. Naravno, dominira Internet, kao najbrže, najzgodnije sredstvo (kanal) za diseminaciju vesti. Pri tome ne računam konzumaciju medija u svrhu zabave, več isključivo kao izvor informacija.

Ne prođe ni dan kada se ne „posvađam“ sa televizorom (odnosno monitorom kompjutera), jer ono što nam se nudi kao „news content“ vređa elementarnu inteligenciju. Čista propaganda ili „Vesti iz nesvesti“ bi bio prikladniji termin za takve sadržaje. Pri tome ne mislim da sam ja (po struci istraživač/analitičar medija) nešto pametniji od „običnog“ građanina, niti da vidim nešto posebno što je drugima teško uočljivo. Da li je u pitanju kriza novinarstva?

Ono čemu prisustvujemo je totalni krah ideologija – i levih i desnih! Ako ste ikada imali simpatije za bilo koju vrstu ideologije, uključujući i sve vrste religija, vreme je pokazalo da su one neupotrebljive u današnje vreme. Jer sve su zasnovane na nekakvom verovanju, a pokazalo se da je verovanje samo po sebi može i često biva pogrešno.  Nema tu „dva plus dva jednako je četiri“, već je „veruj mi na časnu reč“. Još ako za svoje lično verovanje izaberete tumača/posrednika u liku političara ili sveštenika (kog bilo Boga), postoje dobre šanse da ćete biti prevareni, dovedeni u zabludu, pogrešno vođeni… I nije važno da li ste namerno ili nenamerno dovedeni u zabludu, ili ste se našli na „pogrešnom koloseku“ – moraćete kad-tad da se suočite sa svojom pogrešnom verom ili naivnošću.

Savremeno kapitalističko društvo (prisutno čak i kod nas, uprkos kašnjenju do 2000. godine u odnosu na ostatak istočnog bloka) zasnovano je na garanciji svojine i vladavini prava. Prevedeno na prost jezik to znači vladavina onog koji ima moć/silu, odnosno koji može da je upotrebi, to jest plati. Nema tu mesta floskulama poput demokratije!

Tako definisano pravo se u međunarodnim odnosima ogleda kroz nametanje volje slabijem od strane snažnijeg – kao na primer u slučaju Srbije i Kosova, gde SAD i EU nameću svoje rešenje i svoj interes, bez obzira na činjenice na terenu. Nema tu ljubavi! Aleksandar Vučić takav jezik sile dobro razume, pa ga analogno u domaćim odnosima svodi na diktat SNS koalicionim partnerima (SPS+PUPS+Jedinstvena Srbija, Socijaldemokratska Partija Srbije) i onima koji bi to želeli da postanu (parazitske skupine poput LDP, SPO, SDS Borisa Tadića, Snaga Srbije), a čist teror prema svim ostalim političkim strankama i pokretima. Pojam demokratije u ovim odnosima za nosioce vlasti u Srbiji (ma ko to bio) svodi se da je većina u parlamentu neograničena licenca za vladanje. Privatno pravo, isto tako, po pravilu je na strani moćnika.

U tako postavljenim odnosima, sila i moć uvek odnose prevagu nad razumom i argumentima. A mediji (bilo državni, ili privatni) su samo tu da dobro upakovane narative (priče) o pravednosti, humanosti i demokratiji plasiraju najbolje što mogu. Možemo se pitati zašto je to tako, ali struktura vlasništva nad „main stream“ medijima to jasno pokazuje! Ne postoje uticajni mediji u našoj zemlji ili u svetu a da nisu u vlasništvu države, ili tajkuna iz vladajuće elite. Stoga nema govora o nezavisnosti, već samo o više ili manje prikrivenom propagiranju sopstvenih interesa.

KAKO_SVARITI_PROPAGANDU-tv_chanells

Zvuči cinično kada recimo voditelj vesti na CNN ili BBC naglašava da neku vest prenose sa „državno kontrolisane“ stanice Russia Today. Sramota je da CNN kao privatna firma svoju uređivačku politiku, bez provere i pogovora, blatantno bazira na izvorima iz američke administracije. Isto tako je sramota da „nezavisna“ državna stanica BBC spočitava drugome da je „državna stanica“.

Tokom „hladnog rata“ (SAD-SSSR) možda je takvo etiketiranje i klasifikovanje protivničkih medija moglo da prođe, jer je samo jedna strana imala monopol na vrednosti demokratije, nezavisnosti medija i ostalih pseudo-paradigmi. Kada je američki politikolog Frensis Fukujama proglasio događaje iz 1989. godine za kraj istorije i definitivni trijumf demokratskog kapitalizma, glupavi državni službenici su to protumačili kao pobedu SAD nokautom, bez šanse da se poremećeni balans snaga iz doba hladnog rata više ikada uspostavi. I što je još gore, počeli su da bespogovorno veruju u svoju „zasluženu“ superiornost.

Rusija je, posle zaista teških desetak godina tranzicije u vreme vladavine ljubimca Zapada, notornog pijanca Borisa Jelcina, pregrupisala svoje resurse, odredila nove/stare prioritete, oslobodila se balasta blokovskih zemalja i tako reformisana i osnažena krenula u novu epohu kapitalizma pod rukovodstvom promišljenog lidera Vladimira Putina. Uz to, na mapi sveta je došlo do još jedne promene – Kina je izrasla ne samo u ekonomskog džina, već se takođe reformisala u kapitalističku zemlju – i pretendenta na status super sile. Svet više nije isti kao što je bio!

To jednostavno američki birokratski duh ne može da prihvati, pa umesto promišljene i izbalansirane spoljne politike, upada u zamku dokazivanja svoje moći po svaku cenu, odnosno tragi-komično izigrava svetskog policajca. U Vašingtonu, na žalost, u najvišim telima koja formulišu svetsku i američku politku odavno više ne sede pametni ljudi sa akademskim i praktičnim znanjima, već masa priglupih birokrata koji nisu u stanju da razlikuju ni njivu u Litl Roku od pustinje u Libiji ili Iraku. I pri tome i Rusija i Kina odlično upražnjavaju metode „propagandnog rata“ kojim se ranije nisu uopšte bavile, dok su njihovi protivnici sa druge strane nenaviknuti i zatečeni takvom igrom.

A građani širom planete, posredstvom kontrolisanih medija koji SVUDA rade pod patronatom država, samo treba da veruju lažima, odnosno svare sve slojeve propagande kojima su zasuti.

Ali, to nije onaj „građanin pokorni“ iz XX veka, kome su se obraćali tradicionalni (kontrolisani) mediji. Prema američkom teoretičaru medija Majklu Šudsonu, globalni građanin prati događaje na jedan novi, informisani način, odnosno može da “skanira” ambijent, kako bi bio osetljiv i otvoren za razvoj događaja iz niza relevantnih sfera. On po sopstvenom izboru i po potrebi može da se aktivno angažuje/mobiliše po tim pitanjima. Za to je potrebno mnogo različitih izvora informacija, odnosno da se bezrezervno ne veruje nikome. Lek za to se zove Internet. Njegova anarhična priroda je osiguranje protiv jednoumlja, protivotrov za svaku veru, ideologiju i propagandu. Čak ni monstrouzne hibridne kreacije, poput nadri kompanije Google, snabdeveni tajnim i stalno promenljivim algoritmima moći razvijenim u Lengliju, ne mogu ograničiti slobodu Interneta. Da li ste spremni da budete globalni građanin?

-30-

One Comment

  • Aleksandar kaže:

    Poštovani gospodine Stojanoviću, svaka čast za tekst. Ima sve, jedino ste mogli da preporučite da, kako je to predlagao Meša Selimović, svaki srpski građanin nabavi pribor za pecanje i prestane da gleda televiziju i čita ovo što se bespravno zove novinama. Kažete da ste zabrinuti aktivista. Bićete još rđavije po tom pitanju jer ste manjina. Živite(mo) u zemlji u kojoj je narod svikao ga guta laži, hrani se njima godinama i – što je najporaznije – nikad mu dosta!

Ostavite odgovor