SRPSKA POSLA - NAPIŠI ŠTA HOĆEŠ, SAMO ME NE POMINJI

SRPSKA POSLA – NAPIŠI ŠTA HOĆEŠ, SAMO ME NE POMINJI

Posle 2000. godine u Srbiji naglo je skočila upotreba reči „kompromis“. Međutim, u praksi srpske elite – političke (a i intelektualne, koja se postavila kao sluga ove prve) – to znači da kada god je reč o nacionalnim interesima, tu ćemo da napravimo kompromis, kako ne bismo ugrozili privatni interes (čitaj – svoj džep).

 

VREME JE - Milan Dinić

 

 

Autor: Milan Dinić (dopisnik iz Londona)

 

 

 

Nedavno sam razgovarao sa osobom koja je pozvana da govori na jednom događaju. Skup je bio otvoren za javnost. Pre skupa smo razgovarali o tome šta namerava da kaže. „Trudiću se da moja priča bude više konstruktivna, a manje provokativna“, reče mi ta osoba, dodavši „ne treba sve potpuno eksplicitno iznositi, jer to može stvoriti revolt“. Skup je okončan. Ta osoba je rekla šta je rekla. Koliko znam, niti je ko šta zamerio, ali – niti je tu bilo išta da se zameri, niti da se primeti, ili podstakne drugu stranu da se zapita.

Kada sam tu osobu pitao da mi kaže kako je protekao događaj – bez namere da o tome išta pišem, već sam se samo interesovao – ta osoba mi je ispričala šta je bilo i dodala: „Iako je skup bio javan nemoj da se prenosi, odnosno nemoj mene da pominješ“. Želela je da ostane anonimna. Ali u ovom tekstu nije reč o takvim anonimusima – već o anonimusima koji bi trebalo da imaju integritet, stav i hrabrost – a nemaju ih. Ali bi zato voleli da svima dele mišljenje, uče ljude i naravno uživaju sve privilegije „srpske kulturne i intelektualne elite“.

Novinarstvo i poverenje su povezani. Novinar mora da bude osoba od poverenja i integriteta, ali ne sme da poverenje stavi iznad istine. Neki bi, međutim, rekli da su najbolji oni novinari koji znaju da odaberu pravo vreme da obelodane ono što im je rečeno u poverenju. A u nas Srba – opterećenih teorijama zavere o svakome i svačemu – uvek ima poverljivih (i „poverljivih“) informacija o nekome i nečemu.

Međutim, barem koliko sam ja mogao da iskusim od kada pišem za novine – oni koji stvarno imaju poverljive informacije češće se ne boje obelodanjivanja svoga imena, za razliku od onih koji imaju beznačajne, ili neupotrebljive informacije. Ali takvi uvek prvo vode računa i insistiraju na anonimnosti. U takvim prilikama novinar biva doveden u glupu situaciju: Čovek ti priča nešto u poverenju misli da ti čini veliku čast što je baš tebe odabrao da ti se poveri, te očekuje da ti to primiš sa velikim poštovanjem i zahvalnošću. A zapravo ti ne možeš da utvrdiš šta je to bilo toliko veliko i važno što ti pričao i zašto se ne bi pomenulo nečije ime, posebno ako nema direktnih pravnih posledica?

Još gori slučaj je sa anonimnima koji zovu na redakcijski telefon, neće da se predstave, kažu da imaju „neverovatnu“ informaciju i priču, ali neće da kažu dok im ne obećaš pare. Kada postaviš dva logična pitanja: a) Kako da vam kažem koliko smo spremni da platimo kada ne znamo o čemu je reč; b) Kako da vam platimo kada ne znamo ko ste – onda nastane muk!

Razumem da ljudi ne žele da se njihovo ime pomene ako žele da skrenu pažnju na nešto što je važno – jer to može da im ugrozi život, porodicu, posao. Razumem i siromašne i neuke ljude koji prosto nisu u stanju da sagledaju stvari šire, brinu se za sebe i plaše se. Oni i ne žele mnogo – već samo sigurnost za porodicu i sebe. Ali ne mogu da razumem ljude koji su obezbeđeni, koji žele da budu cenjeni i uživaju privilegije u društvu kao članovi elite, ali ne žele da im se spomene ime jer se plaše.

Takvih ljudi u Srbiji, nažalost, ima mnogo. Iz mog iskustva – najviše ih je u akademskom svetu i u takozvanoj intelektualnoj eliti, bilo u Srbiji, bilo u dijaspori. Ti ljudi kažu „znate, imam porodicu…“ – kao da je mi novinari nemamo! „Nemoj mene da spominješ, znaš, praviće mi probleme oko komisije, prijavio sam se za stipendiju/program“… Ali zato vole da ogovaraju, podmeću i tračare – i to preko potpisa nekog drugog.

Intelektualna elita jednog društva bi trebalo da bude uzdanica, sigurna luka i oslonac kada institucije popuste, ili su na udaru. A srpske zvanične institucije su odavno oronule od razne unutrašnje truleži i spoljašnjih udara. Nažalost, naša intelektualna i kulturna elita su prve izdale državu i društvo. I to, najčešće ne za velike pare – već za stipendiju, za sto ili dvesta maraka/evra mesečno po projektu, za poziciju u nekom savetodavnom telu koje nema nikakav praktičan značaj, ali nosi dobru apanažu/sinekuru.

Svi ti imaju mišljenje, naročito u kafani, svi oni znaju istinu i objasniće ti kako treba i kako ti nisi u pravu, samo, kažu „ne bih ja da se pominjem tu“… Reč je o ljudima koji mahom imaju fantastične plate ne samo za srpske prilike (primanja univerzitetskih profesora – koja ne obuhvataju samo platu već i diplomske ispite, projekte, master/doktorska predavanja i ispite, predavanja po pozivu mogu da budu i 1,500 evra mesečno). Plus što na osnovu stručnosti i ugleda „stoluju“ u raznim komisijama, telima i organizacijama, dobijajući naknade i tamo.

Na stranu što neće da se zamere nekome u ili na vlasti ovde, u Srbiji, već čak češće – ne žele da se zamere nekoj organizaciji ili instituciji, posebno ako je zapadna. Zašto? Najčešće iz straha da će neko nešto da im zameri i da neće nešto da dobiju za sebe.

Posle 2000. godine u Srbiji naglo je skočila upotreba reči „kompromis“. Oksfordski rečnik definiše kompromis kao „sporazum kojim se rešava nesporazum, tako što svaka od strana napravi ustupke“. Međutim, u praktikovanju srpske elite – političke (a i intelektualne koja se postavila kao sluga ove prve) – to znači da kada god je o nacionalnim interesima reč, tu ćemo da napravimo kompromis, kako ne bismo ugrozili privatni interes (čitaj – svoj džep).

Tako će srpski intelektualci koji su na visokim pozicijama u našoj stručnoj zajednici ili u inostranstvu – iako su prvenstveno iškolovani na budžetu srpskih poreskih obveznika – da privatno kažu jedno (obično oštrije), a javno da kažu drugo – uz obrazloženje „Da se ne zameramo“.

Mnogi pojedinci koji sebe smatraju „srpskom intelektualnom elitom“, kada god treba da se pristojno, argumentovano i jasno objasni nacionalni stav i interes, umesto toga da prave „kompromis“ – uvek provlačeći floskule, a ne znajući ni šta su gornja i donja granica tog „kompromisa“. Ako je reč o odnosu prema strancima, gotovo uvek će drvlje i kamenje da bace na vlasti u Srbiji, a prema strancima će uvek biti neutralni, snishodljivi. Oni ekstremniji – iz takozvane Druge Srbije – za krivca će da proglase srpsku (ne) kulturu. Misle, valjda, da to stranci ne vide – a i više će da nas cene ako im se, narodski rečeno, uvlačimo u zadnjicu. Na sreću, nije baš tako!

Tri godine živim u Londonu, gde sam došao na post-diplomske studije na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (LSE). Došao sam oslanjajući se isključivo na svoj rad, pomoć porodice i prijatelja – bez ikakve stipendije države Srbije, ili stipendije neke domaće/strane organizacije. Primljen sam na LSE, iako u biografiji nisam imao reference i nagrade iz popularnih NVO školica i kurseva, niti sam pisao za takozvane „nezavisne medije“ – čiji puleni grabe svaku moguću priliku da se dočepaju produženog vikenda u Briselu, Parizu, Berlinu radi „usavršavanja“ i „izučavanja evropskih vrednosti“…

Tokom studija sam nastavio da pišem u Srbiji, a pisao sam takođe za britanske medije i stručne publikacije u Britaniji koje se bave Balkanom i geopolitikom. U svim istupima i tekstovima koji se tiču Srbije branio sam – nadam se argumentovano – stavove koje imam, a koji su generalno bliži desnoj, nacionalnoj opciji. Nisam nekritički prihvatao da su Srbi i Srbija krivi za genocid, nisam izbegavao da postavim neprijatna pitanja na diskusijama, ili da govorim na skupovima gde se o devedesetima, o Srbima i Srbiji govorilo gotovo isključivo kao o zločincima. I – nisam primetio da mi je iko zbog toga zamerio – osim pojedinih u Srbiji, koji su veći „evropejci“ od Evropljana. Naprotiv, ljudi koji imaju više negativan nego pozitivan pogled o Srbiji i Srbima, posle mojih istupa prilazili su mi, razgovarali su sa mnom, pozvali me na druge skupove.

Na LSE-u, kao jedan od najistaknutijih studenata, dobio sam stipendiju od pet hiljada funti, što mi je omogućilo da platim deo troškova školovanja. I niko me tu nije pitao da li sam ja srpski nacionalista, niti da li pišem za ove ili one medije. Gde god sam slao svoju biografiju stoji da pišem za „Svedok“ – list koji ne samo da nije popularan u „evropskim krugovima“, već je i prezren, pre svega od domaćih „Evropljana“ koji čitavu karijeru grade na stranim stipendijama. Takođe stoji da sam jedan od koautora „Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu“ (koji izdaje „Napredni klub“, organizacija čiji sam član). Niko mi nikada ništa zbog toga nije rekao, niti sam osetio da mi je neko silno zamerio – osim, možda, ekstremista iz bivše Jugoslavije, koji se poput naših intelektualnih jajara bave prebrojavanjem „krvnih zrnaca“ i „evropskom podobnosti“.

Ja nisam jedini. Ima i drugih naših ljudi u Srbiji i van nje, daleko ozbiljnijih i sposobnijih od mene – koji grade svoj put ne praveći „kompromis“ sa svojim uverenjima i stavovima, braneći nacionalno iako nije popularno i apanažirano.

Međutim, stav i ljudska pristojnost nisu nešto što se uči u školi, već u kući. Nemanje kičme je stvar karaktera koju nijedna škola ne može da ispravi. Nažalost, našu elitu, kako u zemlji tako i van nje, čini gro beskičmenjaka koji bi „da više budu konstruktivni, a manje provokativni“ i ne žele da im se pominje ime jer, eto, „što bih se ja zamerao/zamerala“.

Predstavnici naše „elite“, koji žive u umišljenim strahovima duboko zagledani u dubine tuđe zadnjice misleći o svojoj – provešće život kao intelektualni anonimusi, koji će svoje frustracije da leče na budućim generacijama u Srbiji. Osim nekakvih doktorskih titula koje su stekli, sumnjam da su u nauci napravili bilo šta. Jer ljudi koji se stide da stanu iza svog mišljenja, a novinarima traže da ih ne pominju ili citiraju – ne zaslužuju status ili poštovanje. Takvima je jedino preostalo da svoju umišljenu veličinu pokazuju pred neukim studentima i običnim građanima – dok ih i oni ne „provale“… O moralu takvih intelektualnih titana ne vredi ni pričati.

One Comment

Ostavite odgovor