ENERGETSKA_EFIKASNOST-STRATEGIJA_ZA_BUDUĆNOST

ENERGETSKA EFIKASNOST – STRATEGIJA ZA BUDUĆNOST

Energetska efikasnost nije niti može biti izjednačena sa štednjom. Štednja podrazumeva odricanje od nečega za račun odabranog cilja, dok energetska efikasnost u dostizanju cilja ne samo da se ne odriče postignutih koristi, već teži novim

 

Autor: Dušan Nelki

 

Šta je to energetska efikasnost? Ovu nezaobilaznu, stalno prisutnu i važnu temu smo već u nekoliko navrata obrađivali na stranicama magazina VREME JE (Energetska efikasnost – investicija za uštedu). Energetska efikasnost predstavlja održiv sistem iskorišćavanja energije uz pomoć kojeg se sa najmanjim mogućim izdacima postižu maksimalni učinci (materijalni aspekt). Sa duhovne strane krajnji cilj energetske efikasnosti je zadovoljenje ključne čovekove potrebe – a to je potreba za uživanjem i srećom.

Srbija nikada nije bila bogata zemlja. Srbija je siromašna zemlja. Srbija je bila na dobrom putu da uđe u krug ekonomski srednje razvijenih zemalja. A onda se dogodio raspad. Razlozi raspada nisu nešto čemu ćemo posvetiti pažnju u ovoj analizi, ali su svakako posledica globalnih političkih odluka donetih u tom vremenu. Nespremnost, nezrelost i nedoraslost naših političara aktuelnom trenutku, koji su svetsku preraspodelu moći videli kao isključivu priliku da se enormno obogate na račun sopstvene zemlje, osnovni su razlog sadašnjeg siromaštva u svakom pogledu.

Energetska efikasnost nije niti može biti izjednačena sa štednjom. Štednja podrazumeva odricanje od nečega za račun odabranog cilja, dok energetska efikasnost u dostizanju cilja ne samo da se ne odriče postignutih koristi, već teži novim.

Energetska efikasnost jednako je prisutna kako u oblasti proizvodnje energije tako i u oblasti potrošnje energije. Iako su oba aspekta energetske efikasnosti podjednako važna za razvoj društva, u ovoj analizi pozabavićemo se pretežno potrošnjom.

Evo nekoliko činjenica:

  • u XX veku globalna populacija povećala se 3,7 puta, dok je tražnja za finalnom energijom porasla više od 30 puta;
  • Za tri decenije pri samom kraju XX veka, globalna populacija se na godišnjem nivou povećavala po stopi od 1,6%, svetski bruto domaći proizvod (BDP) rastao je po stopi od 3%, dok je potrošnja primarne energije rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,1%;
  • U poslednjih stotinak godina izmenjena je strukturu vazduha koji udišemo, tako što je povećano učešće ugljen-dioksida (CO2) za 40%.

Ovo je za posledicu ima: 1) Povećanje prosečnih godišnih temperatura; 2) Topljenje polarnih kapa; 3) Podizanje nivoa mora; 4) Promenu morskih struja od čijeg intenziteta zavisi opstanak celokupnog eko sistema.

Ekonomski razvoj zasnovan na ovakvim postavkama nameće potrebu za sve većim količinama energije, ali istovremeni preti sveopštim uništenjem biljnog i životinjskog sveta. Najdominantniji svetski izvor energije je ugalj, čijim sagorevanjem u termo-elektranama se proizvodi struja.

Na našim prostorima promena klime manifestuje se kroz najvišu zabeleženu temperaturu od 44.9 stepeni celzijusa, koja je izmerena 24. jula 2007. godine u Smederevskoj Palanci. Takva temperatura je do pre 30 godina bila karakteristika samo saharskih pustinja. Projekcija je da će u narednih 30 godina doći do sve učestalijih intervala povišene temperature koja će čak prelaziti i 50 stepeni celzijusa. Osim povećanja temperature dolazi i do smanjenja padavina. Za Srbiju je to na godišnjem nivou 900 mm, ali je u Kikindi 2000. godine zabeležen istorijski minimum od svega 223 mm.

Energetska efikasnost je strateško političko pitanje na globalnom nivou i to iz mnogo razloga, a svakako najznačajniji su:

  • Emisija gasova sa efektom staklene bašte (CO2, drugi gasovi i produkti kao prašina itd);
  • Otvaranja novih radnih mesta;
  • Povećanja bruto nacionalnog dohodka države kroz uštede u energiji koja se može izvesti;
  • Smanjenja korupcije u pogledu nabavke energenata;
  • Eliminacija uvozničkog lobija.

Od 2000. godine pa na ovamo, Srbija je sa EU potpisala veliki broj obavezujućih dokumenata u pogledu energetske efikasnosti, koji su po svojoj važnosti iznad domaćeg zakonodavstva. Najbitnije odredbe ovih direktiva odnose se na obavezujuće postupke u sferi energetske efikasnosti.

Sadašnja Vlada Republike Srbije, da li zbog pritisaka koji su posledica ubrzanja u pridruživanju EU, ili možda zbog toga što za razliku od predhodnih, imala više sluha i kapaciteta za sprovođenje adekvatne politike koja se ogleda u povećanju boljitka stanovništva, uradila je nekoliko bitnih stvari koje su preduslov za radikalni zaokret u smeru opšteg (a ne pojedinačnog) prosperiteta. Predložila je Zakon o efikasnom koriščenju energije u kome su jasno i precizno definisani ciljevi i načini povećanja energetske efikasnosti. Da li je tu kraj dobrim namerama ostaje da se vidi, jer su još neki rokovi definisani sporazumima i zakonom prekoračeni, a još uvek nisu doneta podzakonska akta za realizaciju konkretnih mera.

osnovni ciljevi energetske strategije

Usvajanjem strategije razvoja energetike za period 2015-2025 (sa projekcijom do 2030), postigao bi se veliki iskorak u percepciji članica EU oko toga da li Srbija stvarno ima iskrene namere za ulazak u EU. To je ujedno i obaveza koja proističe iz Zakona o energetici iz 2014. godine. Postojeća strategija koja je totalno zakazala u sprovođenju ističe krajem ove godine

Svakako najbitniji element za sprovođenje strategije treba da bude frontalna i simultana primena adekvatnih mera u energetskiom sektoru. Bude li tradicionalno najkorumpiraniji i najučmaliji javni sektor počeo da implementira mere energetske efikasnosti uvođenjem energetskog menadžmenta, to će biti prvi korak ka realizaciji evropskih vrednosti, odnosno znak da smo krenuli u pravom smeru.

Srbija je siromašna zemlja, jer više od 76% ukupnih rezervi uglja se nalazi u kosovsko-metohijskom basenu nad kojim nemamo jurisdikciju pa samim tim ni mogućnost da se koristi ovo prirodno bogatstvo. U kolubarskom basenu nalazi se 14%, u kostolačkom 3,3% , a sjenički i kovinski basen sadrže 2,7% ukupne količine uglja.

Neophodno je povući više radikalnih poteza u sferi energetike koji bi u kratkom roku rezultirali vidljivim dobicima:

  • Prekinuti sa davanjem skrivenih donacija energetskom sektoru i preći na tržišno formiranje cene energije i energenata;
  • Cena električne energije, shodno njenom kvalitetu i troškovima proizvodnje treba da dostigne nivo koji će biti destimulativan za njeno neracionalno trošenje, naročito za zagrevanje;
  • Osnivati značajnije fondove za energetsku efikasnost na lokalnom i nacionalnom nivou radi zasnivanja investicionog ciklusa koji će dugoročno imati pozitivne makroekonomske rezultate i koji će smanjiti energetsko siromaštvo;
  • Formirati fond za unapređenje energetske efikasnosti u izgradnji kojim će se podstaći ugradnja savremenih prozora i postavljanje termoizolacije na fasadi;
  • Stimulisati nabavku i ugradnju termo-sunčanih kolektora za dobijanje tople vode;
  • Povećati učešće stručne javnosti u donošenju sektorskih i razvojnih politika;
  • Učiniti dostupnim informacije o predpristupnim fondovima i uprostiti procedure za dobijanje sredstava iz ovih fondova;
  • Demistifikovati procedure u pogledu javno-privatnog partnerstva (JPP).

Srbija je jedina zemlja u kojoj se ne zna šta ulazi u cenu električne energije. Proizvodna cena električne energije u Srbiji približno je jednaka onoj u Nemačkoj. Cena koju plaća nemački potrošač, međutim, pet puta je veća od cene koju plaća potrošač u Srbiji, ali u sebi ima taksativno nabrojane poreze za remont postojećih energetskih potencijala i izgradnju novih, kao i takse za razvoj obnovljivih izvora energije.

Nemačka je teret održavanja i razvoja energetskog sektora u celosti prebacila na stanovništvo, dok je cena električne energije koja se isporučuje industriji daleko niža. Ovakvim pristupom izvozna sposobnost nemačke industrije daleko je ispred ostalih članica EU. Možemo raspravljati da li je nemački model primenljiv na našu zemlju, ili eventualno predložiti alternative adekvatnu našim ekonomskim, socijalnim i kulturnim uslovima.

Viši nivo cene električne energije, pored toga što podstiču korišćenje drugih energenata za zagrevanje (obnovljivi izvori energije i prirodni gas), predstavlja i stimulans za razvoj alternativnih tehnologija u proizvodnji električne energije (mikrokogeneracija, fotonaponski sistemi, i sl.).

Sve ovo samo su mali iskoraci na putu ka zajednici sretnih, zadovoljnih i bogatijih građana. Srbija bi mogla to da bude!

-30-

Ostavite odgovor