PREGOVORI BRITANIJA I EU - POLITIČKI TRILER

PREGOVORI BRITANIJE I EU: POLITIČKI TRILER

London postigao sporazum sa Briselom, a vodeći konzervativci udarili na premijera i lidera partije Dejvida Kamerona

 

Autor: Milan Dinić (London)
Specijalno za „Vreme je“ i „Svedok

 

U oročenom vremenskom periodu, u roku koji su sami sebi nametnuli, tri godine pošto je premijer Dejvid Kameron najavio reformisanje EU i obećao referendum Britancima, u dva dana samita u Briselu pregovori su okončani – dogovorom. Evropska Unija, posle maratonskih 48-časovnih pregovora, odobrila je Britaniji poseban status i povlastice kako bi je zadržala kao članicu. Igra, međutim, nije gotova. Na premijeru Kameronu sada je izazov da pobedi evroskeptike u sopstvenim redovima, a njih nije malo i veoma su uticajni u javnosti. Na ruku mu ne idu ni istraživanja javnog mnjenja.

Dana 23. januara 2013. u govoru koji je otpočeo rečenicom „ovog jutra hoću da govorim o budućnosti Evrope“ britanski premijer Dejvid Kameron upustio se u sagu koja je svoju kulminaciju imala u zoru 19. februara 2016. u 6.30 ujutru po centralnoevropskom vremenu. Definitivno se pokazalo i da su društvene mreže danas ispred sekretarijata za medije i pažljivo sročenih saopštenja – jer je predsednik Evropskog Saveta Donald Tusk tvitom obelodanio prvu vest o tome da je sporazum postignut: „Dogovor. Jednoglasna podrška za novi sporazum za ostanak Britanije u EU“.

Dok su lideri istočno-evropskih zemalja (posebno iz takozvane Višegradske grupe – Češke, Slovačke, Mađarske i Poljske) zatezali u činjenju većih ustupaka Britaniji, velike zemlje poput Nemačke i Francuske prelomile su da je ostanak Britanaca, druge najveće ekonomije u EU, daleko veća dobit od ustupaka koje London traži.

Iako deluje komplikovano, sa aspekta spoljnopolitičke teorije stvar je posve jasna: Ključni cilj svake zemlje – a EU sebe vidi kao jedno – jeste da opstane. Odlazak Britanije bi predstavljao presedan posle koga bi sve bilo moguće, pa i onaj scenario kakav se desio u bivšoj Jugoslaviji nakon odlaska Slovenije. Drugi bitan zadatak posle opstanka jeste funkcionalnost. EU je ostala funkcionalna, možda – usled izbegličke krize i mogućeg „Bregzita“ – više na papiru nego u praksi, ali postoji i dalje kao jedna celina što je i osnovna uloga i suština čitavog evropskog projekta.

Šta je Britanija dobila a šta je EU uspela da sačuva?

Kompromis je čuvena reč koja podrazumeva da su svi dobili nešto ali ne sve, odnosno, da su svi podjednako (ne)zadovoljni. Kameron je u Briselu uspeo da „izboksuje“ sledeće ključne stvari:

  • Preračunavanje dečijih dodataka za migrantske radnike čija deca žive izvan Britanije, tako što će visina dodatka biti proporcionalna troškovima življenja u zemljama iz kojih migranti dolaze a ne cenama u Britaniji.
  • U slučaju visokog nivoa imigracije u Britaniju, London će imati pravo na „kočnicu za vanredne situacije“ uz pomoć koje će moći da ograniči olakšice za EU migrante tokom prve četiri godine od njihovog dolaska na Ostrvo.
  • Sav novac britanskih poreskih obveznika koji ode na vađenje bilo koje članice evro-zone iz krize biće vraćen Britaniji.
  • Zaštita londonskog Sitija – finansijskog centra Britanije i vodećeg svetskog finansijskog centra – od bilo kakve regulacije koja se tiče zemalja evrozone.
  • Potvrđeno je da Britanija neće biti član „sve bliže unije“ sa ostalim članicama i ovo će biti uneseno i u Lisabonski sporazum koji definiše osnove EU.
  • Zabrana slobodnog ulaska u Britaniju osobama koje nisu državljani EU a koje se venčaju za EU državljane.
  • „Crveni karton“ – ukoliko 55% parlamenata članica EU ospori neki zakonski akt Unije, Brisel će morati taj akt ponovo da razmotri.

Postignuto se, međutim, značajno razlikuje od onoga što je Kameron obećao i Britancima i Konzervativnoj partiji koju predvodi. Prvobitno je Kameron rekao da će u potpunosti zabraniti da migranti šalju dodatke deci u inostranstvo, ali je morao da napravi kompromis zbog protivljenja istočnih članica EU. Četvorogodišnji limit na olakšice za migrante važiće narednih 13 godina i kao takav ne predstavlja večno ostvareno pravo Londona. Francuzi su insistirali da londonski Siti, iako izuzet od pravila Evrozone, mora da poštuje zajednička pravila unutar EU.

Kritičari su odmah reagovali oštrim napadima. „Dejli mejl“ vodeći britanski tabloid i glavni protivnik EU na naslovnoj strani dogovor je prokomentarisao sledećim rečima: „Ti ovo zoveš sporazumom, Dejv?“. Kritičari kažu da sporazumom nije postignuto ono što je Kameron inicijalno obećao kada je objavio svoj plan za referendum. Posebno se pominje neuspeh da se vrate nadležnosti iz Brisela, pa je tako i za „crveni karton“ nejasno da li bi i kako on ikada mogao da se aktivira u praksi.

Prva istraživanja pokazala su da 21 odsto Britanaca misli da je sporazum dobar, dok 58 odsto misli suprotno. Sa druge strane, više od polovine direktora 100 vodećih kompanija u Britaniji podržalo je dogovor koji je Kameron postigao. Sporazum koji je postignut na dvodnevnom samitu u Briselu stupiće na snagu tek onda kada prođe referendum, ukoliko Britanija odluči da ostane. Referendum je zakazan za 23. jun. Tako je sporazum u Briselu označio početak drugog velikog izazova – definitivnog pridobijanja britanske javnosti. To će Kameronu, čini se, možda biti i teže nego što je bilo sa evropskom 27-ricom.

U samu zoru, posle dva dana danonoćnih pregovora, odmah nakon objave da je sporazum postignut, Kameron se užurbano vratio u London kako bi svom kabinetu predstavio rezultate. Međutim, upravo u njemu ima veliki otpor, a među otporašima su i Kameronov lični i politički prijatelj Majkl Gov, ministar pravde, koji ima veliki uticaj u Konzervativnoj partiji. Politički analitičari i upućeni u dešavanja u Vestminsteru kažu da je upravo najveća pretnja za Kamerona i za sporazum pobuna u redovima Konzervativne partije i to predvođena gotovo svim najuticajnijim ljudima. Strahuje se da bi Majkl Gov mogao da povuče još nekoliko ministara u vladi, što bi dovelo do potpune podele kabineta pred referendum.

PREGOVORI BRITANIJA I EU: POLITIČKI TRILER BORIS-JOHNSON__David-Cameron

Partijski rivali – Boris Džonson i Dejvid Kameron

Ulje na vatru dodao je drugi ili treći čovek Britanije u ovom trenutku i osoba koja je viđena kao naslednik Kamerona u Dauning stritu – gradonačelnik Londona Boris Džonson. Nedavna istraživanja javnog mnjenja su pokazala da je Boris Džonson, posle Kamerona, osoba u koju Britanci najviše gledaju kada je reč o tome kakav će stav zauzeti prema referendumu. Dan pošto je Majkl Gov u opširnom autorskom tekstu za nedeljnik „Spektator“ (blizak Konzervativnoj partiji) objasnio zašto podržava „Bregzit“, oglasio se i Džonson koji je rekao da želi da se bori kako bi britanskim građanima „vratio novac i kontrolu“ nad njihovom zemljom. Kameron je ulagao ogromne napore da pridobije Džonsona, pa se i pominjalo da bi gradonačelnik Londona nakon isteka mandata ove godine mogao da postane novi ministar spoljnih poslova – što bi, veruje se, još više ojačalo njegove šanse da bude kandidat Konzervativaca na sledećim izborima. Ipak, opredelio se da ide solo ili – protiv Kamerona. Uz to, u Londonu će uskoro biti i izbori za gradonačelnika, a kandidat Konzervativaca – bogataš Zek Goldsmit – posle Džonsona i Gova takođe je objavio da se i on pridružuje „klanu“ koji je za izlazak iz EU.

Sada Kameron pred sobom ima još jedan, možda i veći zadatak – ne samo što mora da pridobije skeptičnu javnost (čiji su anti-evropski stavovi stalno podstrekivani gotovo izrazito anti-EU raspoloženim britanskim medijima), već i članove svoje partije, pa i svoje prijatelje. Kako primećuje „Fajnenšl tajms“, članovi Konzervativne partije su već godinama gotovo opsednuti anti-EU raspoloženjem i stavovima, pa je ovaj referendum za mnoge životna šansa da urade ono o čemu su godinama govori i na čemu su mnogi izgradili karijere i dobili poene – na priči o udaljavanju od/napuštanju EU. Stoga se u Britaniji procenjuje da bi ishod referendumske priče i „Bregzita“ zapravo mogao da bude duboko cepanje u redovima Konzervativne partije, od čega bi najviše mogao da profitira izrazito antimigrantski i anti-EU UKIP.

Salto mortale u koji je Dejvid Kameron sam sebe bacio terajući priču o „Bregzitu“ do krajnjih (referendumskih) granica, sada je pred novim izazovom: Da li će opstanak Britanije u EU biti plaćen potpunim rascepom Konzervativne partije i kakve će implikacije to imati po politički sistem u Britaniji koji je i dalje pod jakom senkom prošlogodišnjeg referenduma u Škotskoj.

Nesumnjivo je da se pred našim očima odigrava spektakularni politički triler o kome će se mnogo učiti i debatovati u istoriji. Ako išta, Britanci su pokazali da su i dalje neprikosnoveni virtuozi u režiranju zamršenih političkih spletki. Samo, za razliku od ranijih istorijskih događaja gde je redovno tuđa glava bila na panju, ovog puta su sami Britanci glavni junak ali i žrtva…

Ostavite odgovor