ŠTA-SRBIJA-MOŽE-DA-NAUČI-IZ-BRITANSKIH-PREGOVORA-U-BRISELU

ŠTA SRBIJA MOŽE DA NAUČI IZ BRITANSKIH PREGOVORA U BRISELU

Ako hoćemo nešto da učinimo, moramo imati plan i rok, a ne da lutamo u nedogled. Britanski primer jasno pokazuje kako se radi. Naravno, Srbija nije Britanija…Za srpski nivo politike veliki napredak bi bio kada bi oni koji nas vode umesto plaćanja savetnika barem pretplatili institucije na vodeće svetske medije, pogotovo britanske, pa bi umesto Fejsbuka zaposleni u vladi možda više čitali „Fajnenšl tajms“ ili „Gardijan“…

 

Autor: Milan Dinić (London)
Specijalno za „Vreme je“ i „Svedok

 

Britanija je uspela nešto što Srbija nikako nije u stanju da uradi i to najčešće zbog političkih i istorijskih okolnosti, ali neretko i zbog nespremnosti, nespretnosti naših političara i elite i njihovog nedostatka plana i vere u ideju.

Izuzev tenisa, Srbija i Britanija ne mogu da se mere gotovo ni u čemu. Ipak, britanski način pristupa politici i njenom sprovođenju bi trebalo da se sa pažnjom izučava. Britanci su nacija za koje važi izreka da mogu na najfiniji način nekoga da opsuju i uvrede, a da druga strana ceo razgovor doživi kao potpuno prijatan i lep – i još bude zahvalna na tome! Kao država, Britanija se kroz istoriju pokazala kao zemlja koja je političkom gimnastikom, koja je često išla ruku pod ruku sa prodavanjem prijatelja i potkupljivanjem neprijatelja, uspevala da opstane i očuva se u svetu.

Tako su i sada u pregovorima oko napuštanja EU potegli najopasnije karte, a pregovarali smireno i gotovo dosadno sa svima, do samog kraja, odlučni i sigurni u to šta žele. Na kraju, u periodu koji su sami oročili, Britanci su uspeli da izađu sa konkretnim rezultatima pred javnost. Ali i da dogovor nije postignut, Britancima bi bilo jasno rečeno – nema dogovora, a vlada bi predložila napuštanje Unije.

Srbija nije ni bitna, ni uticajna koliko Britanija, ali njena pozicija je u mnogo čemu slična. Raspad Jugoslavije i otimanje Kosova i Metohije je tragedija za Srbiju u ravni sa tragedijom koju je Britanija doživela raspadom njihovog globalnog kolonijalnog carstva koje je nosilo titulu Imperije u kojoj nikada ne zalazi sunce.

Ipak, za razliku od srpskih vlasti koje u nedogled pregovaraju – setimo se samo nekih slučajeva: aranžmani sa MMF, sporazumi sa EU, sporazum sa NATO, pregovori sa odmetnutim albanskim vlastima na Kosovu – Britanci su dali sebi rok i odlučili da posle njegovog isteka idu dalje. Čini se da je to učinilo pregovore mnogo efikasnijim, a javnost mnogo više koncentrisanom na konkretna pitanja. Sa druge strane u Srbiji se redovno i gotovo u nedogled pregovara da bi se na kraju postiglo nešto što nema veze sa onim od čega smo počeli. Ako niste sigurni – probajte da se setite svih mogućih pozicija koje je Beograd imao oko Kosova. Podsećamo: autonomija unutar autonomije, kantonizacije, „više od autonomije – manje od nezavisnosti“, spekulacije o podeli, „najviši mogući nivo autonomije“… A sve u okviru priča da „nikada nećemo odustati od Kosova“, u šta su se kleli članovi svake vlasti (posebno aktuelne) – da bi svaka nova vlada nastavljala da  povlači Srbiju sa Kosova i Metohije. Ako neko ko čita ove redove zna kako to tačno izgleda šta Srbija želi da postigne na Kosovu (a da nije reč o satiričnom komentaru ili vicu), neka nam pošalje, objavićemo…

Poruka je jasna: ako hoćemo nešto da učinimo, moramo imati plan i rok, a ne da lutamo u nedogled. Britanski primer jasno pokazuje kako se radi. Naravno, Srbija nije Britanija… Percepcija sveta prosečnog srpskog političara je mnogo bliža lokalnom zelenašu iz Mogadišua, nego školarcu sa Itona… Ipak, nije uvek rešenje u tome da se plate savetnici i dovede, recimo, Toni Bler da drži predavanje vladi. Za srpski nivo politike veliki napredak bi bio kada bi oni koji nas vode umesto plaćanja savetnika barem pretplatili institucije na vodeće svetske medije, pogotovo britanske, pa bi umesto Fejsbuka zaposleni u vladi možda više čitali „Fajnenšl tajms“ ili „Gardijan“…

 

One Comment

  • Svetlana kaže:

    ”Za srpski nivo politike veliki napredak bi bio kada bi oni koji nas vode umesto placanja savetnika barem preplatili institucije na vodece svetske medije,pogotovo britanske, pa bi umesto Fejsbuka yaposleni u vladi mozda vise citali ”Fajnensl tajms ‘ili ‘Gardijan”…
    Mislim da ni to ne bi pomoglo, no apropo savetnika. Ucestvujuci u raznim obukama za predpristupne pregovore sa EU i prisustvovanju jednog skrininga sa Briselom, shvatila sam da u Srbiji postoje ljudi koji titulu savetnika nemaju trenutno ni u bilo kom vidu vlasti od lokalne samouprave do vrha Vlade,a eksperti su ili bar poznaju materiju u malom prstu. Takvi ljudi ne mogu da se dokazu koliko vrede jer ne zele da uzmu partijsku knjizicu niti da budu deo bilo koje politicke price.
    Dokle god se zaposljavaju nadri savetnici po politickoj liniji, slazem se nema pomaka iz prostog razloga jer neznanje radja jos vece neznanje ili jos goru propas,no to je opet pitanje ega ili sujete koja je u politici vise nego jaka.Poraz se ne priznaje vec postavlja kao nepoznata u teoriji, kao nesrecna izjava bivseg premijera Panica kada je komentarisao da ne zna sta je Prevlaka.
    U Srbiji postoji pamet koja ni u politici ne zaostaje za svetskim politicarima ali jednostavno ona nikako ne izlazi na povrsinu. I za razliku od njih , nas covek je uvek imao nekako dusu.
    Pitanje je posle izbora da li ce se neko setiti tih ljudi koji su uspesni u svojim domenima da ih angazuje ili ce opet po babinom tj, ako si moj evo posla ako nisi ne poznajem te. Odlican tekst samo sam dodala svoj pogled na situaciju

Ostavite odgovor