NIKOLIĆ PROTIV VUČIĆA: MOŽDA BIDNE…

Onima koji čekaju da se bivši šešeljevci uhvate za grla bela poruka: klinč im ne donosi ništa dobrog. Neće biti ništa od konačnog obračuna!

 

Autor: Dragan Banjac

 

Na početku svojih izvoda iz dnevnika („Poslednji dani SFRJ”), bivši član kolektivnog rukovodstva te divne zemlje Borislav Jović, koju su republička rukovodstva (u čemu je prednjačila Srbija) rastrgla kao hijene svoj plen, navodi da je prilikom proglašenja Predsedništva (15. maja 1989.) sedeo u prvom redu(!) između Janeza Drnovšeka (Slovenija) i Stipe Šuvara (Hrvatska). Joviću je, dakako, bilo važnije ko je bio „iza njega”. Iza mene sedi Slobodan Milošević, kaže Jović, koji mu je navodno glasno rekao: „Boro, ja sam iza tebe.” S tim računam, uzvratio je Jović i odmah se okrenuo desno da to prenese Šuvaru koji se, kako bi kazali Dalmatinci, činio nevišt, odnosno gradio se da nije čuo. Jović ga je munuo laktom i ponovio Slobinu podršku, Šuvar se okreće i primećuje da iza njega nema Latina (Ivo, predsednik Predsedništva Hrvatske), a lupetalo (BJ) mu na to kaza: „Utoliko će meni biti lakše”.

Obimno Jovićevo štivo (blizu petsto stranica formata približno formatu B5), izuzmu li se vreme i način štampanja, nije bogzna štogod vredno, ali na samom kraju Lupetalo beleži utiske (8. jula 1992.) nakon razgovora sa Dobricom Ćosićem i Milanom Panićem, predsednikom i premijerom (u to vreme mandatarom) SRJ. Logorejični BJ navodi da mu je Ćosić rekao da je Panić „doneo veoma jasne poruke iz Amerike, prvo i najvažnije: Slobodan Milošević mora da se ukloni”. A posle razgovora sa Panićem, koji mu je „pao s neba”, u poslednja tri retka knjige (strana 481) zapisuje: „Crno nam se piše. On nema pojma ni o čemu, neće ni da sasluša, a kamoli da posluša, a ima pomoć Ćosića koji je protiv nas. Totalno ćemo zaglaviti s njima. Imaćemo više štete nego koristi”.

Okretanje leđa, tihi ili gromoglasni razlazi, podele, podvale, bogami i obračuni (Miloš i Karađorđe) nisu novost ni kod nas u svetu, iako se čini da kod nas i Crnogoraca ima više žestine i pokvarenosti. Jović je lako za’ladio s Miloševićem (koji se pre toga lišio Ivana Stambolića), još na startu višestranačja razišli su se Vuk Drašković, Vojislav Šešelj i ona protuva Mirko Jović, slede Zoran Đinđić i Dragoljub Mićunović koji su, opet, prethodno iz Demokratske stranke izjurili Vojislava Koštunicu, ovaj Vladana Batića, potom je iz DS morao i Mićunović, Mlađan Dinkić izbacuje Miroljuba Labusa, Boris Tadić Čedomira Jovanovića, Dragan Đilas Borisa Tadića, njega Bojan Pajtić… Bilo je sukoba i u sportu (Dragan Džajić i Vladimir Cvetković u Zvezdi), a pominjati estradu zaista ne bi bilo higijenski. Ipak, najmanje očekivan, ali zato žestok razlaz desio se u Šešeljevoj Srpskoj radikalnoj stranci (SRS) kada su ga (oktobra 2008.) napustila dva najbliža i najodanija saradnika – četnički vojvoda Tomislav Nikolić i „mali od kužine”, dugogodišnji generalni sekretar radikala Aleksandar Vučić.

Odlaskom u Hag (24. februar 2003. – 12. novembar 2014.) Šešelj je (na ispraćaju, Trg Republike dan ranije) SRS ostavio zameniku Nikoliću, koji se iste večeri zakleo na vernost i izgovorio monstruozne reči: „Ako neko od vas u idućih mesec, ili dva vidi negde Zorana Đinđića (ustreljen 12. marta 2003. godine – p. D.B.) recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom”. Baljezgalo (VŠ) je s radikalima dugo upravljao na daljinski, sve su to revnosno sprovodili Vojvoda-Naslednik i Potrčko, kako će Vučića više puta krstiti nakon povratka iz Haškog tribunala. Teško je reći koliko je ozbiljan sukob međ dvojicom bivših radikala – srpskim glavarima Nikolićem i Vučićem. Ali je zato lako ustvrditi da dima ima (odavno) i da verovatno često iskri. Obavešteni začetak razlaza vezuju za ogromni uspeh stranke koja je zamlatu, što bi rekao novinarčina Slaviša Lekić, iznedrila najpre za kandidata, a potom i za predsednika Srbije – zemlje u kojoj je od naroda dva mandata dobijao i jedan Boris Tadić.

Vučić, koji je, golootočki rečeno, više revidirao od Nikolića postaje najpre ministar odbrane i, valjda, šef svih žbirskih službi u zemlji, ali vremenom „prvi potpredsednik vlade” uspeva da politički malog Ivicu Dačića (kojeg često sočno psuje!) umanji još više, isposluje izbore, dobije neshvatljivu većinu i priliku da Kabinet oformi od svojih poslušnika. Ubrzo je zagospodario medijima, menjao ministre (rekonstruisao vladu), angažovao inostrane savetnike, dovodio čak i bivšeg britanskog premijera Tonija Blera da njegovim „đacima” drži slovo… Što god je radio, popularnost mu je rasla, iako od njegovog delanja narod i država nisu imali vajde.

tomislav-nikolic

Vojvoda od Bajčetine

Nikoliću je, izgleda, sitan zalogaj bila predsednička skamija. Letimičan pregled njegovog „puta” govori da je nakon prvog izbornog neuspeha rasturio Narodnu radikalnu stranku i sa svojim idolom, kumom i novim bratom (Vojislav Šešelj) napravio Srpsku radikalnu stranku, kasnije je nosio glogov kolac u Kuću cveća (da probode „kumrovačkog vampira”), obračunavao se s liderima DOS-a, pozivao na dvoboj Čedomira Jovanovića, pretio tojagom Vladanu Batiću i Draganu Veselinovu i kajao se što 6. oktobra 2000. godine nije bio pred Narodnom bankom da Mlađana Dinkića „ubije kao zeca”, navodi Predrag Popović u knjizi Istina o Vučiću.

U Narodnoj skupštini umeo je da se po-šaketa (s kolegom Branislavom Pomoriškim i policajcima), jedino je poštedeo Marjana Rističevića jer o njega „ni sablja ne može da se okrvavi”. Popović beleži da je „u ratničkom zanosu, sa skupštinske govornice kritikovao Srbe u Bosni jer nisu pobili 10.000 muslimana zarobljenih u Bihaću”. Nakon parafiranja Sporazuma u Dejtonu izdajnika Miloševića je pozivao da se ubije, izjavljivao da će u slučaju kopnene intervencije NATO snaga, zajedno sa sinom, Branislavom, uzeti pušku i krenuti na Kosovo. U dobrovoljce je upisao i tek rođenog unuka… Tipičan srpski folirant!

Ali, uporan je Vojvoda. Nakon nekoliko ubedljivih poraza analitičari (što je veoma brojna fela neznalica u ovoj zemlji) su bili ubeđeni da je digao ruke, batalio, ali nakon četiri „rušenja letvice” u petom pokušaju nadskočio je Borisa Tadića i nikad nije shvatio (niti će) da je za mačka velika goveđa glava. Nazovi predsednik nema veliki uticaj kod medija, koji (ne zanimaju ih mnogo Tadić, Dinkić, Đilas, i Šešelj…) redovno čereče sve Nikolićeve trapavosti i propuste, poput njegovog letovanja, taštinog diplomatskog pasoša, cenom Dragičinih haljina, njenom fondacijom i kancelarijom, stupidarijama bivšeg ministra Milana Bačevića (trenutno ambasador u Kini), s kopanjem Morave i plovidbom do Soluna…

Ipak, sukob samo iskri, a kao da svi čekaju – da plane! Nije značajnije zaiskrila ni već zaboravljena packa Nikoliću koju mu je uputila ministarka Zorana Mihajlović (neki su je već videli na Andrićevom vencu!), protiv koje je ustao sav njegov kabinet, različito sveukupno gledanje na bivšeg šefa Vojislava Šešelja i da podsetim na Nikolićevu famoznu platformu za Kosovo. Vučić je njegovu pisaniju ocenio kao „ozbiljan tekst” koji valja tako (ozbiljno) i sagledati, konsultovati i struku i „poštenu inteligenciju”. Navodno „evropska i ekonomska budućnost Srbije zavise od nekih ustupaka koje ne bismo u određenim momentima činili. Zbog toga uvek dođemo u situaciju da moramo da vagamo i odmeravamo i u tome je suština ozbiljnog bavljenja politikom”. Pismenima dovoljno.

Onima koji čekaju da se bivši šešeljevci uhvate za grla bela poruka: klinč im ne donosi ništa dobrog. Neće biti konačnog obračuna. Tomislav će lagano da privede mandat kraju, vrati u Bajčetinu i prihvati lampeka. Iako sam poslednji stvor na planeti koji bi stao uz aktuelnog srpskog premijera (jedan razlog je dovoljan – minuli rad), Nikoliću preporučujem da se mane ćorava posla. Ako ne želi da se provede kao bos po trnju ili, recimo, kao Javor protiv Mančester Junajteda.

One Comment

  • IBJ kaže:

    U srpskom političkom cirku(lu)su vrte se samo dva odlučujuća faktora koji ruše svakog aktuenog “gospodara”: 1) nezasiti saveznici i/ili 2) namagarčeni birači. Ni ovaj sadašnji nije nikakav izuzetak. Šta će na kraju da pretegne – pokazaće vreme.

    Ključno pitanje je, međutim, da li ćemo posle toga i sledećoj garnituri, po ko zna koji put, morati da izgovaramo ono otporovsko: “mnogo ste isti”.

Ostavite odgovor