internet_bankarstvo

ZAŠTO JE SKUPO BITI SIROMAŠAN?

Ljudi sa niskim prihodima često moraju da plate više!

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Sirotinjo, i Bogu si teška! Ova stara narodna izreka itekako ima smisla u doba koje podrazumeva korišćenje naprednih tehnologija u svakom aspektu života – jer prisustvujemo situacijama kada je obavljanje svakodnevnih transakcija i građanskih dužnosti sporo, skupo i čist gubitak vremena. Ako je građanin, pak, prešao na “onlajn” obavljanje plaćanja, podnošenje raznih formulara ili zakazivanje recimo pregleda u domu zdravlja – život će sebi učiniti daleko lakšim, jednostavnijim, bržim, te će i troškovi plaćanja biti manji.

Kada običan čovek plaća, na primer, mesečni račun za vrtić svog deteta, on koristi keš novac, retko bira pisanje čeka, ili plaća sa računa. Keš ne nosi rizik da se „ode u minus“, ali dovodi do povećanja troškova zbog bankarskih provizija. Provizije za takve usluge iznose do tri posto u banci, dok je ta ista provizija 1.25 procenta u pošti – što i dalje predstavlja trošak! Život je skup za siromašne ljude, a primarni krivac su neosposobljenost najširih slojeva stanovništva da koristi jednostavnu korisničku tehnoligiju. Nedovoljna informisanost košta, a da ne govorimo o ljudima koji treba još da pomažu nezaposlenu decu ili siromašne rođake…

Mali broj ljudi poseduje bankovne račune, a još manji broj koristi onlajn bankarstvo. Oni su prinuđeni da čekaju u redu i plaćaju proviziju za svaki plaćeni račun. Više od polovine ove grupe kaže da je „bankarstvo“ preskupo za njih. Mnogi ne mogu da održavaju minimalni balans prihoda i rashoda da bi izbegli mesečne naknade za ulazak u „crveno“. Posebnu kategoriju predstavljaju oni koji su naivno ušli u takozvane keš kredite da bi završili neke sitne poslove, vratili dugove (na primer za komunalije), ili korisnici stambenih kredita koji plaćaju paprene bankarske kamate i naknade.

Neposedovanje nekih osnovnih kompjuterskih znanja, odnosno neznanje za online plaćanje, poskupljuje život svakog meseca. Ako saberete popuste i nepostojanje provizije za sve račune koje mogu da imaju korisnici online bankarstva u toku godine, taj iznos je veći od 10,000 dinara. Priznaćete, to nije mala para, a recimo toliko košta pristojan smart telefon ili tablet sa kojih je moguće obavljati sve napred navedene operacije.

Primećuje se da pre-paid debitne kartice dobijaju na popularnosti, kao alternativa stalnim bankarskim računima. Savetodavna grupa Barkli banke procenjuje da su depoziti na takvim karticama na svetskom nivou porasli za 5%, odnosno na 570 milijardi dolara u 2014. (Izvor: Ekonomist). Upotreba pre-paid kartica je jeftinije od unovčavanja čekova i korišćenja ozloglašenih kreditnih kartica, jer takve kartice obično nose mnogo drugih (skrivenih) naknada. Da biste uopšte uzeli kredit, banke se obično oslanjaju na navodno visoke troškove provere i odobravanja kredita. Korišćenje kreditnih kartica je još skuplje – tipična kamata za upotrebu kreditnih kartica je veća od 15%.

Kako da finansijske i ostale usluge budu jeftinije za siromašne? Stručnjaci vide rešenje u mobilnom bankarstvu. Ali siromašni još nisu u dobroj poziciji da imaju koristi od mobilne revolucije u finansijskim ili drugim uslugama. Samo polovina onih koji zarađuju manje od 30.000 dinara mesečno poseduje pametni telefon, u poređenju sa 80% onih sa većim prihodima. Dolazimo do poražavajućeg saznanja da je skoro polovina ispitanika iz siromašnih slojeva stanovništva morala da privremeno otkaže svoje usluge iz finansijskih razloga. To je možda i sama bit i rezultat različitih cena: Oni sa lošim kreditnim rejtingom (loše platežne sposobnosti) se oslanjaju na pre-paid mobilne telefone (uplatiš pa razgovaraš), koji za razliku od normalnih mesečnih ugovora ne dolaze sa velikim popustima i olakšicama. U Srbiji je pre-paid razgovor više nego duplo skuplji (cena minuta, zaokruživanje na minut a ne na sekunde i slično).

Rezultat „niske pameti“ i neobrazovanja čini život skupljim i na druge načine. U to spadaju i računi za telekomunikacije. Četvrtina siromašnih domaćinstava ne koristi internet uopšte, što njihovu potragu za popustima čini praktično nemogućom, a da ne pričamo i za mogućnosti da se dodatno obrazuju i povežu sa nekim kojima su njihova znanja i veštine itekako potrebne.

Inflacija takođe doprinosi povećanju siromaštva poslednjih nekoliko godina. Cene rastu mnogo brže od porodičnih budžeta – izdvajanje za hranu i energiju su porasle brže od ostalih dobara i usluga. Ali pad cene nafte i energenata može privremeno da pomogne. Siromašni obično nemaju automobile ili se voze zastarelim „krntijama“ koje troše ogromne količine goriva – tako da imaju malo koristi od jeftinijeg benzina. Isto tako primetan je trend pada cena telekomunikacionih usluga, kao i tehnologije (hardvera) za njihovo korišćenje. Upravo se tu nalaze skrivene uštede za visoko tehnološki svesnog građanina, a gubici i skupoća za neobrazovanog.

Visoka cena siromaštva ima dve glavne implikacije. Prvo, nejednakost je gora nego što statistika i brojke pokazuju. Ovo je tačno čak i pre nego što uočite finansijske razlike, jer se implikacije na život i zdravlje ljudi sa niskim primanjima oslikavaju na svakodnevni život, navike, mogućnosti… Uloga savremene države bi trebala da bude pronalaženje načina za smanjenje troškova obrazovanja, zdravstvene zaštite i komunalija za siromašne kategorije stanovništva, kao i permanentno insistiranje na uvođenju interneta i osposobljavanju najsiromašnijih za elementarnu upotrebu kompjutera. Naknade koje operateri telekomunikacionih firmi plaćaju državi za korišćenje frekvencija i slično, dobronamerna država bi morala odmah da preusmeri u podizanje nivoa kulture građana i obuku za upotrebu novih tehnogija, umesto što te pare nestaju u tamnim hodnicima budžeta za nepoznate svrhe.

Nasuprot tome, država zarad kratkoročne koristi (naplata većeg poreza od telekomunikacionih kompanija usled većih prihoda), gubi na duge staze, jer informatički nepismen i neobrazovan narod nije sposoban da prati svetski razvoj te je kao takav nekonkurentan, kao i država kojoj pripada.

Ostavite odgovor