Mirko_i_Slavko

OBRAČUN SA ISTORIJOM – KOLIKO KOŠTA DRAŽA?

U obračunu sa istorijom, kritičkim mišljenjem i zdravom logikom najubitačnije i najčešće korišćeno oružje je zamena teze. Tako su svi oni koji smatraju da istorija mora biti preispitana označeni kao ljudi koji se odriču antifašističkog nasleđa

 

Autor: Nebojša Bugarinović

 

Kao đačić, davnih sedamdesetih, mnogo sam voleo istoriju. Voleo sam i svoju učiteljicu koja nam je prezentovala njenu zvaničnu stranu, obožavao Branka Ćopića koji je davao neophodnu dozu života i uverljivosti Drugom svetskom ratu (za koji sam čvrsto verovao da je poslednji na našim prostorima). Mirko i Slavko, u svojoj slavnoj borbi protiv fon Štimlera i ostalih fašista, bili su mi obavezna strip literatura.

Nije ni čudo što sam na raspustu, pomažući deda Vidosavu da prevrne otkose sena i posmatrajući beskrajne predele šuma oko sebe, pun slatke nade, vrlo rano postavio logično pitanje: „Deda, jel’ bilo partizana kod nas na Goču?“ „Jeste nešto malo na početku, pa su pobegli za Bosnu. Došli su ponovo u jesen četres četvrte, za Rusima“ – suvo će deda. Meni krivo. Tolike planine, toliki partizani, tolike borbe, a na moj Goč ne otpada gotovo ništa od te silne slave.

A onda, budući da znam i za one koji su od zlobe i pokvarenosti izabrali da budu izdajnici, strepeći postavljam novo pitanje: „A četnika jel’ bilo?“ „I-ha!“ – potvrđuje deda moje mračne slutnje. Majko mila! Ne samo da smo potpuno zakazali u borbi za slobodu, nego smo onako masni i bradati klali ranjenike i pljačkali narod, sve šurujući s mrskim fašistima. „I šta? Oni su zajedno sa Nemcima ratovali protiv partizana?“ – pitam rezignirano. „Jok, brate“ – kaže na moje zaprepašćenje deda. „Oni su ratovali protiv Nemaca.“ „Daj, deda, šta pričaš? Svi znaju da su oni bili izdajnici i sluge okupatora“, očajnički povisujem ton, a sa druge strane stiže miran odgovor: „Dobro, sine, ti verovatno bolje znaš. Samo, zapamti da je naša kuća nekada bila najveća u kraju, da je u njoj bila prva škola na Goču i da su je na Đurđevdan četrdeset treće Nemci spalili do temelja, jer je u njoj bio četnički štab. I da su pobili sve četničke straže, kao i sve odrasle muškarce na koje su naišli.“

Iako je od ovih rečenica prošlo četrdesetak godina, čini mi se da i sada mogu dozvati u misli strah, nevericu i konfuziju koji su me tada obuzeli. Kristalno čistu predstavu o stranama u Drugom svetskom ratu razbila mi je jedna od najvažnijih osoba u mom životu. Slutnje da je deda možda u pravu pojačavale su njegove reči da je medju četnicima bilo neradnika i zlikovaca, kao i činjenica da se sam nije pridružio ni njima, ni partizanima.

Paradoksalno, da brzo prebolim nenadani udarac pomogao mi je baš veliki pisac Branko Ćopić. Budući da sam tog leta očas progutao svu njegovu literaturu za decu, u odeljenju za odrasle biblioteke u Kraljevu iskopao sam „Prolom“ i „Gluvi barut“, knjige koje nisu bile u školskom programu i u kojima umesto crno-belog slikanja ratnih dešavanja pronalazim brojne scene koje svedoče da borci protiv okupatora nisu bili samo komunisti. Tačnije, da većina to nije bila. I kao devetogodišnji dečak u dubini duše još tada sam shvatio da je rat bio daleko složeniji od zaglušujuće crno-bele propagande, a istina poprilično različita od onoga čemu su nas učili u školi.

Maršalov omiljeni četnički komandant - Orson Wells

Maršalov omiljeni četnički komandant – Orson Wells

Zašto ovo pišem? Zato što četvrt veka nakon raspada komunističke Jugoslavije u gromoglasnim reakcijama velikog broja ljudi iz civilnog sektora na ukidanje presude Draži Mihailoviću – među njima i nekih mojih prijatelja – prepoznajem pravednički vapaj dečačića nespremnog da čuje bilo šta što se ne uklapa u jednostavnu i idiličnu predstavu o istoriji zemlje i naroda kojem pripada. Za njih kao da se u proteklih četrdesetak godina ništa nije dogodilo. Protiv mlađih istoričara koji su se pojavili na suđenju, a koji odreda nose demokratski predznak, oni dižu tužbe za lažno svedočenje i između sebe gnevno kritikuju zapadne vlade što su tom istom prvom gerilcu u porobljenoj Evropi dodelile najviša priznanja svojih država. Doduše, to ne čine javno, jer ipak odatle stiže najviše novca za rad njihovih nevladinih organizacija. A izdajnikom nazivaju svakog ko pokuša da razmišlja logično i postavi poneko pitanje: Zar su antifašisti bili samo oni koji su nosili petokraku? Zašto omraženi saradnik okupatora nije sedeo na Dedinju i pio šnaps sa fon Lerom, nego je krvario cokule po beskrajnim gudurama Srbije i Bosne? Ili, otkud to da sami Nemci nisu pravili razliku među banditima, te su za sve vreme rata podjednako ubijali i jedne i druge?

U obračunu sa istorijom, kritičkim mišljenjem i zdravom logikom najubitačnije i najčešće korišćeno oružje je zamena teze. Pa su tako svi oni koji smatraju da istorija mora biti preispitana označeni kao ljudi koji se odriču antifašističkog nasleđa. A istina je sasvim suprotna – oni samo žele da se prizna da je antifašistički front u Srbiji bio izuzetno širok, mnogo širi od nekoliko partizanskih odreda. Da je nemački okupator zbog toga desetkovao brojne gradove i sela. Kao i da su sovjetske vojnike na Dunavu dočekali i 500 savezničkih pilota spasili antifašisti, a ne fašisti. Mislio sam naivno da su podele odavno prevaziđene, tačnije još od vlade Zorana Đinđića i ministra prosvete Gaše Kneževića u čije vreme su dva pokreta otpora po prvi put izjednačena u udžbenicima istorije. To nam, uostalom, već više od sedam decenija priznaju vodeće zemlje antihitlerovske koalicije.

Međutim, problem je što deo intelektualne i političke elite kod nas i dalje ne želi da prihvati istinu, potežući kao ključni argument svoje partizansko poreklo. Valjda misli da mu ta krvna veza obezbeđuje ekskluzivitet nad onima čiji su preci bili bili u redovima poraženih, nad onima koji uopšte nisu nosili pušku, ili nad lukavijima koji su bili i sa jednima i sa drugima. Ne verujem da se plaše za nasleđene privilegije. Stanove koje su dobili njihovi dedovi, kao i oni iz kojih su isterali vlasnike, davno su otkupili, a davno su pozavršavali i strane škole u koje su ih roditelji slali kako bi naučili šta je građansko društvo (ono isto koje su dedovi uspešno satrli).

Jedino ukoliko se iza svega ne krije potajna želja da se u vreme opšteg osiromašenja izvrši još jedna nasilna preraspodela postojećih dobara. Pozivanje na genetski kod tada bi pružilo, ako ne opravdanje, ono bar objašnjenje za tvrdoglavost.

 

Ostavite odgovor