„NEZAVISNI-MEDIJI“-–-ZAVISNICI-OD-DRŽAVNIH-PARA

„NEZAVISNI MEDIJI“ – ZAVISNICI OD DRŽAVNIH PARA

Poslednji izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije bi trebalo da pročita svaki građanin/glasač, jer će u njemu gotovo sigurno naći nekoga ko mu je poznat ili sa kime je bio u kontaktu, poslovno ili privatno. Prosto – o državni džep punjen parama građana nije se ogrebao samo ko nije stigao!

 

 

Autor: Milan Dinić
Objavljeno u „Svedoku“ br. 1015-1016 od 29. decembra 2015.

 

Savet za borbu protiv korupcije uoči Nove godine objavio je „Izveštaj o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije putem plaćanja usluga oglašavanja i marketinga“. Reč je, kako navode iz Saveta, o nastavku izveštaja iz februara 2015. godine o vlasničkoj strukturi u medijima, kao i o nastavku rada započetog Izveštajem o pritiscima na medije iz 2011. godine, koji su u trenutku objavljivanja gotovo sve novine prećutale (sa izuzetkom „Svedoka“).

Savet nalaze u svom najnovijem izveštaju naziva „fenomenom“. Reč „fenomen“ u semantičkom smislu jeste naročito teško objašnjiva, ili retka prirodna pojava. Kod nas pritisak na medije, kako se da naslutiti iz sva tri dosadašnja izveštaja Saveta o medijima, nije fenomen već praksa! Pre bi se reklo da je pravi fenomen da takvog uticaja nema.

U Izveštaju se posebno naglašava da se „ne mogu sve usluge bliže navedene u izveštaju tretirati kao koruptivne. „Pojedine usluge oglašavanja… ustanovljene su različitim propisima kao obavezne, što Savet naročito podržava“. Savet ističe da takve usluge nisu štetne po budžet, ali ukazuje da ne postoje jasni kriterijumi prilikom izbora medija u kojima će ta vrsta oglasa biti publikovana.

U uvodnom delu u kome se daje pogled Saveta na medijsku scenu u Srbiji, navodi se da je Izveštajem o vlasničkoj strukturi i kontroli medija (iz februara 2015.) „uočeno da nezavisni mediji praktično ne postoje“. Ova ocena samo je delimično tačna, barem kada je reč o listu „Svedok“. To je jedini list u Srbiji koji od osnivanja 1996. godine ima apsolutno transparentno vlasništvo i koji ni u jednom izveštaju ili analizi medijske scene nikada nije doveden u vezu sa koruptivnim radnjama i mahinacijama državnim ili bilo čijim oglasima i kapitalom. Ironija i paradoks su da su te činjenice za posledicu imale da „Svedok“ godinama jedva opstaje na tržištu u kome svako ima „svoje medije“ ili sponzore, oglase i oglašivače.

U Izveštaju se navodi da su preporuke ranijih izveštaja Saveta ušle u Akcioni plan za pregovaračko poglavlje 23. To znači da će uslov za EU integracije biti i reforma medijske scene i njenih pravila u Srbiji. Nesreća je u tome što se u Srbiji već godinama na raznim skupovima posvećenim medijskim reformama prednost daje onima koji su, kako su pokazali izveštaji Saveta, sastavni deo korumpiranog medijskog sistema u Srbiji – od novinara do političara i raznih društvenih aktivista.

Predsednik republike sklapao ugovore sa osuđivanim licima
Kabinet Predsednika Republike, u vreme kada je tu dužnost obavljao Boris Tadić, u periodu 2011-2012. imao je ugovor o delu vredan 520.000 dinara sa Bojanom Trajkovićem radi „pripreme, montaže i TV montaže prilikom snimanja i TC snimanja praćenja aktivnosti Predsednika Republike“. Trajković je suvlasnik firmi „Videonet doo“, „Infobiro doo“ i „Frame TV production“ koje su većem broju državnih institucija pružale usluge video produkcije. Sve ne bi bilo neobično da nije reč o osobi koja je 2010. presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (K.Br.82212/2010, od 18.06.2010) pravosnažno osuđena zbog utaje poreza. Protiv Trajkovića, kako navodi Savet, 2013. godine otvorena su još dva krivična postupka, opet zbog utaje poreza!

Savet je sagledao rad 124 državne institucije i preduzeća sa državnim kapitalom (dakle – nije sagledan kompletan držani aparat) i utvrđeno je da su ovi subjekti potrošili 60,9 miliona evra u periodu 2011 – 2014. Najviše novca je potrošeno 2011. i 2012. godine (u vreme vlasti DS), a najmanje 2014. (iako je bila izborna!). Najviše sredstava (57%) otišlo je na oglašavanje u medijima (28.83%) i na sponzorstva i donacije (28.24%). Ostale kategorije su PR agencije, ugovori o poslovno-tehničkoj saradnji, produkcija, izrada promotivnog materijala…

Oglas za nepostojeći list
Ministarstvo odbrane, u vreme Dragana Šutanovca (DS), je 2012. godine imalo ugovor o oglašavanju u listu „Status“, sa popustom od 60%. Sve bi bilo u redu da nije reč o mesečnom listu koji već godinama, u najbolju ruku sporadično izlazi, a deli se uglavnom besplatno u krugu beogradske „dvojke“.

Dok je Vlada Srbije u 2014. smanjila troškove za skoro 2/3 u odnosu na 2013. godinu, kabinet Predsednika Republike ih je više nego udvostručio! Podsetimo se, godine 2013. i 2014. bile su u znaku rezanja troškova države i njenog aparata, što je u javnosti posebno isticao Aleksandar Vučić.

Od ministarstava u periodu 2011.-2014. najviše rashode za oglašavanje (oko 128 miliona dinara) imalo je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. Istina, najveći deo novca potrošen je 2011. i 2012. godine. Od svih ministarstava jedino Ministarstvo spoljnih poslova nije dostavilo podatke.

Novac dat PR agenciji u SAD – tajna
Ministarstvo spoljnih poslova je odbilo da dostavi podatke o sredstvima plaćenim američkoj PR kompaniji u Vašingtonu preko računa srpske ambasade u toj zemlji. Obrazloženje dostavljeno iz MSP je „da bi dostava takvih podataka izazvala veće štete po interese Srbije, nego što bi doprinelo ostvarenju prava javnosti na pristup informacijama od javnog značaja.“ Nepotrebno je reći da su podaci o davanju novca za PR i lobiranje u SAD javni i transparentni!

Iz Izveštaja se može naslutiti da svaka stranka ima svog favorita među marketinškim agencijama. U slučaju URS (Mlađana Dinkića) to je „A-media“ visokog funkcionera ove partije, Tomislava Damjanovića. U slučaju SPS to je firma „Watchout“.

Ima i toga…Niška toplana određuje novinarima šta da objavljuju
Svakako jedan od etički najskandaloznijih ugovora jeste između niške televizije „Belami“ Vitka Radomirovića. U ugovoru „o medijskom praćenju značajnih aktivnosti ovog preduzeća“, kako se navodi u Izveštaju Saveta, između ostalog stoji – da sve vreme trajanja ugovora „Belami“ nastupa sa stanovišta afirmacije osnovne delatnosti preduzeća; da negativne informacije o preduzeću ne objavljuje pre nego što o tome zatraži stav preduzeća; da na zahtev preduzeća preda ovlašćenom licu svaki tonski ili video zapis u kome se navodi preduzeće, a koji je korišćen na RTV Belami; da verodostojno plasira informacije dobijene u preduzeću bez iznošenja ličnih stavova i mišljenja novinara; da medijski isprati konferencije za medije koje organizuje preduzeće; da u toku grejne sezone plasira servisne informacije od značaja za korisnike, u prvoj narednoj informativnoj emisiji od momenta dobijanja informacije; da odredi ovlašćeno lice – novinara koji će biti zadužen za praćenje aktivnosti preduzeća. Inače, JKP Gradska toplana ima pravo jednostranog raskida ugovora ukoliko pružalac usluge ne postupa u skladu sa navedenim obavezama iz ugovora.
Pored elementarnog pitanja – šta će toplani koja je monopolista i nema konkurenciju, sporazum o medijskom praćenju aktivnosti – sramno je da se ugovorom unapred ograničava rad novinara i zabranjuje iznošenje mišljenja!? A pri tome je grad Niš (vlasnik toplane) u to vreme na budžetu držao sopstvenu TV stanicu!

U izveštaju se navodi niz primera gde gradske toplane, zavodi, ustanove kulture i javna preduzeća prave sporazume o praćenju njihovih aktivnosti. Reč je o institucijama i preduzećima koja su monopolisti i nemaju apsolutno bilo kakvu konkurenciju. U prevodu, sviđao se građanima njihov rad ili ne – nemaju izbora i moraju da koriste njihove usluge. Zato je potpuno nejasno šta će ovim telima specijalni ugovori o medijskom praćenju njihovih aktivnosti? Sa druge strane, ako „Kolubara“ sponzoriše festival u Guči, to u neku ruku može da bude razumljivo – jer od tog festivala prihoduju budžeti dve opštine, kao i oni koji prodaju svoja dobra i usluge gostima. Sa druge strane, ugovorima koji su, kako se u izveštaju navodi – najčešće dodeljeni mimo procedura i po očito unapred ugovorenim „dilovima“ – korist ostvaruju samo pojedinci koji su „u talu“.

I glumci uzimali pare od države
Glumica Bojana Maljević preko svoje firme „Monte Royal Pictures“ 2012. sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike sklopila je ugovor za TV emisiju u formi intervjua sa predstavnikom tog ministarstva u cilju afirmacije ovog tela. Ugovor je bio vredan 1,9 miliona dinara.

Koliko bestidnosti ima u preduzećima u vlasništvu države svedoči i činjenica da firme u restrukturiranju (koje su, dakle, propale i gotovo niko neće da ih kupi pa se godinama nalaze u procesu „restrukturiranja“ iliti izdržavanja od para poreskih obveznika jer država ne zna šta će) – prave ugovori o oglašavanju. Primer je kruševački FAM, koji je 80% u vlasništvu Agencije za privatizaciju, a koji je u periodu 2013.-2014. autoperionici i ugostiteljskoj radnji „Dolce Vita Caffe“ (vlasništvo Aleksandra Đorđevića) iz Beograda dalo 1.320.000 dinara (2014) i 480.000 dinara (2013) kao i autoperionici „R&R“ (vlasništvo Branislava Andrića i Đorđa Suše) iz Beograda – 840.000 dinara (2014) i 720.000 dinara (2013) za troškove reklamiranja! Pre će biti da je neko od para poreskih obveznika u Srbiji udesio da sebi skupo opere kola, a moguće da je tu bilo još nekog „pranja para“ iz džepa građana…

Izveštaj se završava sa 24 preporuke o tome kako popraviti stanje u medijima i otkloniti neregularnosti. Ovaj izveštaj, zajedno sa dva prethodna (iz februara 2015 i iz 2011) predstavlja sadržajnu celinu iz koje može jasno da se vidi kako funkcioniše sprega korupcije između medija i državnih institucija (čitaj: politike), a sve to parama poreskih obveznika. Poslednji izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije bi trebalo da pročita svaki građanin/glasač, jer će u njemu gotovo sigurno naći nekoga ko mu je poznat ili sa kime je bio u kontaktu, poslovno ili privatno. Prosto – o državni džep punjen parama građana nije se ogrebao samo ko nije stigao! Retki časni izuzeci kao što je list „Svedok“ i većina onih koji budu čitali ovaj tekst – nisu među grebatorima. U tom smislu, čini se da je značajan nedostatak ovog izveštaja to što nema indeksa imena, jer gotovo iz svake opštine u Srbiji ima ponekog ko je uzimao novac.

Kojе novine su dobile najviše para od države
U izveštaju su date tabele sa prikazom koji mediji su najviše novca uzeli od države. Pritom – ne radi se o novcu svih državnih institucija, već 124 posmatrane! Uz to, ni one – Vlada, Telekom, MSP i još neke – nisu dostavile potpune podatke.
Deluje neverovatno da je malotiražni dnevnik „Danas“, preko preduzeća „Dangraf“, od državnih institucija i preduzeća obuhvaćenih izveštajem, u periodu 2011-2014. inkasirao vrtoglavih 244 miliona 386,844.77 dinara! Manje od „Danasa“ uzela je izdavačka kuća „Ringier Axel Springer“ – 234 miliona, 617.014,99 dinara! „RAS“ je izdavač „Blica“ i „Alo“ koji spadaju u najtiražnije dnevne novine u zemlji, kao i niz periodičnih izdanja…
„Danasu“ ne može da se približi ni „Pink“ Željka Mitrovića, koji je u analiziranom periodu od sagledanih firmi i ustanova uzeo 37,089,599 dinara.
Još jedna od „perjanica nezavisnog novinarstva u Srbiji“, list „Vreme“ od sagledanih državnih institucija i firmi u periodu 2011.-2014. dobio je 34,653,393 dinara.
Poznato lice kada je reč o skupovima i pričama o nezavisnim medijima, Nadežda Gaće, bivša čelnica NUNS-a i osnivač „Novog Magazina“, preko svog preduzeća „Agenda 2020“ od države je uzela 12,693,843 dinara.
Za upućene takođe nije iznenađenje što je Bojana Lekić, koja poslove radi uglavnom sa bivšim mužem Slavišom Lekićem, od države u naznačenom periodu dobila 20,320,000 dinara!
Trenutno veliki medijski borac protiv korupcije i zaštitnik aktuelne vlasti od državnog udara, Dragan J. Vučićević i njegova firma „Insajder tim“ (koju je pokrenuo nakon što je napustio Đilasov i Miškovićev „Press“) od države je dobio preko 17 miliona dinara.
U izveštaju se navodi i firma „Spaić i Farmer“ čiji je jedan od vlasnika novinar Nebojša Spaić. Navedeno je niz primera u kojima se ova firma pojavljuje kao jedan od ponuđača na konkursima za projekte institucija, ali često sa faličnom papirologijom ili previsokom ponudom, što sugeriše da je reč o unapred nameštenim konkursima u kojima Spaićeva firma izigrava samo prividnu konkurenciju…
Da budemo jasni – nisu ovo državne pare – već novac nas građana, poreskih obveznika. Ovaj novac je dobijen za brojne projekte i nije svaki dinar otišao na „dilove“, već neretko i za ozbiljne projekte. Ali se nameće pitanje: Koji je efekat toga i da li se iko seća šta je to epohalno objavljeno u sponzorisanim oglasima, tekstovima i promotivnim intervjuima u navedenim medijima – da je vredno pamćenja i para koje su date? Ako se setite – taj novac je dat opravdano.

Da budemo jasni – nisu ovo državne pare – već novac nas građana, poreskih obveznika. Ovaj novac je dobijen za brojne projekte i nije svaki dinar otišao na „dilove“, već neretko i za ozbiljne projekte. Ali se nameće pitanje: Koji je efekat toga i da li se iko seća šta je to epohalno objavljeno u sponzorisanim oglasima, tekstovima i promotivnim intervjuima u navedenim medijima – da je vredno pamćenja i para koje su date? Ako se setite – taj novac je dat opravdano.

Ostavite odgovor