HRVATI-I-SRBI_VEČITI-DERBI---II-deo

HRVATI I SRBI: VEČITI DERBI – II deo

Ovo je pokušaj da se priča o Hrvatima i Srbima razgrne po astalu – da se oba naroda prisete i (dok se ne poprave) drže one Krležine „Sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture”. Namera ni u primislima nije bila da se neko brani ili okrivi, još manje da se napiše oda Alojziju Stepincu – što je prvorazredni apsurd

 

Autor: Dragan Banjac

 

U prvom delu ovog teksta (HRVATI I SRBI: VEČITI DERBI – I deo ) bavili smo se istorijskim odnosom prema hrvatskom nadbiskupu Stepincu. Druga (srpska) strana nema slučaj koji bi po rangu/značaju bio pandan Stepincu, iako grešnika među pripadnicima SPC tokom poslednjih stotinu godina ne manjka. Naprotiv, njen svetac Nikolaj Velimirović je tokom predavanja na Kolarčevom Narodnom Univerzitetu 1935. godine veličao Hitlera. U sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije tokom devedestih godina prošlog veka SPC je svakako imala kontraverznu ulogu.

Po izbijanju poslednjeg balkanskog sukoba, nakon tihih apela za pomirenje i prestanak, SPC je otvoreno hrabrila „ratnike” da se bitke nastave i zadrži osvojeno. Pre četvrt veka (devedesetih godina XX veka), Crkva i mantijaši vratili su se na velika vrata i u medije i javni život. Različiti akteri pozivaju se na traženu i dobijenu podršku. Gotovo svi predstavnici SPC javno su podupirali srpske vojne i paravojne formacije, a pretposlednji vrhovni poglavar, patrijarh Pavle blagosiljao je Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Željka Ražnatovića Arkana. Pomenutih devedesetih Crkva je bila preokupirana „nacionalnim pitanjem”, a nacionalizam (kršten kao „svetosavski”) je vodeća struja unutar crkve. Glasnogovornici su četiri visoka klerika SPC – sledbenika arhimandrita i profesora teologije Dr Justinova Popovića (1894-1977): Amfilohije Radović, Artemije Radosavljević, Atanasije Jevtić i Irinej Bulović.

Već 1991. godine, sva četvorica justinovaca su u vrhu SPC, kao episkopi, i uz patrijarha Pavla, bejahu „idejni sinod”. U tom periodu protivnik nacionalizmu u crkvi jedino je bio zagrebački mitropolit Jovan, a ostali su se pačali u sve, od odbacivanja svih mirovnih planova, uključujući i Vens-Ovenov plan, Plan Kontakt grupe i Dejtonski mirovni sporazum. Srbe valja stalno podsećati, jer vole da zatome – često me opominje Nenad Prokić, profesor Fakulteta dramskih umetnosti.

Dubravka Stojanović, profesorka na katedri za istoriju beogradskog Filozofskog fakulteta, govoreći o srpskoj praksi revizije istorije, kaže da su promene unete u tumačenje 1941. godine u Miloševićevo vreme, bile prava ideološka slika tog vremena. Radilo se o specifičnoj smeši komunističke i nacionalističke ideologije, koja je izjednačila partizanski i četnički pokret kao antifašističke, zadržavajući primat partizanskom. Posle 2000. godine u udžbenike u Srbiji uneta je nova verzija svih događaja iz Drugog svetskog rata, koju možemo nazvati revizija revizije. Sada su uloge glavnih aktera rata u potpunosti izmenjene u odnosu na komunističko vreme: četnici su postali good guys, a partizani bad guys, navodi profesorka Stojanović i ističe da se radi „o veoma opasnom zahvatu koji dodatno destabilizuje vrednosno poremećeno srpsko društvo”.

Ipak, najveći napor, tvrdi Dubavka Stojanović, uložen je da bi se promenio lik četničkog vođe Draže Mihailovića i njegovih vojnih jedinica. Da bi četnici i partizani zamenili mesta, bilo je potrebno učiniti duboke rezove na tri najvažnija pitanja: tumačenja međusobnog odnosa četnika i partizana, kolaboracije i zločina nad civilima. Četnici su prikazani kao jedini istinski pokret protiv okupatora, kao „jezgro srpskog građanskog otpora”, koji je, „za razliku od komunista koji su nameravali da podele srpski etnički prostor. Pod srpskim zemljama, pored Srbije, podrazumevaju se Crna Gora, cela Bosna i Hercegovina, deo Dalmacije uključujući i Dubrovnik i Zadar, ceo Srem uključujući Vukovar, Vinkovce i Dalj, Vojvodina, Kosovo i Metohija i južna Srbija Makedonija, čime su autori udžbenika iscrtali svoju željenu kartu etničkih granica”.

Dragoljub Draža Mihailović, pre II svetskog rata pukovnik bivše Jugoslovenske vojske, tokom okupacije „proizveden” u čin armijskog generala, bio je i ministar izbegličke vlade i načelnik štaba Vrhovne komande takozvane Jugoslovenske vojske u otadžbini, prema optužnici Vojnog tužilaštva Jugoslovenske armije broj 711/46 od 31. maja 1946. godine, kojom su optužena još 23 lica, okrivljen je za najvišu izdaju zemlje. Petnaestog jula 1946, Vrhovni sud Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Vojno veće sastavljeno od pukovnika Mihaila Đorđevića kao predsedavajućeg i sudija, potpukovnika Milije Lakovića i Mihaila Jankovića, sa sekretarom poručnikom Todorom Popadićem, po krivičnoj stvari protivu optuženih Dragoljuba Draže Mihailovića i drugih.

Tužilaštvo je ostalo pri optužnici i tražilo „strogu i pravednu kaznu” za optuženike. Mihailović je na kraju osuđen na kaznu smrti streljanjem, trajnim gubitkom političkih i pojedinih građanskih prava, kao i konfiskaciju celokupne imovine. Izričući presudu, Sud je smatrao da je bio veran tumač „narodnih osećanja pravde i pravičnosti i da je žigosanjem izdaje otadžbine ostao dosledan vekovnim slobodarskim tradicijama naših naroda, koji su od pamtiveka slobodu uzdizali izned svega, a izdaju otadžbine osuđivali kao najteži zločin”. Usledilo je “Smrt fašizmu – sloboda narodu”, buran aplauz publike (osim stotinjak novinara među kojima je šezdeset bilo inostranih, oko 30,000 lica ukupno je propratilo suđenje) letnje dvorane pešadijskog učilišta u Topčideru i poklici „Živeo narodni sud”.

Pola veka kasnije, nacionalisti „svih boja i na svim stranama” period jugoslovenskog zajedništva označili su mračnim, a ubrzo su listom postali šovinisti. Izdajnici i ratni zločinci iz prethodnih ratova odjednom su junaci, a velikosrpska opozicija (u čemu je prednjačio Vuk Drašković i njegova privatizovana partija Srpski pokret obnove i radikali Vojislava Šešelja) na skupovima su se kitili fotosima Draže Mihailovića i njemu sličnima.

Malo su mu korigovali čin, postao je „đeneral”, Drašković je o njemu napisao knjigu, a na Ravnoj Gori, gde je četničkom pokretu i vođi podigao spomenik i neprimerene i grdne mauzoleje, godinama već organizuje svetkovine „za pražnjenje” iskompleksiranih i poraženih bradatih spodoba sa područja Dalmacije, Slavonije, Bosanske Krajine i Crne Gore, kako reče jedan pisac. Oni se tu nažderu, napiju, stave kamu u usta i ispevaju (izriču). Draža je „ispratio” brojne političke skupove, stigao na majice, bogami i na nadlakticu jednog državnog (košarkaškog) reprezentativca. I selektor (ZS) ga nije zbog toga izostavio, KSS je ćutao.

Najveća dva beogradska stadiona godinama su poligon za riganje uvreda koje ne priliče civilizovanom svetu. Bilo je toga i na drugim stadonima, u Banja Luci (transparent „Nož, žica, Srebrenica”, u Novom Pazaru. Sa izuzetkom hrvatskog fudbalskog reprezentativca Josipa Šimunića, kojem je zbog uzimanja mikrofona i draženja publike na maksimirskom stadionu ustaškim pokličem („Za dom spremni”) Svetska federacija (FIFA) zabranila učešće na poslednjem Mundijalu održanom u Brazilu, sve ostalo je brzo – pojela maca.

Čemu ovolika pisanija? Ovo je pokušaj da se priča o Srbima i Hrvatima razgrne po astalu – da se oba naroda prisete i (dok se ne poprave) drže one Krležine „Sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture”. Namera ni u primislima nije bila da se neko brani ili okrivi, još manje da se napiše oda Alojziju Stepincu – što je prvorazredni apsurd. Masa se ne vodi, nego povodi – znano je. Pred bitku kod Austerlica (današnji Slavkov) Napoleon je u naredbi saopštio da neće učestvovati u boju (miliji mu je bio sopstveni život), a grenadiri (vojnici odabrani po visini, razvijenosti i zdravlju) su to pozdravili s oduševljenjem. Devedeset odsto velike nemačke nacije čitavu deceniju klicalo je austrijskom manijaku Adolfu Hitleru, čak i onda kada im je bilo jasno da ih svlači u provaliju. Slobodanu Miloševiću je bilo dovoljno da (1990) kaže: „Ako ne znamo da radimo, bar znamo da se bijemo”.

Vraćajući se temi, našim sunarodnicima je očito najvažnije da je, kako oni to doživljavaju, recimo Nikolić trupnuo Papi. Bilo za Stepinca, ili vezano za klimatske promene, svejedno. U skorom proglašenju zagrebačkog nadbiskupa Stepinca za sveca, Srbi kao da ne krive Svetu stolicu, nego Zagreb. Istovremeno su u neshvatljivoj većini za rehabilitaciju Draže Mihailovića – i pored svesti da su četnici klali i ubijali i Srbe. Možda jednog dana i to izvagaju kako valja. I prihvate da je nuda veritas (ili na jeziku Bajčetine i okolice – gola istina) da je je naš nosio uniformu i oružje, i naređivao likvidacije, a njihov bio vernik.

-30-

Ostavite odgovor