NA PUTU KA OBEĆANOJ ZEMLJI - Da li se članstvo u EU isplati? - III deo

NA PUTU KA OBEĆANOJ ZEMLJI – Da li se članstvo u EU isplati? – III deo

Čak i kada ne bi bilo prepreka u pristupanju Srbije EU to ne bi bio ispravan potez za Srbiju, jer EU trenutno srlja u samoubilačkom pravcu, posebno zbog svoje ekonomske politike, koja urušava siromašnije članice – Noam Čomski

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

U prva dva nastavka ove serije napisa (Da li se članstvo u EU isplati I-deo i Da li se članstvo u EU isplati II-deo), bilo je reči o nesigurnom i neizvesnom putu Srbije ka Evropskoj uniji – od Miloševićevog odbijanja, do preovlađujuće pozitivnog stava posle 5. oktobra 2000. koji je bio nekonzistentan. U ovom poslednjem nastavku, nastojaćemo da razmotrimo nekoliko ključnih tema vezanih za ulazak u EU koje treba da imaju u vidu građani Srbije u građenju sopstvenog stava da li se članstvo isplati Srbiji, ili ne.

ZABLUDE O USLOVIMA

“Pristupanje Srbije EU je u ovom trenutku prilično dubiozan potez. Čak i pod uslovom da će vas Evropa prihvatiti, što ni u kom slučaju nije izvesno. Znate, Evropa je veoma rasistički nastrojena prema ideji da u Uniju uđu Srbi, tako da to neće biti tako jednostavno”, kaže Noam Čomski, vodeći američki mislilac leve orijentacije.”Čak i kada ne bi bilo prepreka u pristupanju Srbije EU to ne bi bio ispravan potez za Srbiju, jer EU trenutno srlja u samoubilačkom pravcu, posebno zbog svoje ekonomske politike, koja urušava siromašnije članice.”

Izgovor koji se ističe od strane EU birokratije za odlaganje pregovora o pristupanju Srbije je neispunjavanje nekih (izmišljenih ili lažnih) kriterijuma koji sprečavaju otvaranje pregovaračkih poglavlja. Treba biti Vučić i njemu podređen ili sličan, pa poverovati u ovaj glupavi izgovor EU. Radi se o političkoj volji nekih moćnih članica (dobro poznato kojih) koje ne žele Srbiju u EU, ili je hoće samo kao podređenu i zavisnu marionetu, koja je spremna na sva poniženja i ustupke. Sporazum o pristupanju i asocijaciji je davno potpisan i ratifikovan – pa je prema tome “otvaranje pregovaračkih poglavlja” naknadno izmišljena floskula kojom se poništava postugnuti sporazum.

Tačno se znaju i precizno su definisana pregovaračka poglavlja, pa prema tome nema nikakve logike da se razgovori već ne vode. Teorijski, ti pregovori se mogu završiti do dana prijema Srbije u EU – a dobro znamo da taj dan nije tako blizu, niti je tačno utvrđen. Sva prilagođavanja i usklađivanja domaćeg zakonodavstva moraju se obaviti do tog dalekog (neizvesnog) dana, pa prema tome “datum otvaranja poglavlja” predstavlja samo još jedan lažni izgovor. A vi, građani Srbije, samo trčite za metom koja se stalno pomera. Ili ćete da pristanete na takve (ponižavajuće) uslove, ili od članstva nema ništa!

Uz to se nameće pitanje: Koje su to i kakve kriterijume morale da ispune druge članice EU prilikom procedure prijema? Nemojte da navodimo primere Bugarske, Rumunije ili neke druge zemlje (da ih ne imenujemo) koje sigurno tada (a verovato ni sada) nisu ispunjavale kriterijume, koji se sada nama navode kao uslov. Izgleda da su sve članice (pređašnje ili buduće) jednake, samo što su neke “jednakije” od drugih. Čini se da je legendarni pisac i novinar Džordž Orvel bio u pravu.

EU neće članice koje imaju nerešena teritorijalna pitanja – stav je koji se navodno ne dovodi u pitanje. Zbog toga je pozicija Srbije sa problemom Kosova nedopustiva, a rešenje koje nam se nameće iz EU (zna se pod čijim uticajem i dirigovanjem) je priznanje. Sve u ime “zajedničke spoljne politike EU” – koja zapravo ne postoji, a koju izgleda da uvažavaju samo Vučić i njemu podređeni i slični. Da podsetimo da Kipru niko nije onemogućio članstvo zbog problema sa nepriznatom turskom državom na ostrvu. U taj “obavezni paket” spada i zauzimanje “čvrstog” stava (i sankcija) prema Rusiji zbog događaja u Ukrajini.

Dovoljno je reći da čak šest članica EU ne podržava nezavisnost Kosova – samim tim je nonsens “usaglašena spoljna politika Unije”. Sve i kad bi bilo tako, Srbija kao buduća članica EU nije dužna da svoju spoljnu politiku usaglasi sa EU do (neizvesnog) dana pristupa. Za rešenje problema Kosova postoji jedno razumno i logično rešenje: Srbija će biti spremna da prizna Kosovo onog dana kada ga EU primi u punopravno članstvo. Do tada, mi s pravom smatramo da Kosovo ne ispunjava institucijalne uslove i kriterijume da ga priznamo. Međutim, kada EU konstatuje da je Kosovo spremno –  mi tu nemamo šta da prigovaramo. Samo je potrebno da ova razumna opcija bude glasno i jasno artikulisana od strane bilo kog režima u Srbiji – što je do sada bilo nemoguće.

SPECIJALNI STATUS BRITANIJE

Postoji još jedna zabluda o karakteru članstva. Sudeći po statusu Velike Britanije, moguće je (bar za neke, ako ne za sve) tražiti (i dobiti) specijalni, povlašćeni status. Britanija se i dan danas nalazi jednom nogom u EU, a drugom van nje. Premijer Dejvid Kameron će biti prisiljen da krajem sledeće godine sprovede referendum o mogućem izlasku iz Unije. Građani Britanije su već dugi niz godina zavaravani od strane sadašnje konzervativne i prethodnih vlada laburista Brauna i Blera – tako da Kameron više ne može da sedi na dve stolice.

David_Cameron1

Jednom nogom u EU – Dejvid Kameron

Britanija nije u evropskoj monetarnoj uniji – a to je ustupak koji je izborio premijer Džon Mejdžor u doba ugovora u Mastrihtu kada je Nemačka gurala priznanje Hrvatske i Slovenije 1991. godine. Nemci su se složili da Britancima ostane funta, u zamenu za priznanje. Vreme je pokazalo da je to u stvari bio dalekovidi potez Londona koji je sprečio tihu finansijsku dominaciju Evra i zemlje u kojoj se nalazi Evropska centralna banka. Treba pomenuti i neučestvovanje Britanije u “šengenskom sporazumu” o zajedničkim granicama i viznom režimu. U tom svetlu, a pre referenduma, Dejvid Kameron sada zahteva od EU temeljnu reformu institucija u Briselu. Međutim, u Srbiji je ambasador EU Englez Majkl Davenport – koji treba da nam govori i pripoveda kako da postanemo članovi EU! Zaista za podsmeh, ako već nije za plakanje.

I na kraju, možemo da se osvrnemo na pitanje izbeglica sa Bliskog istoka i Severne Afrike – kao jednog par excellence evropskog problema, a koji se prelama preko leđa Srbije koja još uvek nije i neizvesno je kada će biti član EU. Po njemu možemo suditi o sposobnosti, spremnosti i iskrenosti EU da reši ovo pitanje. Ovde se najbolje vidi šta je Unija, čije interese zastupa i koliko joj je stalo da reši ovaj gorući problem na pravi način. Izbeglice u našoj zemlji su samo u tranzitu, nevoljno, ali sa lažnom nadom da će ih primiti neka od zemalja EU. Oni tu svakako ne misle na Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku ili patuljaste države kao što su Luksemburg, Estonija i Letonija – već na Britaniju, Francusku, Nemačku i skandinavske zemlje…

Ne samo da ove zemlje ne reaguju adekvatno u pružanju elementarne humanitarne pomoći ljudskim bićima u nevolji, već kao da ne vide uzroke ove humanitarne katastrofe. Za sve je kriva takozvana “spoljna i odbrambena politika” EU – koja se svodi na bezrezervnu i nekritičku podršku ratnoj politici SAD u pomenutim regionima sveta, a koja direktno prouzrokuju talase izbeglica. Male zemlje-članice EU su nemoćne (ili ucenjene) da podrže takvu politiku EU. One ne mogu da ubede velike zemlje – igrače na svetskoj pozornici. Ali ako EU kao celina ne može da urazumi ujka Sema – onda će to dovesti do ogromnih problema unutar Unije i zahteva da se preispita ova jednosmerna i bespogovorna podrška. Kako se odvija situacija u Ukrajini – izgleda da je konačno došlo odakle treba u glavu Olandu i Merkelovoj da se ovako više ne može.

Sve ovo nabrojano govori o tome da EU nije raj, niti dobrovoljno pevačko društvo. Očito je da su namere i potezi pojedinih zemalja-članica (ne samo prema Srbiji) nisu vođene opštim dobrom. Ne treba isticati primer Grčke, koja kao punopravna članica preživljava teške trenutke – kada umesto solidarnosti i pomoći u nevolji dobija lekcije, poniženja i iživljavanje od strane onih koji vladaju finansijama EU. Pa da li se onda članstvo u EU isplati?

-kraj-

 

Ostavite odgovor