LEPO SE PONAŠAJ ZA STOLOM, KAD TI KAŽEM

LEPO SE PONAŠAJ ZA STOLOM, KAD TI KAŽEM!

Odrasli snose punu odgovornost za kvalitet odnosa sa decom. Ljudski je pogrešiti, ali je isto tako ljudski i pokušati ispraviti greške i popraviti narušene odnose. Ključ ravnopravnog dostojanstva u odnosu između vas i vašeg deteta je u vašim rukama.

 

Ranka_Šarenac

 

Centar za uzajamno vaspitanje ”VidiMe
 
 
 
 
 
 

Vreme je slava i praznika, pa za roditelje sa manjom decom može se pretpostaviti i vreme velikih izazova kako izdržati sva ta silna zajednička okupljanja sa mališanima koji se vrpolje i ne mogu da izdrže za stolom. Time pokazuju svima da ih njihovi roditelji nisu naučili lepim manirima. Samo roditelji znaju koliko su puta ponovili kako se sedi i ponaša za stolom. Pa šta se onda dogodilo? Što bi se u narodu reklo u kom grmu leži zec?

Mnogi roditelji dece mlađeg uzrasta žele da se deca ponašaju lepo za stolom i da mirno sede dok traje porodični ručak ili večera – kako u kući, tako i u gostima, ili u restoranu. Da bi to postigli spremni su da ulože veliku energiju u opominjanje, pretnje pa čak i kažnjavanje – sve dok se mališani konačno ne povinuju očekivanim zahtevima. Međutim, niko ne želi da vaspitanje i lepo ponašanje dođe po cenu dečijeg dobrog raspoloženja. Kada deca više ne dolaze za sto sa onim istim entuzijazmom kao ranije, neki se pitaju šta se to dogodilo na putu do željenog cilja, šta je to dovelo do u neku ruku neželjenog rezultata?

Probajte da vidite kako je to biti u dečijim cipelicama. Pretpostavite da je u pitanju dete koje još nije napunilo ni četiri godine. Sa razvojne tačke gledišta, deca toga uzrasta ne mogu da ostanu mirna na jednom mestu onoliko dugo koliko recimo jedan porodični ručak može da traje. Njihovo telo prosto ima potrebu za pokretom. Dete se raduje da provede vreme sa mamom i tatom i da im bude blizu sve dok njegova potreba za pokretom ne postane kamen spoticanja. Kada odjednom taj prirodni nestašluk postane razlog za izopštavanje iz jednog porodičnog ugođaja, dete pomisli da više nije ne samo dovoljno dobro za svoje roditelje nego i da ga oni ne vole. Ukoliko je oterano u svoju sobu ostaje samo sa svojom tugom i sa svojim bolom iza zatvorenih vrata, u strahu od te najezde neizdrživih osećanja. U početku se još uvek oseća sigurnim da pokaže svoj očaj onima do kojih mu je najviše stalo i plače čim se mama i tata pojave na vratima da ga oslobode surovog osećaja usamljenosti i odbačenosti. No, vremenom i taj očaj potiskuje, pa odlučuje da mu je ipak važnije da sa njemu najdražim osobama provodi vreme povinujući se njihovim zahtevima i čineći sve da bude prihvaćeno – makar i po cenu negiranja sopstvene prirode. U tom slučaju nestaje radost sa njegovog lica, gasi se žar i ostaje neka tiha rezignacija kao opomena da se nešto značajno dogodilo. Sve što dete želi je da ga njegovi roditelji vide, vole i prihvate onakvim kakvo jeste. 

Uz odnos ljubavi i poverenja u kome dete ima slobodu da izrazi svoje potrebe, postepeno će usvajati i sistem vrednosti u koji porodica veruje u skladu sa sopstvenim razvojnim mogućnostima. Vaspitne metode poput slanja u drugu sobu, kutak za razmišljanje i slično što se na engleskom jeziku klasifikuje kao „time out“ – udaljavaju vas od vašeg vaspitnog cilja i u krajnjoj liniji udaljavaju vas i od vašeg deteta. Jedino stalnim ulaganjem u odnos sa detetom možete sebe približiti cilju kojim težite kao roditelj. Šta to konkretno znači? 

Razgovarajte sa detetom o ponašanju koje vas brine, onako iskreno i od srca zaboravljajući na metode i usmeravajući se na ljudsku toplinu i bliskost. Pitajte dete da li je ljuto na vas zbog toga što ste ga zatvarali u sobu? Pitajte kako bi ono volelo da se odvija porodični ručak i slično. Iznesite vašu zabrinutost i recite šta vam je važno. Izrazite spremnost ka traženju zajedničkog rešenja. Sigurno će i vaše dete imati neke ideje.

Vaše dete je srećno dete ako zna da ste vi kao roditelji spremni da uložite dodatni napor kako bi ono ne samo bilo lepo vaspitano, već i dobro raspoloženo. Roditeljska uloga ma koliko vas ispunjavala i činila srećnim na mnogo načina, zna biti toliko zahtevna i da vas dovede u takvu nedoumicu da vam se nekada i sam put kojim ste krenuli zamagli i učini nepoznatim. Samo vi odlučujete da li i kada da dopustite da još neko zakorači sa vama na jedan deo toga puta – kako bi vam ukazao na neke stranputice koje su uočili zahvaljujući iskustvu u radu sa decom i porodicama. 

Odrasli snose punu odgovornost za kvalitet odnosa sa decom. Ljudski je pogrešiti, ali je isto tako ljudski i pokušati ispraviti greške i popraviti narušene odnose pogotovo kada su u pitanju osobe do kojih vam je najviše stalo. Ključ ravnopravnog dostojanstva u odnosu između vas i vašeg deteta je u vašim rukama. Ukoliko želite da i dalje ulažete vaše vreme i trud u vaspitanje saosećanjem posetite stranicu Centra za uzajamno vaspitanje ”VidiMe” https://www.facebook.com/vidime.org i podelite je sa prijateljima.

Ostavite odgovor