RISTO U ZEMLJI ČUDA

RISTO U ZEMLJI ČUDA

Ne treba kritikovati mitropolita Amfilohija zbog njegove (čini se kao retko kada ispravne) izjave. Političke izjave svakog građanina, pa i visoko pozicioniranog klerika Riste Radovića su dozvoljene i dobrodošle. Prebacivanje Vučićevih „dvorjana“ da su takve izjave „nedozvoljeno mešanje crkve u politiku“ su idiotske i zlonamerne. Sva sreća je da je autoritet Amfilohija (Riste) Radovića, isto kao i samoproklamovanih čuvara imena i dela vrhovnog vođe jednak nuli!

 

Autori: Milorad “Džeri“ Džmerković i  Srdjan D. Stojanović

 

Nedavna (za njegove standarde umerena) izjava Amfilohija Radovića, mitropolita Crnogorskog SPC, u kojoj iskazuje bojazan o pravcu kojim vodi sadašnja politika Vučića prema Kosovu, naišla je na salve uvreda, laži i podmetanja iz redova predsednikovih najbližih saradnika. Ništa čudno za ovdašnji politički ambijent – samo što je do sada obično na udaru reči kontroverznog klerika bile sasvim druge političke opcije. A ne treba zaboraviti ni potonje „polivanje pepelom“ i izlive ljubavi predsedniku njegovog pretpostavljenog patrijarha Irineja. Izgleda da se Irinej opasno zabrinuo za crkvene privilegije koje isključivo zavise od dobre volje vrhovnog vladara.

“Kako da se očuvaš i održiš među ljudima kojima nije toliko važno šta je čovek po sebi, šta ume i zna, ni kakav je u toku dugih godina, svakog dana, pri svakom poslu i na svakom mestu, nego šta može i sme da kaže u jednom trenutku, na jednoj stranici novina, o sebi i o drugima.”

Ivo Andrić

 

Gornji citat napisao je mudri Andrić pre skoro pola veka. Možda izgleda starinski, ali je itekako danas aktuelan u Srbiji. Pomno nas je posmatrao Andrić, pogotovo našu svest i karakter koji su sada više nego ikada pre isplivali i dobili na značaju u zemlji gde se javno mnjenje namerno i metodično preparira i tabloidizira. Manipulacije svešću građana, izgleda da su postigle svoj cilj.

U takvom brlogu svega i svačega, pojavila se izjava mitropolita Amfilohija, koji kaže da se boji da politika predsednika Vučića vodi ka izdaji Kosova, kao i da je predsednikov poziv javnosti za (unutrašnji) dijalog o budućnosti Kosova samo politički manevar. On je usmeren da njega (predsednika) abolira od odgovornosti. Usledila je orkestrirana, dobro aranžirana halabuka i kampanja blaćenja crkvenog velikodostojnika iz krugova bliskih predsedniku i njegove SNS, ali i ćutanje takozvane opozicije.

Po njima niko drugi nema pravo da misli – ako to nisu horski hvalospevi obožavanom, bezgrešnom i genijalnom predsedniku. Do juče pronansirani nacional-fanatici odnosno Vučićevi ideološki neprofilisani „dvorjani“ i sluge tako su se našli na istoj strani sa evrofanaticima i NATO vernicima – pa je tako osuta sinhronizovana “paljba”.

Svoj proglas su objavili i bivši ortodoksni komunisti, čudno metarmorfozirani u samoproklamovane evropske levičare naše stvarnosti. Oni ideju socijalne pravde smatraju ispravnom samo ako je sitno-sopstvenički zadovoljena (čitaj njihova guzica namirena).

Zašto jedan vladika iz eparhije gde se iskonsko i Njegoševo srpstvo sistematski razgrađuje, gde se formiranje samostalne crnogorske crkve smatra državnim projektom, u državi koja je među prvima priznala Kosovo (naravno, uz svesrdno odobravanje Brisela i Vašingtona) nema pravo da kaže sta misli? Zar je to tekovina i tradicija čuvene evroatlanske demokratije kojom nam mašu kao šargarepom ispred nosa, a koju mi tek treba da dostignemo?

Da je Vučićev apel za dijalog o Kosovu iskren – on bi morao da sadrži barem nekoliko odgovora na pitanja, koja se veštim saopštenjima izbegavaju. Zašto kasni formiranje zajednice srpskih opština, a brzometno je uspostavljena integracija srpskih policajaca u kosovske uniforme? Šta znači uspostavljanje kosovskog sudstva na teritoriji srpskih opština i intergracija srpskih sudija koji su položili zakletvu u skladu sa kosovskim ustavom? Kako to da zvanična politika Srbije ne priznaje državu Kosovo, a svoje građane pod pretnjom otkaza tera da glasaju na izborima te iste države (koju ne priznaje)? Kako to da se srpska imovina (građanska, privredna i crkvena) ne može vratiti na upravljanje Srbima, a ne da o njoj “brinu” uzurpatori Albanci uz svesrdnu pomoć EU i NATO – kako to danas jeste? Zašto je formirana takva vrsta platforme za pregovore sa Albancima gde je startna pozicija Srba stanje posle NATO bombardovanja 1999. godine, kada je divljački proterano 300,000 nealbanaca, a ne pređašnje stanje? Koliko je kuća iz plana o povratku i integrisanju Srba na Kosovo izgrađeno? Koliko je kosovskih manastira i crkava obnovljeno posle zločinačkih napada i uništavanja od strane Albanaca?

Sigurno je da Vučić nije isključivo doprineo takvom stanju na Kosovu. Veliki deo krivice pripada evrofanaticima Borisa Tadića, koji su dva puta dobijali izbore sa sloganom “I Evropa i Kosovo’’. Takođe nema sumnje da je izmeštanje pregovora iz okvira UN pod okrilje EU doprinelo da sadašnje stanje bude ovako.

Zna dobro Vučić kako su stari Rimljani (lukavi Latini) uspeli da čovečanstvu serviraju jedini model ponašanja – kolokvijalno nazvan diplomatski jezik – da se ipak nešto kaže, ali ne prljajući sopstvena usta i ruke. Od tada je svet je poprimio dvolično lice, neiskrenu dušu i lakomisleno srce.

Ne može se naći misleća srpska glava koja bi pristala da dođe na kanabe Aleksandra Vučića da ćaska uz kafu o vitalnim i dalekosežnim posledicama za srpsku budućnost. Zašto? Zato što nisu dobijeni odgovori koji se odavno jasno naziru u vazduhu, ali se svesno kriju i prećutkuju. Obrazloženje za glupe, naivne i neuke je da su dosadašnji pregovori bili izuzetno teški i gde su oni (pregovarači iz pređašnje i sadašnje vlasti) čvrsto zastupali vitalne srpske interese!

Srbija je toliko velika, da sem Vučićevih dupelizaca ima sijaset „drugosrbijanaca“, kao i šaroliko obojeni nevladin sektor, plaćen da propagira tuđe interese. Ima tu i dokonih mislilaca iz kruga dvojke, željnih malo slave, a mnogo više para. Pronaćiće se takozvani politički analitičari koji će za sasvim skromnu sumu sebe pronaći na medijskom nebu Srbije.

Ako neko od njih kojim slučajem otkaže poslušnost, vladajuća nomenklatura poseduje efikasnu propagandnu mašineriju koja će preko noći promovisati nekog drugog. Svi oni će biti sasvim dobar dekor/paravan za neminovnu odluku koja će glasiti ujedno i prosto, ali i tajanstveno komplikovano. Recimo: „Mi nismo priznali Kosovo, pregovori su i dalje u toku. Tražimo najbolje rešenje za vitalne interese Srbije“.

Nikada ne treba zaboraviti ni komunističko rešavanje problema Kosova: Mnogo decenija zakasnelo saznanje o Titovoj tajnoj depeši kojom se zabranjuje povratak na Kosovo izbeglim Srbima, koji su tokom Drugog svetskog rata pobegli od šiptarskog terora. Ili sporazum Tita i Envera Hodže o naseljavanju Albanaca iz Albanije u srpske kuće…

Šta u takvom dekoru treba da traži pošteni i miseleći svet, sem malo slave za sebe, sitnih para, zaposlenje za rodbinu, dobro plaćeno članstvo u upravnom odboru javnog preduzeća koje je hronični gubitaš? Ništa od toga! I zato mislite svojom glavom, a ne prepariranom svešću, koju nam odavno sistematski i temeljno truju.

Na kraju, ne treba kritikovati mitropolita Amfilohija zbog njegove (čini se kao retko kada ispravne) izjave. Političke izjave svakog građanina, pa i visoko pozicioniranog klerika Riste Radovića su dozvoljene i dobrodošle. Prebacivanje Vučićevih „dvorjana“ da takve izjave predstavljaju „nedozvoljeno mešanje crkve u politiku“ su idiotske i zlonamrene. Sva sreća je da je autoritet i ugled Amfilohija (Riste) Radovića u narodu, isti kao i samoproklamovanih čuvara imena i dela vrhovnog vođe jednak nuli!

Ostavite odgovor