IZGUBLJENO VREME

Svi mi nemamo moć i dar umetnika – ali posedujemo senzibilitet da ga osetimo. A to je dovoljno da bar na trenutak obodrimo svoj duh, da predahnemo od večito sive i monotone svakodnevice. Tada se lako mogu doživeti čarolije nekih drugih svetova, drugačije satkanih i lepšim bojama oslikanih.

 

Milorad Džmerković

 

 

Autor: Milorad “Džeri“ Džmerković

 

 

 

Za većinu ljudi, radno upregnutih, koji u svakom trenutku bez gledanja na sat znaju gde su i šta rade, naizgled lenjo dokoličarenje je za njih prosto rečeno izgubljeno vreme. Takav vid trošenja vremena oni shvataju kao beskorisno provedeno. Međutim za mene nije.

Evo i zašto: Kada se odustane samo za trenutak od preciznog, poput metronoma takta svakodnevnih obaveza i zaustavi vreme – zastane se na nekom utisku, fiksira događaj koji se može preobraziti i ponovo naći u nama. Tako možemo da ga prepoznamo u kontekstu večnosti, koji se može posmatrati i kao aspekt umetnosti. Jedino u tim trenucima dobrovoljnog zastajkivanja, malih predaha od stvarnog života i relativnog vremena, najednom izranjaju novi i apsolutni svetovi – to su ujedno prvi koraci, najbliži umetnosti.

Naravno da svi mi nemamo moć i dar umetnika – ali posedujemo senzibilitet da ga osetimo. A to je dovoljno da bar na trenutak obodrimo svoj duh, da predahnemo od večito sive i monotone svakodnevice. Tada se lako mogu doživeti čarolije nekih drugih svetova, drugačije satkanih i lepšim bojama oslikanih.

Varaju se ljudi koji poput faraona misle da je jedini smisao života u novac materijalizovano vreme. Kuća na tri sprata, 300 hiljada evra u banci – sve je to samo izgubljeno vreme naspram brojnih lepih, ali propuštenih trenutaka sa decom, prijateljima i rodbinom, kao i oni, najvažniji trenuci u ljudskoj duši – uvek usamljeni kada se suočavaju sami sa sobom, mimo materije. Mada moram da priznam da za većinu ljudi opsednutih novcem, sve ovo nabrojano izgleda potpuno beskorisno – pa samim tim i nedostižno. Jer oni svoje živote vrednuju samo sa brojem soba kuće, ili brojem nula na bankovnom računu.

A da to nije tako, uče nas epohe i pogotovo ljudske sudbine – jer materija je razgradljiva isto tako kao što je bila gradljiva. Ništa nije večnije od dobrog duha u nama, ili recimo stvorenog umetničkog dela.

I zato odbijam da se zavaravam egoističnim i samo materijalnim nasladama – kao što to većina ljudi čini. I oni poput mene percipiraju odnosno primaju ljubav, slavu, svet – ali po njihovim unapred kovertiranim i merkantilnim vrednostima. Ja se lično tome opirem – pa sam shodno tome primoran da tražim nešto drugo – ono što je apsolutno. A tako nešto je izvan sveta i vremena koje ipak postoji u meni. To je baš „ono“ što verski mistici nalaze u Bogu. Ja lično ga tražim u umetnosti – a to je samo drugi oblik misticizma, dosta blizak prvom. To je zato što je svaka umetnost u svom prapočetku bila verska, i zato što je religija veoma često u umetnosti nalazila sredstvo pomoću koga je ljudima saopštavala vizije do kojih razum dospeva samo sa velikom mukom.

I zato u tim retkim trenucima samoće i relativne dokolice, čovek postaje umetnik. Jer iz toliko relativnih svetova uspeva da izroni sopstveni, samosvojni svet. I baš zbog te duge borbe čoveka sa vremenom – koje sada shvatamo nikako nije izgubljeno vreme – zahvaljujući činima i čarima umetnosti, uvek izlazimo kao pobednici nad vremenom!

Ostavite odgovor