KOSOVO, BRISEL, RUSIJA I VLAST

KOSOVO, BRISEL, RUSIJA I VLAST

Gotovo je izvesno da ovakvom politikom kakva je sada, Srbi neće opstati na Kosovu. Možda to nije uopšte ni moguće, a možda stvarno nemamo više snage za to. Da je naša politika prema Kosovu ozbiljna i da zaista imamo nameru da se vratimo tamo, Vučić i ministri u vladi, kao i njihova deca i porodice, bi letnje i zimske odmore provodili na Kosovu, volontirajući i podstičući srpsku privredu tamo

 

VREME JE - Milan Dinić

 

 

Autor: Milan Dinić (dopisnik iz Londona)

 

 

 

Konačno smo i od Aleksandra Vučića čuli nešto što je blizu istini oko pregovora u Briselu: „Morate da izvršite normalizaciju stanja, kako oni to kažu“ – rekao je Vučić i dodao da, „kako god da se to tumači, to je ono što EU očekuje. Nije to priznanje, niko to još ne govori na taj način. Govore između redova, ali ne na taj način, ali ovo je ono što ja sada mogu da vam kažem.“

To što je „sada“ Vučić „mogao da nam kaže“ bilo je poznato i ranije, samo – em niko ko ima ozbiljnu priliku da bude vlast neće to tako da kaže, em većina onih koji glasaju to ne vole tako da čuju.

Nekoliko dana uoči Vučićevog priznanja, preko ruske agencije Sputnjik procurela je vest da su kosovski Albanci uz podršku SAD poslali zahtev u ključne evropske prestonice da pregovori u Birselu budu okončani za 18 meseci, odnosno – do maja 2019. godine. Kasnije su ostali mediji spekulisali da kada je Federika Mogerini napustila sastanak sa Haradinajem, da je razlog bio upravo njegovo nepristojno insistiranje da SAD imaju veću ulogu u dijalogu.

Nakon Vučićeve izjave usledila je još jedna – sasvim obična vest, ali za način na koji je preneta u našim medijima, indikativna. Komesar za proširenje EU, Johanes Han, koji je rekao da je „Normalizacija sa Kosovom preduslov da Srbija postane članica EU“.

Mediji u Srbiji, posebno oni finansirani iz državnog budžeta, godinama lažu javnost kako se u Briselu odvijaju pregovori „Beograda i Prištine“. Svi zvanični dokumenti i gotovo sva saopštenja EU u vezi sa pregovorima govore o pregovorima „Srbije i Kosova“. Uostalom, Srbija i „Kosovo“ su za kompletnu EU (uključujući i pet država koje nisu priznali „Kosovo“) dva entiteta još od kada je 2008. Srbija potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji se nije odnosio na teritoriju Kosova i Metohije. Takozvano Kosovo je svoj sporazum potpisalo 2015. godine. O ovoj površnoj prevari su pojedini mediji pisali i ranije.

Pitanje je, ponovo, šta dalje? Već decenijama se sve vlasti u Srbiji, kao i većina biračkog tela, ponašaju po istom principu – stalno gunđaju kako im nešto smeta, a stalno idu ka tome što im smeta. Iako su i ranije stizali znaci pa i direktne poruke da će Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova ako hoće u EU. U Beogradu se stalno trčalo sa time – „otkud vama to“, „gde to piše“, „to nama niko nije (tako) rekao“…

U međuvremenu, Aleksandar Vučić, čija je SNS na vlast došla 2012. godine obećanjem da će poništiti „Borkove sporazume“ u Briselu (sporazume koje je u ime Srbije postigao tadašnji državni sekretar MSP, Borko Stefanović), zapravo je Briselskim sporazumom 2013. ukinuo preostale srpske institucije na KiM da bi, konačno, nedavno naterao Srbe na Kosovu da glasaju za vladu na čijem čelu je terorista Ramuš Haradinaj, čovek koga Srbija zvanično tereti za najteže zločine.

Ma kako bila licemerna prema javnosti, Vučićeva politika je, ipak, jasna: on je sam nastavio politički pravac koji je zemlja zauzela od 2000. godine – EU je glavni strateški cilj Srbije. To znači da ako je EU GLAVNI cilj – sve ostalo je „manje glavno“, a to uključuje i Kosovo.

Šta ovde nekome više nije jasno? Dokle ćemo da se pravimo naivni? Građani Srbije su u proteklih 10 godina jasno, više puta, i sami rekli da prednost daju ulasku u EU, a ne očuvanju Kosova. Jedina stranka koja je dala apsolutni prioritet Kosovu a ne EU bila je DSS. Danas se ta stranka nalazi na ivici cenzusa, a većina njenih bivših glasača (a i dobar deo članova) otišli su u SNS.

Kako je prošla? Setimo se 2007. godine kada je DSS jedva oformila vladu sa DS. Naredne godine – posle „jednostranog“ proglašenja nezavisnosti KiM 2008. godine – DSS je izašla na izbore i narod je tada izabrao DS koji je kampanju vodio pod parolom „Evropa nema alternativu“.

Ako je neko sumnjao da je tada narodna volja izigrana jer je, eto, SPS prešao na stranu DS-a, prilika je bilo još: maja 2012. godine većina je isto podržala gotovo sve stranke koje su dale prednost EU nad Kosovom – DS (863,294 glasa), SPS (569,689 glasova) i novoformirani SNS (940,659 glasova), LDP (255,546), URS (215,666). Ukupno: 2,844,854 glasa, odnosno 72.72 odsto onih koji su glasali. Jedina parlamentarna stranka koja je bila protiv davanja prednosti EU integracijama nad Kosovom i koja je ušla u parlament bila je DSS sa 6,99 odsto odnosno 273,532 glasa. (Glasovima opciji DSS može da se doda i oko 360,000 glasova onih koji su podržali radikale i Dveri, ali koje nisu ušle u parlament).

Na svim narednim izborima – predsedničkim 2017. i parlamentarnim 2014. i 2016. SNS – koji je u međuvremenu nastavio da predaje nadležnosti nad Kosovom: međunarodni pozivni broj, članstvo u pojedinim međunarodnim organizacijama, neuspeh da se formira famozna Zajednica srpskih opština – odneo je ubedljivu pobedu.

Dakle, Srbija i Srbi su odabrali i to ogromnom većinom – EU jeste važnija od Kosova. To će malo ko da kaže javno, ali kad ih pitate da glasaju tajno, rekli su. Postoje oni koji tvrde da priča nije gotova i kao jedan od argumenata pominju Rusiju. Taj argument može da „drži vodu“, ali ne može da preokrene činjenicu da se „voda izlila“… Činjenica je da 65 odsto trgovinske razmene Srbija ostvaruje sa EU, da 20 odsto trgovine ide na zemlje regiona, a da Rusija (zajedno s Kinom) učestvuje sa 10 odsto u trgovinskoj razmeni. Neko bi mogao da kaže da su za daleko manji obim trgovine s Rusijom krivi aktuelna i prethodne vlasti.

Moguće, ali – da je Srbima stalo da voze „Kamaz“ umesto „Mercedesa“, da koriste ruske mobilne telefone i visokotehnološku opremu (a ne onu iz EU) i da nose garderobu ruske, a ne italijanske proizvodnje – verovatno bi udeo trgovine s Rusijom bio veći. Sa druge strane – kao što smo i ranije pisali – da je Rusima onoliko stalo kao što je devedesetih našim „zapadnim partnerima“ stalo – uložili bi i donirali milijarde dolara ovde i pomogli formiranje pro-ruskog medijskog i nevladinog sektora, podstakli mlađu generaciju da uči ruski i odlazi u Rusiju na usavršavanje. Ali nisu.

Suština je, čini se, u sledećem: nije bitno da li ankete pokazuju hoće li (ili neće) većina Srba u EU. Pitajte Srbe gde bi da im deca odrastu i šta da vide. I pratite na kojem će mestu biti Moskva i Peking, a na kom Njujork, Pariz, London…

Šta je sa Srbima na Kosovu? Koja je perspektiva mladih Srba na Kosovu, ali i starijih (nemaju samo mladi pravo na budućnost)? Kada je pre nekoliko meseci u Londonu bio Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM, pitao sam ga, između ostalog, šta je državni plan za Srbe na Kosovu? Jer, kako sam rekao, usled činjenice da sada opstanak imaju uglavnom zahvaljujući primanjima iz državne kase Srbije a i takozvanog Kosova (budući da su srpske državne institucije nakon Briselskog sporazuma integrisane u takozvane kosovske, pa novac stiže i od Prištine), imamo rizik da stvorimo „političke Srbe“ – ljude koji novac dobijaju samo na osnovu toga što su Srbi. Dobio sam neodređeni odgovor koji praktično ništa nije značio, ali koji je Đurić morao dati – radimo na tome, povezujemo ih, teško je, videćemo…

Da je naša politika prema Kosovu ozbiljna i da zaista imamo nameru da se vratimo tamo, Vučić i ministri u vladi, kao i njihova deca i porodice, bi letnje i zimske odmore provodili na Kosovu, volontirajući i podstičući srpsku privredu tamo; firme i škole bi bile podstaknute da organizuju česte posete srpskim spomenicima; Srbima sa KiM bi bilo omogućeno da imaju plaćenu praksu u firmama u ostatku Srbije i bili bi više podsticani kako da razviju sopstveni posao u opštinama u kojima žive. Toga, naravno, nema.

Gotovo je izvesno da ovakvom politikom kakva je sada, Srbi neće opstati na Kosovu. Možda to nije uopšte ni moguće, možda stvarno nemamo više snage za to? Možda bi, stoga, trebalo da razmišljamo o tome kako da se Srbi na Kosovu osposobe da imaju veći izbor u tome kakav život žele, veću perspektivu i u drugim delovima Srbije kako ne bi dolazili kao gladna sirotinja i podsticali korupciju, jer na teritoriji na kojoj trenutno žive jedini sistem opstanka je bezakonje. Možda bi, dalje, trebalo da razmišljamo o tome kako da prenesemo svetinje sa Kosova u Topolu, ili neko drugo šumadijsko središte Srbije – gde znamo da je etnička struktura preko 90 odsto srpska i gde znamo da nikada neće biti pitanje čija je to teritorija…

Ono što je u svemu poražavajuće jeste da i dalje osim što imamo cilj da uđemo u EU, a za to imamo na stotine „strategija“, čini se da nijedna vlast i dalje nema plan o tome kako da izgradimo razborito i odgovorno društvo, spremno da se ponese sa izazovima vremena i okolnosti u kojima se nalazi. Jedini plan koji postoji ovde jeste kako da se koristeći neukost i materijalnu slabost stanovništva vlada što duže, i to po sistemu: možda mi nismo najbolji, ali ovi drugi su gori od nas; sve za Srbiju a od tetke stan…

Problem je u tome što države koje imaju slabo društvo, još slabiju elitu i nemaju kolektivni narativ-nacionalnu ideju i sistem vrednosti, propadaju i ne mogu da opstanu. Za njih je, tako, ulazak u EU možda i jedini način da potpadnu pod kakav-takav organizovani sistem i da utapajući se u njega pronađu svoj opstanak. Izgleda da je Srbija jedna od takvih zemalja…

Ostavite odgovor