KADA KAUBOJI I INDIJANCI ZALUTAJU U DIPLOMATIJU

KADA KAUBOJI I INDIJANCI ZALUTAJU U DIPLOMATIJU

Na nedavnoj akademskoj konferenciji u Njujorku, Hojt Ji je „priznao“ da su Indijanci u Srbistanu pogrešno shvatili njegove „prijateljske preporuke“ kao naredbe ili domaći zadatak. A skoro dve nedelje kasnije je usledila neobična poruka iz Evropske Unije da se o (ne)primanju u članstvo ne odlučuje u Vašingtonu, već u Briselu.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

 

 

 

 

Prošlomesečna poseta američkog diplomatskog službenika Hojta Jia regionu, kojoj je ovde u medijima dat neprimeren publicitet, izazvala je burne i (očekivano) oprečne reakcije u javnosti. Međutim, izgleda da je poseta imala nesrazmeran odjek u diplomatskim krugovima njegove zemlje, gde javnost obično i ne haje šta to rade brojni službenici niskog ranga. Da nešto tu nije bilo u redu – vidi se i po zakasneloj reakciji takozvane EU birokratije – koja u normalnim prilikama ne dovodi u pitanje svoj status vernog vazala.

Vreme je da ovde za uvažene čitaoce ovih redova analiziram domete novokomponovane srpske i američke diplomatije – čisto da ne bude zabune o kakvim se tu odnosima radi. Znam da lično nikada ne mogu biti diplomata, jer  nemam ni malo diplomatskog takta – ali posedujem adekvatno obrazovanje, stečeno znanje i iskustvo iz rada u međudržavnim diplomatskim i nevladinim organizacijama.

Diplomatija je specifična delatnost. Za nju treba izuzetno enciklopedijsko znanje, ali i talenat koji je urođen i ne može da se stekne makar i upornim radom. Vi možete biti u diplomatskoj službi čak i godinama, ali to vas ne čini diplomatom. U diplomatske službenike spadaju oni koji rade u ministarstvima spoljnih poslova kao podrška pravim diplomatama – ali ostaju samo obični službenici. Ne bih da nipodaštavam vredne diplomatske službenike koji obavljaju poslove analitičara, baštovana, vozača, obezbeđenja, šifranta, konzula – ali oni nisu diplomate u uskom značenju tog pojma.

Diplomate se ne biraju na izborima – već se imenuju od strane (pametnih ili glupih) političara. Kriterijumi treba da budu poznavanje svetske/regionalne politike i mesta koja njegova/njena zemlja ima u tom kontekstu, zatim obrazovanje, lična kultura i maniri. Analitički i sintetički pogled su tu vrlo važni, a politički sluh takođe. Tome treba dodati i sposobnost da na osnovu svega ranije pomenutog diplomata od karijere i formata predlaže svojoj vladi i ministrastvu konkretne poteze koji odlikuju utemeljenu, izbalansiranu, respektabilnu i sve zajedno korisnu spoljnu politiku. Sve u svemu to je zaista jedna plemenita veština postizanja mogućeg u zadatim okolnostima.

Sve ovo gore napisano predstavlja neke šire konture te delatnosti. Diplomatska aktivnost jedne zemlje i njenih predstavnika se odvija po davno ustaljenim i preciznim protokolima, odnosno konvencijama. Poštovanje takve prakse ne garantuje postizanje željenih rezultata, ali „igranje“ prema pravilima garantuje da će pozicije jedne zemlje biti bar saslušane.

Naravno, i magarcu je jasno da mali nisu u istoj poziciji kao veliki u definisanju državnih ciljeva i sprovođenju politike – ali postupanje u skladu sa normama diplomatske prakse donosi uvažavanje i kredibilnost, dok nepoznavanje i ignoracija diplomatske prakse znači automatsku diskvalifikaciju iz „utakmice“.

 

SRPSKA POSLA

 

Savremena diplomatska praksa/istorija Srbije primer je kako to ne treba raditi. U vreme Slobodana Miloševića definisanje i vođenje spoljne politike zemlje se svodila na jednog čoveka (i verovatna „došaptavanja“ iz spavaće sobe). Sem već pomenute lične i protivustavne monopolizacije odlučivanja, diplomatsku praksu su odlikovali potpuna glupost, izvrdavanje preuzetih obaveza, prostota, zloupotrebe kadrovske selekcije u lične i partijske svrhe, propuštanje da se zaštite interesi zemlje, skandali i nekompetencija.

Poslednji ministar spoljnih poslova SFRJ Budimir Lončar, sa svoje 93 godine života, služi kao svetli primer karijernog diplomate u čijem delovanju nikada nije moglo ni da se nasluti njegova partijska ili nacionalna pripadnost. Ne treba zaboraviti ni diskretnog, odmerenog i kompetentnog Vladislava Jovanovića, najpre ministra spoljnih poslova SRJ, a zatim ambasadora pri Ujedinjenim Nacijama – valjda jednog od poslednjih diplomata „starog kova“ koga je Milošević zatekao u Ministarstvu spoljnih poslova SFRJ. Ali, njemu nisu bili potrebni takvi ljudi, pa ga je „pustio niz vodu“ u korist jednog poslušnog komesara, kakav je bio Milan Milutinović.

Katasrofalna praksa se nije mnogo promenila ni posle 5. oktobra 2000. godine. Spoljna politika zemlje nije vođena u skladu sa interesima zemlje – bilo to zbog nesuglasica unutar koalicije, ili zbog čistog neznanja. Pri tome je pokušavano da se takvo stanje stvari sakrije iza nekakvih „službenih tajni“ koje su omogućavale političarima i njihovim diplomatskim „uzdanicama“ da ne moraju obrazlagati svoje „poteze“ – naravno sve pod izgovorom da se javnim iznošenjem te i takve politike može ugroziti bezbednost države.

Sraman je izbor bukvalno svih srpskih ministara spoljnih poslova u post-miloševićevskom periodu – bilo da se primenjuje kriterijum stručnosti, (lažnog) patriotizma, ljudskog poštenja ili jednostavno odgovarajućeg (ne prostačkog) porekla. A trebalo bi da se istovremeno koriste svi ti kriterijumi.

 

NOVOKOMPONOVANI KAUBOJI NA SCENI

 

Istorija diplomatske prakse Sjedinjenih Američkih Država može se podeliti na dve ere– ozbiljna i neozbiljna. Vremenska razgraničenja između dve epohe treba povući na kraj hladnog rata ili pad Berlinskog zida (1989. godine). U svom trijumfalizmu koji je nastupio nestankom sovjetskog komunizma i SSSR-a, čini se da su SAD izgublie osećaj za realnost i (samo)proglasile se za jedinog, neprikosnovenog i neospornog gospodara sveta. Kraj istorije po Frensisu Fukujami je bio prekretnica u praksi delovanja američke spoljne politike.

Umesto realizma i analitičnosti, Stejt Dipartment, Savet za nacionalnu bezbednost i ostala formalna i neformalna tela koja se bave formulisanjem, definisanjem i sprovođenjem koherentne spoljne politike od vremena Bila Klintona (1993-2000) počela su da se pune ljudima bez adekvatnog obrazovanja i stručnosti, novokomponovanim partijskim poslušnicima i karijeristima. Zvuči poznato, zar ne! Kao da je Bili Boj učio kardovanje kod balkanskih „stručnjaka“!

Jedan od „vrhunskih“ kadrovskih rešenja u diplomatiji/spoljnoj politici iz Klintonovog šešira bila je Medelin Olbrajt. Jedan moj kolega, i sam službenik Stejt Dipartmenta, rekao mi je u poverenju i uz gorčinu: Njen uspon najpre na mesto ambasadora SAD pri UN, a zatim na mesto državnog sekretara (kako se u SAD naziva ministar inostranih poslova) bio je nenadoknadiv gubitak za odeljenje daktrilografije Stejt Dipartmenta.

Od Džordža Buša mlađeg (2001-2008), sa njegovom prirodnom inteligencijom, nije se ni moglo očekivati da bilo šta menja. Tako je Stejt Dipartment ostao bastion klintonističkih kadrova, uprkos prelasku američkog „političkog klatna“ na republikansku stranu. Za vreme osmogodišnje vladavine demokrate Baraka Obame (2009-2016) spoljno-politički segment američke politike ostao je isti. Pogotovo kada se uzme u obzir da se bolesno ambiciozna i beskrupulozna Hilari Klinton „dokopala“ mesta državnog sekretara.

Nova republikanska adimistracija Donalda Trampa je tek preuzela stvar u svoje ruke početkom ove godine. Uprkos proklamovanom obračunu sa Obaminim nasleđem u svakom segmentu unutrašnje i spoljne politike, do sada nema dokaza da je novi poredak u Vašingtonu doneo bilo kakve promene – niti u personalnom, ni u pogledu promena u spoljnoj politici. Trampov državni sekretar Reks Tilerman je iz sveta naftnog biznisa – dakle nema iskustvo, znanje i shvatanje resora koji vodi – makar na nivou prosečnog američkog senatora. Doduše, nema ga ni sam Tramp. Između Trampa i državnog sekretara izbijaju vidljive „varnice“, a potezi koji povlače su nespretni, kontraverzni i nepromišljeni. Stejt Dipartment kao oslonac spoljne politike je nekako stavljen na margine, pa niko ne mari za njegove stavove, politiku ili preporuke. A to nije dobro ni za američku spoljnu politiku, niti za atmosferu i rad samog Stejt Dipartmenta. 

Kao posledica svega gore rečenog, Stejt Dipartment je prepušten birokratama koji nemaju ni klasu, ni znanje, ni inicijativu u pogledu nekog pitanja iz svog portfolia. Jedino što svaka birokratija u bilo kojoj zemlji dobro zna je da „ne ljulja brod“ i da sve bude po starom. To je jednostavno priroda svake birokratije.

Jedna mala, ali ilustrativna slika takvog stanja je već pomenuta poseta zaista nisko rangiranog diplomatskog službenika Hojta Jia Srbiji i ostalim balkanskim zemljama. Umesto da vreme na terenu provede da bolje upozna prilike, igrače i problematiku ovog (očito od Amerike zapuštenog regiona), on je vrlo nediplomatski iznosio nekakve (preteće) poruke u ime svoje zemlje! Našao se kauboj na Divljem Istoku, a i uživeo se u ulogu nekakvog igrača. Nije ni čudo – kada su ga u audijenciju primili predsednik, premijer i ministar spoljnih poslova Srbije – daleko iznad njegovog ranga.

Na svu sreću, desetak dana pošto se vratio u SAD, Hojt Ji je bio „pozvan“ na jednu akademsku konferenciju u Njujorku. Izgleda da mu je ipak neko izvukao uši zbog performansa u Beogradu. Na toj konferenciji Hojt Ji je „priznao“ da su Indijanci u Srbistanu pogrešno shvatili njegove „dobronamerne preporuke“ kao naredbe ili domaći zadatak. A skoro dve nedelje kasnije je usledila neobična poruka iz Evropske Unije da se o (ne)primanju u članstvo ne odlučuje u Vašingtonu, već u Briselu. O tempora, o mores!

Ostavite odgovor