KAKO-JE-BILO-U-ŠKOLI

KAKO JE BILO U ŠKOLI?

Da li vam zvuči poznato to pitanje? I da li dobijate od svoje dece jednosložne reči? I onda nastane tajac. A vi biste tako želeli da vam vaš školarac razdragano priča o svom danu sa drugarima, o onome što su učili, nastavnicima i predmetima koje su imali… A da li ste se ikada zapitali da suština možda i nije nije u pitanjima koja postavljate i u onome što kažete, već u načinu na koji slušate?!

 

Ranka_Šarenac

 

Centar za uzajamno vaspitanje VidiMe

 

 

 

 

Šta ima novo u školi? – Ništa

Šta ste radili u školi? – Ništa

Da li si nešto odgovarao? – Ne

Da li si imala kontrolni? – Ne

 

Možda ste nekada i imali sreće kada je vaše dete bilo posebno raspoloženo i počelo možda i samo da priča bez dodatnih pitanja, ili je na vaša već uobičajena pitanja počelo da daje opširne odgovore. Dešava se, primećujete vi, ali retko…

Neki od vas su verovatno već pokušavali da izmene standardni repertoar pitanja, ali nisu naišli na neki veći odjek i ovacije od strane deteta. A rutina u načinu komunikacije i odgovaranju kao da je ostala čvrsto utemeljena.

Da li ste se ikada zapitali da suština možda i nije nije u pitanjima koja postavljate i u onome što kažete, već u načinu na koji slušate?! Ako niste, pozivamo vas da prihvatite izazov.

Istraživanja ukazuju na to da je najvažnija veština u razgovoru sa bilo kim, uključujući i decu, veština slušanja. Ne treba da delite savete, podučavate, rešavate probleme i nudite gotova rešenja… Jedino što se od vas stvarno traži je da slušate sa pažnjom i ako je moguće pružite puno razumevanje malenog ili već povećeg voljenog bića. Evo nekih ideja kako da to i postignete.

Sve što je bilo na vašoj listi poslova za taj dan može da čeka – uključujući i vaš mobilni telefon. Deca znaju kada ih stvarno slušate, nema pretvaranja. Pokušajte da umesto direktnih pitanja koja mogu da deluju vrlo oštro, pa čak i kritički, iznesete vaše pretpostavke o tome kako se oni osećaju.  Na taj način ćete dobiti uvod u razgovor koji može da donese mnogo novih informacija o tome kako vaše dete doživljava ono što mu se događa tih dana. Na primer, ”čini mi se da si baš ljut na tvoga druga” ili ”izgleda da si zabrinut zbog sutrašnjeg izleta”.

Ono što sigurno neće doprineti daljem razgovoru bile bi konstatacije tipa ”moraćeš da se potrudiš da budeš u dobrim odnosima sa tim drugom” ili ”naravno da ćeš ići na taj izlet kao i sva druga deca”. Pitanja kao što su ”Zašto si tako ljut na tvoga druga?” ili ”Zašto nećeš da ideš na izlet?”.

”Mnogo reči ne dopire do srca” – što bi rekla jedna koleginica psiholog. Pokušajte da sa malo reči date do znanja detetu da može biti sigurno da vam kaže kako se stvarno oseća kao na primer ”to je sigurno bilo strašno”, ili ”to bi i mene povredilo”, ”sad mi je jasno što si tako ljut”…

Probajte da date empatiju tako što ćete reflektovati ono što vam dete već govori ili pokazuje. Komentarima ”nekako si miran večeras” ili ”izgledaš mi tako tužna jutros”, uz jedan blagi osmeh, možete da ohrabrite vaše dete da nastavi da priča. Nekada ćete možda morati i da zatvorite sopstvena usta da ne biste krenuli sa vašom standardnom pričom. Ukoliko deci držite pridiku, ona će se zatvoriti poput školjki. Mališani najbolje uče kada imaju priliku da čuju sebe šta govore i da sami dođu do zaključka. Potvrđivanje glavom uz ”mmm…aha” može biti dovoljno da im da do znanja da slušate i da ste tu za njih. Deca se često poveravaju roditeljima pred spavanje u tišini sobe kada se sva svetla ugase i kada na neki način nisu sve oči uprte u njih.

Stručnjaci koji se bave vaspitanjem saosećanjem se slažu da ne treba pokušavati decu oraspoložiti i tešiti kada se osećaju loše, jer je empatija najbrži način da se ta osećanja rasprše. Prepoznavanjem osećanja i davanjem mogućnosti da se izraze, a ne njihovim potiskivanjem, dajete deci šansu da prihvate sopstvena iskustva i da krenu dalje. Kada dete oseti da ste ga razumeli, ono će biti spremno da promeni temu i da priča o nečem drugom kao i da se oraspoloži.

Deca mogu sama da razmišljaju o problemu i da traže rešenja u onom momentu kada je njihova bura osećanja splasnula. Podržite ih u tome umesto da im sami predlažete rešenja. Da biste u tome uspeli važno je da sopstvenu nelagodu u vezi sa datom situacijom stavite pod kontrolu. Stanite i udahnite duboko, ako je to jedini način da vaša anksioznost ne preplavi dete. Vašem detetu je potrebna pomoć da se nosi sa sopstvenim osećanjima.

Zapamtite da je svako ponašanje deteta način na koji ono komunicira sa vama. Svako dete želi da oseća povezanost sa svojim roditeljima – pričalo ono malo ili puno.

Autor „Roditeljstva kroz igru“, Lawrence Cohen kaže da povezanost nije nužno vezana za značajne razgovore, već je možemo prepoznati i u tako malim gestovima kao što su rukovanje, zagrljaj, jedan pogled u oči, ili kako se to njemu dogodilo sa jednim dečakom rukovanje figurica super heroja. Dečakova mama je shvatila da njen sin neće pričati svaki detalj o svome danu, da neće pričati o tome kako se oseća, ali će uvek na neki njemu svojstven način pokazati da mu je stalo do njihovog odnosa.

Pozivamo vas da već od danas počnete da obraćate pažnju i na te male, ali važne poruke koje vam upućuje vaše dete da bi vam dalo do znanja koliko mu je stalo do odnosa sa vama.

Ostavite odgovor