JERETIK_GOLUBIJEG_SRCA

JERETIK GOLUBIJEG SRCA – Sto godina od rođenja Branka Ćopića (1915-1984)

Kraj 2015. godine protiče u znaku obeležavanja jubileja pesnika i prozaiste koji je dosegao neke od najviših dometa u srpskoj književnosti – Branka Ćopića. Krasili su ga majstorska reč, vrhunski humor, savršen stil, ali i neskrivena ljubav prema malom, običnom čoveku

 

Autor: Nebojša Bugarinović

 

Valjda ne postoji autor koji je sa takvom vedrinom i lakoćom na srpskom jeziku pisao o ozbiljnim stvarima. Literatura i životni put Branka Ćopića podsećali su na sudbinu naroda kojem je pripadao – bili su puni ideala i optimizma, da bi ih krajem veka obojili tragični tonovi i razočaranje. Ono što je postojano opstajalo sve vreme, bila je beskrajno čista i čestita duša koju su nepogrešivo prepoznavali i najmlađi i odrasli čitaoci. Na sreću, neuobičajeno ćutanje tokom proleća i leta bilo je samo zatišje pred buru koja je svom snagom provalila na tek okončanom sajmu knjiga koji je protekao u znaku velikog pisca.

O Ćopiću i njegovim delima se ove jeseni opet govori i piše s poštovanjem i ushićenjem, a nova i ponovljena izdanja njegovih pripovedaka i romana kupuju se kao da je reč o nekom savremeniku, a ne o čoveku koji fizički nije sa nama već više od tri decenije. Idealan poligon za tribine o njegovom pisanju, literaturi, humoru i satiri bili su, naravno, sale i štandovi na Sajmu knjiga u Beogradu. Sa jedne od tribina pozajmljen je i naslov ovog teksta.

 

BRANKO NA SAJMU

 

Na tribini „U Brankovoj kućici” dečji pesnici Raša Popov, Slobodan Stanišić i Ljubivoje Ršumović prisetili su se kako su, radeći u Radio Beogradu, imali intervjue sa Ćopićem. Sva trojica su se složila da je reč o najpopularnijem piscu u nekadašnjoj Jugoslaviji, o velikom humoristi i šeretu kojeg su svi voleli, čitali i ugledali se na njega.

– Ćopić je „kriv” što sam postao pesnik, a ne kardiolog – otkrio je svoju tajnu Ljubivoje Ršumović brojnim okupljenim đacima iz više beogradskih osnovnih škola. – Bio je šeret, vedar, spreman da pomogne mladima, imao je široko srce za šalu i za radost, a takvi nesebični ljudi ponekad tragično završe. Ćopić je jedan od onih pisaca koje možemo nazvati temeljem i braniocem lepog jezika. Što je još važnije, braniteljem nekog našeg izvornog i tradicionalnog smisla za humor, za radost. I mislim da bi sva deca, sva školska deca, morala znati Branka Ćopića i njegove pesme i priče – ističe Ršumović.

Vladimir Andrić, scenarista i autor popularnih emisija za decu kao što su „Laku noć deco” i „Pustolov”, istakao je da je Mačak Toša njegov omiljeni junak u proteklih šezdeset godina, prisetivši se da je njegov prvi susret sa Ćopićem bio u Domu kulture u Obrenovcu, kada je ovaj pisac razgovarao sa decom i u jednom momentu iz usmenog prešao u čitanje, a da to niko nije primetio.
– Njegova književnost kao da je usmena i samo zabeležena – rekao je Andrić na tribini „Brankova potkovica”, naglasivši da je Ćopića krasio savršen stil koji u sebi nosi unutrašnju snagu.

– Obeležavanje ovog jubileja je vrlo značajno i treba da budemo srećni što smo imali takvog pisca svetskog ranga, pisca čiji je humor bio izuzetan, poseban i koji pored smeha sadrži i emocije, osećanja. Ima i sete kod njega u pisanju, jer uvek može da se oseti ta neka prolaznost – istakao je Andrić.

JERETIK_GOLUBIJEG_SRCA-knjige

Knjige uz koje smo odrastali

Govoreći o humoru i lirskom kompleksu Ćopićevih dela na tribini „Jeretik golubijeg srca” profesor Svetozar Koljević naglašava da je njegovo stvaralaštvo obeležila vera da se humorom mogu lečiti „svoje i tuđe rane”.
– Branko Ćopić je jedan od najvećih pisaca svoga vremena i svakako najtiražniji, zahvaljujući svom osećanju tragike života i njegovih komičnih mogućnosti koji se spajaju od ranih pisaca do poslednjih dela. Čak i na kraju „Bašte sljezove boje” koja govori o njegovom razočaranju u vlastiti ideal, podseća akademik Svetozar Koljević. 

Još jedan Ćopićev „učenik”, Raša Popov, ne krije emocije kada govori o svom uzoru. – Kao student, Ćopić je podvrgnut merenju inteligencije. Otkriveno je da je autentični genije! Povodom stogodišnjice njegovog rođenja ponovo sam uzeo da čitam njegovo kapitalno delo „Prolom”. To je najuzbudljivija knjiga o Drugom svetskom ratu, o genocidu nad narodom u Podgrmečju – kaže Popov i time se neosetno dotiče još jedne vrednosti Branka Ćopića, oličene u preplitanju njegove literature za odraslu publiku i one koja je namenjena deci.

I dok profesor Jovan Delić primećuje da nema velike razlike između Ćopićeve literature za decu i odrasle, da se njegove knjige međusobno dopunjuju i da među njima postoji unutrašnja veza, novinar Miloš Jeftić prenosi jednu istinita anegdotu. Koliko je bio omiljen kod dece sam pisac je postao svestan u momentu prijema u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Po njegovim rečima, akademici su mu tada rekli da ga nisu oni izabrali za člana SANU, već njihovi unuci.

 

VELIKO PERO I VELIKA DUŠA

 

Kao da je bio potreban okrugli datum da bi otpočela nova mladost plavokosog dečačića koji je tačno pre jednog veka rođen u podgrmečkom selu Hašani. Izlagači na Sajmu knjiga udarne pozicije svojih štandova ponovo su posvetili piscu koji je junake svojih pesama, priča i romana pronalazio u svojim krajiškim zemljacima, dečurliji, borcima i kolonistima, ali i među ježevima, mačkama, medvedima i leptirovima.

Na štandu Republike Srpske na jednoj strani dominira velika Ćopićeva fotografija, a na drugoj prostor za promocije naslovljen i uređen kao njegova majstorska zbirka priča „Bašta sljezove boje″. U sali koja je nosila ime slavnog pisca hronološki su pomoću slika prikazani njegov život i stvaralaštvo, dok je beogradski Zavod za udžbenike predstavio njegova izabrana dela. U zavodu kažu da su se odlučili na petotomni izbor kojim je predstavljen onaj najbolji Ćopić, dok je po strani ostala njegova neskriveno angažovana literatura.

– Stotinu godina od rođenja, osamdeset od ulaska u svet literature, a pogotovo tri decenije od tragičnog skončanja Branka Ćopića, sasvim je izvesno da je reč o jednom od najvećih majstora koje je srpska književnost imala u dvadesetom veku, veku uistinu bogatom značajnim spisateljskim imenima – napisao je u pogovoru Izabranih dela banjalučki profesor Ranko Popović.

Među institucijama koje su piščev jubilej obeležile na originalan način, mnogo pre Sajma knjiga, jeste Dečji kulturni centar Beograda. U okviru literarno-muzičkog programa „Humor u delima Branka Ćopića“, učenici beogradskih osnovnih škola glumom, pesmom i igrom oživljavaju piščeve anegdote, priče i šaljivu poeziju, a moderator Jasmina Atanacković–Gajić govori o potrebi da se zadrži kopča sa njegovom vedrijom stranom.

– Branko je jedno veliko pero, jedna velika duša. On kod dece razvija sve one vrednosti koje polako postaju zaboravljene: poštenje, naivnost, maštu, kreativnost. Humor je potreban svima, a naročito deci. Sve što je stvarao bila je slika, doživljaj. I tu sliku prenosio je rečima. Bio je običan i jednostavan, ali u toj jednostavnosti velik.

 

ZBOGOM STRAŠNI I LIJEPI ŽIVOTE

 

Biti hrabar, pošten i čiste duše značilo je u poratno vreme da će Branko neminovno postati jeretik. Nemilosrdna kritika saboraca koji su brzo po oslobođenju zaboravili na ideale i naprečac postali nova, povlašćena elita, sigurno nije prijala njihovim ušima. Na kritiku iz književnih dela, poput „Jeretičke priče”, odgovarali su takođe kritikom, ali partijskom. Kako bi udarac na pisca bio što bolniji, za dželate su birali neke od najboljih Ćopićevih prijatelja, poput Skendera Kulenovića kome je Agitprop naredio da napiše osuđujući pamflet. Napokon je nesrećni Kulenović otišao kod svog kuma i požalio mu se: „Kume, ja sam čovjek koji mora da te napadne.” Njih dvojica izlaze iz stana, odlaze u kafanu i čitavu noć piju i zajednički sastavljaju napad na Branka Ćopića.

Ono o čemu se i dalje nedovoljno govori i piše jeste činjenica da se Branko Ćopić nedugo posle Drugog svetskog rata, u kojem je i sam učestvovao kao partizan, među prvima dotakao i nekadašnjih tabua. Naime, dok su uz „Dečju trilogiju” i „Doživljaje Nikoletine Bursaća” mladi čitaoci mogli da uživaju u romantičnom prikazu partizanske epopeje, omiljeni pisac je nešto starijoj publici na stranicama „Proloma” i „Gluvog baruta” ponudio daleko sumorniju sliku rata. Onu koja govori da se na ovim prostorima pre svega vodio građanski rat, kao i da nisu svi antifašisti bili komunisti. Tačnije da većina to nije bila.

Poznati režiser Bahrudin Bata Čengić, autor filma „Gluvi barut”, istakao je svojevremeno u izvanrednom razgovoru sa novinarkom Zdenkom Aćin (Bahrudin Bato Čengić -I deo intervjua povodom kontroverznog filma „Gluvi barut“ ) da je Ćopić još pedesetih godina shvatio da treba izići iz idolopoklonstva i razobličiti dogmatizam. – No to ga je gurnulo u strahovitu osamljenost da je na kraju umro od jeda, od muke, i čitavog života je tražio raznorazne načine kako da tu usamljenost prikrajči. Eto, on je neposredno pred samoubistvo na stolu ostavio zapisane ove reči: „Zbogom strašni i lijepi živote”.

-30-

Ostavite odgovor