KAKO-JE-BITI-IZBEGLICA-U-RODNOM-GRADU-IIdeo

KAKO JE BITI IZBEGLICA U RODNOM GRADU – II deo

Crnogorci večiti direktori nekako i odoše, stopiše se ili preobukoše – ali ostadoše i još beskrupuloznije ih zameniše naši saplemenici dinarskog porekla, sa one strane Drine i Ibra, koji kao izbeglice dođoše u naše komšiluke. Od njih više u Beogradu (barem ja) ne mogu da dobijem posao

 

Autor: Milorad “Džeri“ Džmerković

 

Takođe moramo da zaboravimo sve one duge izbegličke kolone i još duže gladne godine, kao i razloge zbog kojih, evo već tri decenije smo se džaba mučili, pregovarali i dodvoravali se onima koji nas genetski mrze, trpeći čak i kasetne, radioaktivne bombe po našim glavama u akciji “Milosrdni Anđeo”. A izveli su je isti oni što nas ovih dana zdušno vabe kao stoku šećerom da u uđemo štalu, trulu i memljivu i postanemo deo nečega u potpunom rasulu i raspadanju.

Posebno je perverzno ime za akciju bombardovanja – “Milosrdni Anđeo” – kao i celokupna ideja i sve što ona donosi od onih koji su to smislili, pa i bestidno izveli, sa osnovnim ciljem da nas ubede u nešto što ni oni sami nisu kadri da veruju, odnosno da primene na sebe i svoje probleme. Šta je danas Severna Irska, Baskija, Katalonija? Njihov, a ne naš, globalni problem! Pa zar zbog takvih slabovidnih, gluvih i bezobzirnih da postanemo izbeglice u rodnom gradu i voljenoj zemlji?

Skoro sve postulate i principe po kojima funkcionišu Evropska Unija mi smo usvojili, sem priznavanja Kosova. A koji su to principi? Da ljudi direktno sa radnog mesta idu na groblje, jer moraće da imaju barem 40 godina radnog staža ili 68 godina života. Pa čovek u tim godinama ne može ni pošteno da prdne, a da se pri tom prirodnom činu ne usere u gaće.

Zašto nam Evropa nije ultimativno nametnula i socijalnu pravdu, kao što je imaju kod njih nezaposlena lica, već nam je kao jedan od uslova postavila da se izglasa zakon u mandatu “žutih mrava” da ko ima žive roditelje, a pri tom je nezaposlen da su oni dužni da ga izdržavaju? Naravno da su tim nehumanim, zločinačkim aktom rasteretili trenutno već poslovično praznu našu državnu kasu, kao i da u bliskoj budućnosti sebe relaksiraju tih socijalnih davanja.

Zašto Evropa nije nametnula nama Srbima princip da se plaća pun iznos za penzioni fond na platu, isto i u državnom sektoru i u privatnom sektoru u kome ljudi rade za trista evra, a penziju će primati kao da su radili za sto pedeset evra? Kako će taj mučenik živeti u Evropskoj Uniji? Bedno, naravno, kao i pola Evrope trenutno! Kakva je to Evropa u koju nas nasilno guraju, gde u Nemačkoj jedan te isti posao vredi tri puta više nego u Portugaliji, ili sedam puta više nego u Bugarskoj ili Rumuniji, koje će, gle čuda od svih onih evropskih prerogativa ravnopravnosti imati samo deset puta veći uvoz iz te iste Nemačke nego izvoz iz sopstvene države? Nešto mi sve to smrdi da je to uspostavljenje kolonijalnog sistema!

Jedna druga stvar me već odviše dugo muči, mnogo više nego “stara dama” Evropa u kojoj sam za vreme sankcija bio građanin trećeg reda, a danas drugog jer sam toliko siromašan i bedan da nemam para ni za avio-kartu Wizz Air od sto evra. Jer sam postao izbeglica u svom rodnom gradu, isto onako kao kada smo u sopstvenoj zemlji bili u podređenom položaju, kada su vladali komunistički direktori, dični Crnogorci. Oni nekako i odoše, ili se stopiše, ili preobukoše – ali ostadoše i još beskrupuloznije ih zameniše naši saplemnici dinarskog porekla, sa one strane Drine i Ibra, koji kao izbeglice dođoše u naše komšiluke. Od njih više u Beogradu (barem ja) ne mogu da dobijem posao. Već 10 puta sam bio samo jedan od dva kandidata, ali ne onaj izbeglički, već domaći, autentičan.

Znam da je njihov nagon za opstanak skoro životinjski razvijen, a da je moj svoj i na svome. To je samo uteha, kratka, možda ponosita i lična, koja kao lastin rep na horizontu nestane kada ja započnem svoju svakodnevnu borbu za goli život. Mi ovdašnji, za razliku od njih pridošlih, imamo manu – veliku i nepremostivu. Nemamo zajedništvo koje oni neraskidivo, jakim međusobnim instiktom, drže u stalnoj pozornosti – dok mi lenjo jedni drugima odgovaramo da baš tu gde smo konkurisali ne poznaju nikoga. A oni, čak i da ne znaju, raspitaće se na sto mesta, jer će takvu situaciju, skoro mafijaškim kodeksom utvrđenom, uslugu vratiti protiv uslugom. Oni su zapamtili onu našu, zajedničku poslovicu (ali u pozitivnom smislu): Oko za oko, zub za zub. 

Ali dosta o Evropi i našom situacijom izazvanom ketmanskim i slugeranjskim mentalitetom kao posledicom bezrezervnog verovanja u jedan devastiran i prevaziđen sistem, lažno prikazan od onih što su se lako i brzo, pohlepno i nenormalno obogatili. Ni sam ne znam zašto hoćemo da uspostavimo jedan tako prozaičan privid i da u njemu živimo. Osim, da smo mi svi, kolektivno patetični mazohisti. I da sa tom svešću želimo da postanemo izbeglice u svome gradu i u svojoj zemlji. Dok se mi borimo za svaki razasuti srpski grob, oni se bore za svako radno mesto. U sferi gde sam ja proveo preko dvadeset i nešto godina rada, postoje institucije, radna mesta, gde su skoro svi zaposleni sa izbegličkim dokumentima, da bi kasnije postali, čak i urbane legende moga Beograda. Kada jedan dođe i zaposedne radno mesto, za njim cela kolona trči.

Ja znam, a i siguran sam, da sam svojim delom i poreklom odavno član porodice evropskih naroda, ali onih u kome se glas razuma čuje i uvažava. Takođe znam da nisam šovinista po bilo kom nacionalnom, ljudskom ili humanom osnovu. Nisam ni gramziv, alav na žene, večiti pubertetlija u telu odraslog muškarca, za razliku od prozaičnog, bledolikog i kratkoročnog predsednika “žutih mrava”.

On, bivši vođa studenata, kada je u Sali heroja Filozofskog fakulteta “srpskom drugu Titu” to jest Slobi Gazimestanu na brzinu u brk skresao šta misli srpska mladost, još iste večeri, brže-bolje, hrabro i vizionarski prvim avionom je otputovao u Slobodnu Evropu. Tačnije u semenište evropskih vrednosti. Žena mu postade doktor evrovradžbina, a on, vala biznismen na glasu, naravno bez para i stana, tako da je svoj novi, evropski život, započeo kod tašte u nevelikom stanu.

Toliko je on siloviti verovao da je to samo prvi korak ka ličnom bogatstvu, da se vrati baš 6. oktobra (nikako pre) – jer tada ne bi imao na raspolaganju tako veštu reklamnu famu o sebi kao osvedočenom poslovnom, porodičnom čoveku, pravog, skoro idealnog evropskog formata. Jednom rečju morbidnim, a ujedno i poželjnim snom svih globalnih ljudi, da zarad svoga bogatstva izvrši kulturni genocid na ovim prostorima. Od svojih evromecena dobio je baš on (a ne niko drugi sve) one licence za potonje rijaliti programe – od kojih je on postao evro milioner, a ujedno i naš Veliki Brat i Farmer.

Još bolje znam da sam upoznao “staru damu Evropu” mnogo pre od evrofanatika iz korpusa “Ja kao predsednik”, koji je za očekivati završio u davno prošlom vremenu. Jer imao je kuma Vojnika, potomka solunskog ratnika, vlasnika pašnjaka na Vračaru, kao i nekada lepog, ali sada samo osedelog i džangrizavog savetnika za sva pitanja što može ljudski um da smisli, doktora bez ijednog dana lekarske prakse, Dr Krkolomca. Takođe, tu je bio (ali iz drugog plana) stidljivi, ali ne i gadljiv na pare, medijski mogul, Bistrooki režiser reklama – gospodin Samodavitelj. Nikako to nije moglo da prođe bez jedne takve vašarsko gramzive, dobro poznata male, ali samoodabrane gomile milionera. Predvođeni Alavim Miškom, Čarobnim Bekom, Preslatkim Mikijem, Božom Tetkinim kaučom sada punim milionima, koji su tako zajedno činodejstvovali samo iz ličnog koristoljublja, pod parolom “Što smo mi veći evropejaci, to su siromašniji srpski građani.”

Dvadeset i pet godina sam radio po zapadnoevropskim standardima u istim tim sistemima koji ovih dana pred našim očima generišu tragičnu arapsku izbegličku krizu. A ona je nastala iz protivprirodnog bluda jedne stare, ocvale i senilne dame zvana Evropa koja je već decenijama u ljubavnom transu sa mnogo mlađim, ali i dalje potentnim hibridnim Jenkijem, nabijenim GMO. Zar je normalno da tim putem svesno krenemo, da pratimo takve likove, a da nam takva priča bude pitka? Oni nas primoravaju da sami sebe sakatimo, jer to je evropska tradicija – ali rezervisana samo za male i nejake narode.

Da li je ljudski očekivati da svako od nas izvrši dobrovoljnu lobotomiju sopstvene svesti, pa odmah zatim i jedan brzi harikiri – i to samo zbog našeg kolektivnog članstva u jednoj zajednici u kojoj vrli i lepi svet postaje sveopšti izbeglički kamp u carstvu neoliberalnih sloboda? Koja je to sila smislila da svakodnevo kao nekadašnji mučni Igmanski marš forsira ideju “Evropa nema altrenativu”. Sve sem smrti ima alternative – lepo objašnjava dijalektika materijalizma, mada, kako kaže profesor Kusta (a treba mu verovati) da je smrt ipak, neproverena glasina.

Kako shvatiti činjenicu da gdegod je mračne tiranije zamenila blještava holivudska demokratija, tamo ratovi ne prestaju, izbeglice se gomilaju, beda i siromaštvo kao kuga se širi? Morbidno je, skoro isto tako i paradoksalno, a potpuno i apsurdno, kao tektonski sudar idiotizma i profiterstva sa manijom gonjenja za kolonijalno vladanje drugima, da ljudi postaju izbeglice sa dolaskom evropske demokratije u njihove tamne vilajete. Ali na potpuno zaprepašćenje realne svesti, u istim onim zemljama koji su ih tako lepo, slatko i umilno navukli i napravili, tačno ono, što oni na žalost sada i jesu. Izbeglice od i iz sopstvenih života! Ko ne veruje neka pogleda kroz prozor, pardon, u telelevizor!

-Kraj –

 

Ostavite odgovor