KAKO JE BITI IZBEGLICA U RODNOM GRADU

KAKO JE BITI IZBEGLICA U RODNOM GRADU – I deo

Onima što su na vreme shvatili da samo sa partijskom knjižicom u džepu sebi kupuju mesto pod suncem u državnoj službi, mogu da kažem da ih je koristoljubiva filozofija življenja pretvorila u mentalne prostitutke

 

Autor: Milorad “Džeri“ Džmerković

 

Radim dugo, rekao bih čak i predugo. Po starim, prevaziđenim pravilima socijalizma ja bih već odavno bio penzioner. Ali nisam, jer smo kolektivno hteli revolucionarnim pučem od 5. oktobra 2000. da budemo zapadno-evropska demokratija. I postali smo – lako i brzo, bez trezvenog razmišljanja o posledicama.

Lično sam osetio takvu divlju tranziciju na svojim leđima, zbog nedovoljnih 37 godina staža, jer je evropski standard 40, a već predugo sam nezaposlen – skoro osma godina. Da bi moja situacija postala još teža, na vrat mi se okačilo i teško breme čekanja od 10 predugih godina života daleko od datuma penzije. To je samo još jedan od silnog niza nehumanih evropskih zakona, koji propisuje 65 godina života za odlazak u penziju. Znam dobro da nisam usamljen u ovakvoj ujdurmi, a da su takođe mnogi oko mene u nekom segmentu svoga tranzicionog života ostali uskraćeni za nešto veoma važno za svoj trenutni, a pogotovo za budući život. U sebi se tešim da smo svi zajedno skandirali, protestovali i na kraju jurišali bezglavo, kao grlom u jagode, ne razmišljajući da ćemo tim lakomislenim činom postati jedna čudesna zemlja očajnih penzionera, u kojoj ima više nezaposlenih nego zaposlenih srećkovića.

Onima što na vreme shvatiše (dok su se vlasti smenjivale u izbornim intervalima) da samo sa partijskom knjižicom u džepu sebi kupuju mesto pod suncem u državnoj službi, mogu da kažem da ih je koristoljubiva filozofija življenja pretvorila u mentalne prostitutke. Takvim postupanjem svi učesnici ove bestidne partokratske igre dovode pod znak pitanja (naizgled) nesumljive kategorije – jer onda znanje i diploma, radno iskustvo i stučnost ljudi u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu, surogatu zapadno evropske demokratije, postaju samo puke izbeglice i nevažne forme. Samo budale mogu da poveruju da istinski tvorci “novog sistema vrednosti” i “pan-evropskog duha” nisu znali u najsitnije detalje jedno takvo bestidno poslovanje, nisu predvideli tajkunske krađe i korupcionaške afere koje su tresle zemlju, poput cunamija.

A to da će pustoš doći, koju će sve dosadašnje vlasti vredno i kvazipošteno očistiti i naseliti sa novim investicijama i radnim mestima (ali samo u izbornim obećanjima) – niko nam nije rekao ili dobronamerno ukazao. Jer verovali smo u demokratiju. Slepo i poslušno. Nismo ni sanjali da u takvim ljigavim igrama bez granica i ljudskosti nema čovekoljublja. Jer samo jedna jedina pohlepa rađa višeglavu podlu aždaju, koja alavo proždire i gramzivo se hrani, uvek samo velikim profitom.

Ni u crnim, košmarnim mislima nisam mogao da pretpostavim da će nečije bogatstvo biti veće samo ako kolektivno siromaštvo postane još dublje. Da bi se tako nešto ostvarilo, njihovi nekadašnji idoli (a sadašnji prijatelji iz interesa – medijski moguli) savetovali su sve garniture političara, skoro isto kao i raznorazni evropski komesari: da budu fini, nasmejani, sa smirenim i sklopljenim rukama ispred stomaka u svim prilikama. Najviše kada deklamuju izborna obećanja. Tada oni moraju da budu do suza iskreni u onom neshvatljivo subverzivnom, a istovremenom perverznom pokušaju da postanu naše dobronamerne komšije, pa čak i dragi prijatelji, koji će čarobnim štapićem i svojom prijateljskom karmom da reše sve naše goruće, svakodnevne, egzistencijalne, pa čak i moralne i ljudske muke.

Neki su za života, a neki čak i više posle svoje smrti postali duhovne vođe, gurui evropskog pokreta u Srbiji. Toliko veliki i snažni, da su mogli kao od šale da samo sa jedinstvenom i iskrenom snagom svoje nesebične energije reše sve naše današnje, duhovne i materijalne probleme izazvane bedom.

Kad ono, u zemlji velikih čuda niko nije hteo dobrovoljno da prati. Može, kažu u sebi najvatreniji sledbenici takvih ideja, samo ako se plati. A takva energija oduvek je bila, a i biće snažna i efikasna, kao vijugava sajla na Hilti bušilici koja čisti govnjivu kanalizaciju, samo onda kada dođe vreme predizbornih obećanja. I kada halabuka prođe, nastane grabež za foteljama, dok mi, običan narod, tako klistirani, očišćeni postajemo unesrećeni kolektivni bolesnici kojima treba da snimaju creva. Ali evo, prođe već petnaest godina od tog famoznog 5. oktobra, od kada samo životarimo na donatorskim infuzijama, lihvarskim kreditima, u nadi da će već jednom na nas doći red za dijagnozu.

KAKO JE BITI IZBEGLICA U RODNOM GRADU-sir-OliverCena? Prava sitnica, rekao bi moj davnašnji lucidni junak, a njihov nezamenjljiv idol, sir Oliver! Ostaćemo, kao prvo, bez sebe samih – samo puke izbeglice u sopstvenoj zemlji, u kojoj caruje beda i siromaštvo, jer smo onda, baš onako kako su nam rekli, napravili revoluciju, a zauzvrat dobili beznađe. Kao drugo i neizbežno, koje se samo od sebe rađa, jedan bljutav život gde na slavama bivši komunisti glagoljivo popuju, šire pravoslavlje, šepure se da su postali veći ili čak bolji demokrate od beskrupuloznih neoliberalnih gramzivaca. Šta se desilo, naizgled tako jednostavno, ali uz pompu i fanfare, da su se neki preko noći presvukli iz radikalskog-narodnjačkog odela jeftinog kroja u napredno-građanski smoking.

Ko bi rekao da dečko sa bedža “Oženi me” i pocepanim patikama, fanatični i posthumni čuvar tekovina haiku filozofije iz Đinđi-Rinđi privatizacije, ima danas skoro isti broj dece kao i broj telohranitelja, a još pride postade pravi srpski kralj makarona? Ili kako je biserni osmeh “Ja kao Predsednik” iskoristio svoju nesposobnost da služi vojsku kako bi postao ministar vojni u Đinđilendu? Da bi samo malo kasnije, na nagovor svojih bivših učenika, kojima je on bio strogi razredni starešina, budućih medijskih mogula, milijardera i Idola širokih narodnih masa, postao zamalo doživotni “Ja kao Predsednik”.

Sve su to pomno pratili (a i umnogome im na tim podvalama zavidili) kao konstruktivna opozicija, bivši direktor palanačkog groblja a sadašnji magistar sa tezom “Kako posle pet neuspelih pokušaja postati predsednik jedne zemlje na brdovitom Balkanu?” Tu je i njegov alter ego, operativac sa hroničnom insomnijom, radoholik koji ima dovoljno energije i za sebe samog, kao i za svog nezaposlenog brata, koji iz samo puke dokolice šeta gde god ga noge vode i dokono probija kordone sa bratovljevim obezbeđenjem – da ne bi kojim slučajima zakasnili na mamin nedeljni ručak.

Svoj energetski kapacitet prvi operativac nije štedeo na svome kumu, kao i na prijatelju, (m)alom ali dovoljno velikom da se sve to shvati, koji gle čuda ima na egzotičnim ostrvima sijaset firmi, verovatno zaostalih od njihovih senilnih očeva. Ostaće tu još poneka Giga Tesla, energetska jedinica dovoljno snažna i za gomilu opranih radikalnih hordi, koji su dovoljno dugo vežbali maraton, ali na sporednoj stazi i neuspešno, kao životno najvažniju trku svoga života “Juriš prema vlasti”.         

Da bi se to ostvarilo i primenilo na delu, na scenu u zemlji čuda stupa svemogući kauboj Džo, koji im besplatno (kao i uvek) prijateljski šalje specijalnu veš mašinu, nebrojeno puta dokazana na (ne)delu u svim onim zemljama gde kauboji gaje svoju stoku. U takvu veš mašinu uđeš radikalan, pun mržnje prema “staroj dami Evropi” i pogotovo prema njenom hibridnom Jenki ljubavniku, nenormalno potentnim i bezobzirno mlađim – a izađeš napredan, opran, amnestiran, glagoljivo i snishodljivo ljubazan prema svima onima koji su do juče bili tvoji smrtni neprijatelji.

I odmah dok trepneš, savetnici im plasiraju ideju da jedno obično srpsko dupe može da sedne na dve, ili čak na tri stolice istovremeno – samo ako se to žarko želi. Verovatno je to posledica njihovog obostranog i ujedno slepog verovanja u najnovije virtuelne 3D i 4G tehnologije, koje kao trikove prikazuju rulji što po ceo dan gleda Farme, Parove ili Velikog Brata.

A čak i da su nam rekli šta nas čeka, ništa se tu ne bi promenilo. Jer mi smo oduvek bili napaljeno-zabludeli narod, počev od trenutka kada su nam Englezi režirali puč 27. marta, koji su komunisti bez griže savesti pripisali sebi, a u stvari su to za dvesta hiljada funti sterlinga u zlatu uradili generali hromi Bora i penzioner Dušan Silni. Time su nas hladnokrvno gurnuli prvo u neravnopravni rat od deset dana sa Nemcima, a posle nametnuli građanski rat između partizana i četnika, tako što su i jednima i drugima davali oružije da se međusobno ubijaju. Našeg kralja oženiše i ljubazno zadržaše, a nama druga Staljina udeliše, koji nam je sa kominternovskom ljubavlju ustoličio Tita za novoga komunističkog cara u prokletoj avliji zbratimljenih naroda.

Epilog? I dan danas traju rasprave koliko je to miliona nevinih ljudi poginulo u bratoubilačkom ratu koji su nam ti Englezi i Nemci ultimativno nametnuli. S tim da baš ovih dana se isti oni (ali sada naši prijatelji kojima se javno divimo i ujedno dobroćudno zavidimo što su deo nekakve Evrope u koju mi pošto-poto hoćemo da uđemo) vrše bestidni pritisak da sami sebi odsečemo naš vekovni ponos, mitsku patnju, epsku kolevku srpstva, naše Kosovo.

Nastaviće se

 

2 Comments

  • nikola kaže:

    Autor pljuje socijalizam a pljuje i ovo sada, tj kapitalizam… verovatno je ljubitelj gradjanske opcije koja konformisticki zeli da uziva ne pitajuci odakle pare… nije mu se posrecilo.. srbija nema kolonije niti ih je imala a nema ni naftu. Kako usreciti Milorada?

    • Jerry kaže:

      MILORADA TREBA USRECITI TAKO STO BI PRVO SA PAZNJOM I RAZUMEVANJEM TREBALO PROCITATI TEKST! DRUGO,DA LI JE 5.OKTOBAR USRECIO VECINU?JA KAZEM NIJE,JER JE TO BILA PREVARA,BRZA KAO MUNJA DA SE IZ DESPOTIJE PREDJE NA GRABEZ DRUSTVENE IMOVINE,KOJA JE KOLIKO JA VIDIM JE ZAVRSILA U O,OOOOOOOO1% DZEPOVA!ZASTO NISMO KAO CESI I SLOVACI IMALI VAUCERSKU PRIVATIZACIJU,A NE DA SE PRVO UNISTI,OSIROMASI,PA SE PRODA U BESCENJE KUPCU SA EGZOTICNIH OSTRVA,KOJI SU KAO PO PRAVILU BILI SAKRIVENI IZA POMPEZNIH FONDOVA ?GDE TO IMA NA SVETU DA SE SA EGZOTICNIH OSTRVA KUPUJE?U NEMACKOJ?NE!TAMO TE PITAJU KO SI TI I ODAKLE TI PARE!A NE KAO KOD NAS DALA MI TETKA,MAJKE MI.KAKO TO DA NAJVECI POREZ U SRBIJI GODINAMA PLACA APSOLVENT PRAVA SA 25 GODINA,A NE MISKOVIC ILI BEKO KOJI ZAJEDNO IMAJU PREKO 50% SRPSKOG BOGATSTVA?TO NIJE GRADJANSKI KONFORMIZAM,VEC UZAS, PLJACKA, OZAKONJENA OD VLASTI KOJI SU TO NESEBICNO ZA NJIH,A I ONA SA NJIMA SE OKORISTILA,CITAJ OBOGATILA!KAKO TO DJURASKOVIC VLASNIK DISKONTA PICA POSTAJE KRALJ PUTARA U SRBIJI?DA LI TO IMA IGDE U SVETU,SOCIJALISTICKOM ILI KAPITALISTICKOM?NE!TO IMA SAMO U DIVLJOJ, OPLJACKANOJ SRBIJI,DA BEZIMENI,LJUDI BEZ KARIJERE I DELA POSTANU PREKO NOCI BOGATASI!

Ostavite odgovor