TRADICIONALNI-ILI-OBNOVLJIVI-IZVORI-ENERGIJE

TRADICIONALNI ILI OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE

Da li je pristup proizvodnji većine električne energije iz obnovljivih izvora energije (OIE) zavisan od geografskog položaja i raspoloživih resursa? Naravno da jeste. Da li je u strateškom pristupu slučajnost ili dobro promišljen potez da se većina energije dobija iz OIE, ili je vizija struke pretočena u političku volju?

 

Autor: Dušan Nelki

 

Ispravan odgovor na gore postavljena pitanja može se naći u nekoj od najrazvijenijih zemalja sveta poput Kanade, Norveške i Švajcarske, kao i zemalja sa najbržom ekspanzijom, kao što su Brazil i Venecuela. Iako Norveška i Venecuela raspolažu ogromnim zalihama fosilnih goriva, većinu energije dobijaju iz OIE.

 

 
Podaci o godišnjoj proizvodnji električne energije
BP Statistical Review – Full Report
Država Godišnja proizvodnja hidro-

električne energije (TWh)

Instalirana snaga (GW) Procenat od ukupne

proizvodnje el. energ.

Kanada 369.5 88.974 61.12
Brazil 363.8 69.080 85.56
Norveška 140.5 27.528 98.25
Venecuela 86.8 67.17

Na planeti živi sedam milijardi ljudi, od kojih samo dve milijarde ima pristup dobrom snabdevanju električnom energijom, dok 1,4 milijarde uopšte nema električnu energiju. Da bi se 1.4 milijarde ljudi snabdevalo električnom energijom, ona će morati da bude proizvedena iz kombinacije fosilnih goriva, nuklearne energije, hidro-energije, solarne energije, eolske energije i bio-goriva. Za očekivati je da će 1,4 milijardi ljudi prvi put dobiti struju iz niskonaponskih sistema solarnih i vetrojedinica, a koju mogu koristiti u svojim domovima za osvetljenje, komunikacione, video i informacione tehnologije.

Svа energijа nа Zemlji potiče iz tri izvorа:

  • sunčevа energijа (odslikava se u energiji rečnih vodotokova i morskih struja, energiji vetra, energiji talasa i bioenergije-fotosinteza);
  • raspad teških elemenata (geotermalna-prirodna pojava i nuklearna-veštаčki izаzvаna);
  • gravitacija (plima i oseka).

Efikasno, sigurno i u velikim količinama uskladištiti struju jedan je od najvećih tehnoloških izazova savremene nauke i jedan od bitnih preduslova za masovnije korišćenje OIE posebno iz vetrogeneratora i fotonaponskih kolektora. Skladištenje energije je način čuvanja energije koja se proizvodi u jednom vremenskom periodu, a koristi u drugom.

Obnovljivi izvori energije (OIE) oznаčаvаni i kаo trаjni energetski izvori, predstаvljаju energetske resurse koji se koriste zа proizvodnju električne ili toplotne energije. Odlika im je da se konstаntno obnаvljаju. U nekim razmatranjima među obnovljive izvore energije svrstаvа se i raspad teških elemenata, jer su rezerve tolike dа se mogu eksploаtisаti milionimа godinа. Sаm nаziv „obnovljivi“ proizilazi iz činjenice dа se energijа troši u količinama koje ne premаšuju brzinu kojom se ona stvаrа u prirodi.

Dostupnost energije iz ovih izvora, svakako nije u funkciji naših potreba, već zavisi od vremenskih prilika i podrazumeva skladištenje proizvedene energije (struje ili toplote) i korišćenje po ukazanoj potrebi. Za dobijanje električne energije iz vodotokova decenijama unazad koristi se sistem reverzibilnih hidro-elektrana koje u periodima smanjene tražnje za elektro energijom istu koriste za rad pumpi i punjenje akumulacionih jezera na višem nivou. Prirodna ograničenja u pogledu adekvatnih lokacija za ovakav način skladištenja, kao i stalni rast potrošnje električne energije naterali su nas da se okrenemo drugim tehnologijama. Polazni parametar pri iznalaženju adekvatnih rešenja skladištenja električne energije bio je stepen iskorištenja u reverzibilnim hidroelektranama, koji se kreće na nivou 70-85 procenata. Nedostatak ovog načina skladištenja je niska gustoća energije – 1000 kilograma vode na visini od 100 metara ima potencijalnu energiju od oko 0,272 KWh.

Jedan od načina da se izbegne nepredvidivost u dostupnosti energije iz OIE, sa stanovišta proizvodnje i plasmana, u trenutku potražnje je kvalitetno skladištenje proizvedene energije putem kompresije vazduha. Prvo komercijalno postrojenje pod nazivom ADELE razvija se u Nemačkoj.

Sabijanjem vazduha generiše se toplota. Očuvanje ove toplote i ponovno dodavanje vazduhu u procesu prelaska iz tečnog u gasovito stanje moglo bi uz savršenu izolaciju stepen iskorištenja dovesti do gotovo 100 posto. Očekivani stepen iskorištenja, sa trenutno dostupnim izolacionim materijalima i medijumima za čuvanje toplote,  je na nivou 75%, što je jako blizu reverzibilnim hidroelektranama. Odluka da li će se toplota čuvati u čvrstim materijalima kao što su beton ili kamen, ili pak u tečnim poput vrućeg ulja (300 ̊C) ili slanim rastvorima (600 ̊C), stvar je raspoloživih kapaciteta i tehnologije.

U prilogu su dati šematski prikazi konverzije električne energije iz vetrogeneratora u sabijeni vazduh i ponovna konverzija u struju, kao i struktura korišćenja energije iz OIE.

TRADICIONALNI-ILI-OBNOVLJIVI-IZVORI-ENERGIJE3

Neki od vodećih američkih eksperata iz oblasti energetike kao dr Branko Terzić, smatraju da svrha OIE nije struja, već je smanjivanje emisije CO2, odnosno da je to glavna korist od OIE. Međutim, jedna država se ne može oslanjati na OIE da bi ’sijalice gorele sve vreme’. To je nešto što političari ne razumeju, a ljudi iz grupa za zaštitu životne sredine ili ne razumeju ili neće to da priznaju.

Terzić kaže: „Da, znam da se problem može rešiti skladištenjem struje, ali ta tehnologija danas nije dostupna. Ja podržavam OIE, ali i razumem da obnovljivi izvori nisu potrebni, ili korisni da nam svetlo svetli sve vreme, već su od suštinske važnosti za smanjenje emisije CO2 – i na njima se ne može insistirati po svaku cenu“.

Još jedan aspekt koji mora da se menja u pogledu OIE, je svest potrošača koji imaju na primer solarne panele na svojim objektima. Oni smatraju da zbog toga nisu dužni da plaćaju priključak za mrežu. Ja bih im postavio pitanje: “Da li biste svom stanodavcu javili da idete na odmor i da zbog toga nećete platiti rentu za tu nedelju?”

Ovakav stav je samo posledica moćnog lobija proizvođača električne energije iz neobnovljivih izvora energije. Da bi smo električnu energiju iz ovakvih mamutskih postrojenja koja obuhvataju i površinske kopove (rudnike) doveli do krajnjeg potrošača, potrebno je izgraditi i održavati izuzetno skupu infrastrukturu dalekovoda i trafo postrojenja.

Zaštita postignutih pozicija na tržištu energije krajnje je legitimna samo ako se namerno ne sputava i ograničava drugačiji pristup u rešavanju istog problema. Na žalost, ovde to nije slučaj.

Velika je neistina da je proizvodnja iz OIE vezana za velike troškove skladištenja. Ni jedna analiza prezentovana od strane proizvođača energije iz neobnovljivih izvora ne uključuje troškove skrivenih donacija (na globalnom nivou za subvencije u eksploataciji fosilnih goriva dato je 520 milijardi dolara, dok je za OIE dato 90 milijardi dolara kao i troškove zaštite okoline. (Izvor: www.worldenergyoutlook.org)

Uračunavanjem stvarnih troškova, svi sistemi (sistem fosilni goriva; sistem nuklearne energije i čistog uglja; sistem OIE) koštaju skoro isto. Disperzioni sistemi (lokalni nivo) po pitanju troškova na nivou su centralizovanog (postojećeg) sistema, ali imaju bolje karakteristike u pogledu smanjenja rizika ispada i ekonomskih i ekoloških šokova.

Budućnost razvoja sistema za skladištenje energije sigurno će rasti eksponencijalno, pa će ulaganje u termoelektrane koje mogu trajati i do 40 godina postati neisplative.

Razvojem malih postrojenja za proizvodnju električne energije iz OIE lokalne zajednice kao i društvo u celini višestruko bi profitirali. Glomazan distributivni sistem postao bi suvišan, jer bi se energija proizvodila i koristila na lokalnom nivou. Povećala bi se i otpornost države na pritiske i ucene. Na primer, za vreme NATO bombardovanja izbačena grafitna vlakna blokirala su celokupan energetski sistem bez potrebe za razaranjem proizvodnih postrojenja. To je uostalom krajni cilj svakog okupatora koji želi da se sa što manje troškova dokopa plena. Sredstva namenjena za razvoj distributivne elektro mreže mogla bi se preusmeriti na razvoj tehnologija za skladištenje struje.

Sa stanovišta geopolitike za male zemlje, kao što su države nastale raspadom Jugoslavije, dalje ulaganje u razvoj prenosnih kapaciteta u cilju formiranja tržišta regiona, samo je poturanje glave pod sekiru dželata. Stoga energetska strategija Srbije mora se okrenuti decentralizovanim sistemima snabdevanja energijom i održavanju i servisiranju postojećeg distributivnog sistema.

-30-

Ostavite odgovor