evropa_se_budi_iz_americkog_sna_

EVROPA SE BUDI IZ AMERIČKOG SNA

Amerika žali za saudijskim suverenom, velikim saveznikom SAD, za čije je vladavine onako uzgred spaljeno više stotina veštica, gde glavni imam daje uputstva kako tući ženu, gde je zakonom zabranjeno ženama da voze automobile, da se školuju, idu na ulicu bez pratnje staratelja, gde država nema ustav, gde su zabranjene političke partije, a kraljevska porodica broji preko 18.000 pripadnika

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Ljudi širom Evrope napokon se bude iz američkog sna. Od Lamanša do Urala, od Helsinkija do Istanbula – sve više Evropejaca shvata ko iz temelja ruši san o Evropi bez granica. Kako to biva u visoko budžetnim holivudskim filmovima, ubica je obično neko iz bliskog okruženja, u kojeg žrtva (Evropa) ima puno poverenje. Tako je i sada. Glavna pretnja Evrope nije Vladimir Vladimirovič, nego onaj ko u Putina upire prstom, vičući “držite diktatora” – a da se Vlasi ne sete, to su Sjedinjene Američke Države.

Evo na primer nekih indikativnih podataka. Kompanija Boing je pre „ujedinjenja Evrope“ imao 90% svetskog tržišta aviona – a sada je Erbas jači od Boinga. U Detroitu se nekada proizvodilo gotovo 70% svih automobila u svetu, a danas je Detroit na izdisaju…

Ali, Vlasi se polako dozivaju pameti. U tome im pomažu izbeglice iz severne Afrike i sa Bliskog istoka. Gledajući te džinovske reke unesrećenih ljudi, koje od građana Evrope izvlače i ono najbolje i ono najgore, preteći da Evropa odustane od svojih ključnih vrednosti koje je čine najsocijalnijim i najprosvetljenijim kontinentom, prosečan Evropljanin mora da se zapita i već se, na sreću, pita. Čekaj, do đavola, kako je sve ovo počelo? Ko je odgovoran za ovu biblijsku seobu naroda?

Čak i polupismeni istražitelji – građani Evrope to svakako nisu – počinju da postavljaju dalja pitanja. Ko je pokrenuo rat u Iraku 2003. godine, koji je doveo do pogibije milion Iračana, a sve pod lažnim izgovorom da irački diktator Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje? Ko je pokrenuo rat u Libiji 2011. i ubio njenog vođu Muamera Gadafija, posle čije smrti Libija do dana današnjeg tone u plamenu i haosu desetina lokalnih voždova, begova i fundamentalističkih snaga? Ko je te iste 2011. pokrenuo rat u Siriji protiv Bašara al-Asada, sukob koji još traje bez svetla na kraju tunela, i koji je dosad proizveo 200.000 žrtava, te deset miliona izbeglica?

Ko je, dakle, srušio sekularne multietničke režime severne Afrike i Bliskog istoka u korist islamskih fundamentalista, pred kojima milioni ljudi danas beže u Evropu? Ko je arapskoj mladosti lažno obećavao da će im doneti demokratiju i ljudska prava, a u realnosti im je doneo samo čemer, smrt i jad? I ko, na kraju krajeva, upravo destabilizuje Evropu?

I pita se tako naš građanin Evrope a vidi da svi odgovori vode na jedno te isto mesto, koje se u današnjem svetu zove “Zapad”, a pritom se najčešće misli na udarnu ideološku i vojnu pesnicu tog Zapada, Sjedinjene Američke Države .

Iako je razaranjem, prema našim standardima nedovoljno demokratskih, ali stabilnih, društava severne Afrike i Bliskog istoka proizvela milione izbeglica čiji talasi sada stižu u Evropu, Amerika se ograđuje od posledica tih društvenih katastrofa. Najviši zvaničnici Sjedinjenih Država, uključujući i državnog sekretara Džona Kerija, hladnokrvno izjavljuju da su spremni primiti tek nekoliko hiljada izbeglica, a za godinu-dve, ako Bog da, možda i svih sto hiljada (od početka rata u Siriji 2011. samo je 14,000 Sirijaca dobilo dozvolu ulaska u SAD).

U međuvremenu, Amerika je preduzela još jedan kvaran spoljnopolitički posao, čije posledice izrazito štete našem kontinentu. Pokušala je, i prilično u tome uspela, da nas zavadi sa Rusijom. Proizvodnjom lažne histerije o tobožnjim ruskim planovima za invaziju Evrope – tako slične histeriji o tobožnjem iračkom oružju za masovno uništenje – koja u praksi služi kao izgovor za dovlačenje američke vojne opreme u Evropu. Naravno, to moraju da plate evropski poreski obveznici. Sjedinjene Američke Države su uspele da usade strah i rusofobiju kod dobrog dela Evropljana, što ima negativne društvene, političke, ekonomske i sve druge moguće implikacije za naš kontinent.

Ako je tačno ono što smo učili u nekadašnjoj jugoslovenskoj osnovnoj školi, da je Evropa kulturološki pola Amerika, a pola Rusija – onda ovo znači da su Sjedinjene Države pokušale da nas odvoje od naše duševnije polovine. To se zove zlostavljanje. Pravi Evropljanin nikad se neće odreći Amerike, ali bogami neće ni ruskih literarnih klasika, kompozitora ili Ermitaža, tojest Rusije.

Ne možemo sa sigurnošću utvrditi koji su ciljevi ovakvih američkih postupaka, ali na svojoj evropskoj koži itekako osećamo njihov efekat: Evropa postaje sve slabija, ranjivija i zavisnija od Amerike. Ako su geopolitički stratezi Ujaka Sema to hteli – bogami rade dobar posao. Kvarno, ali kvalitetno, primetio bi posmatrač sa strane.

Decenijama su građani Evrope sa smeškom i velikom zahvalnošću gledali preko Atlantika, na svog mlađeg, ali jačeg brata. Pamtili su Evropljani i nikada to ne smeju zaboraviti, veliku ulogu Sjedinjenih Država u Drugom svetskom ratu, njihov dragoceni doprinos u slamanju fašizma. Istina je da su žrtve Sovjetskog Saveza i Crvene armije u drugom ratu nemerljive prema svima ostalima, istina je i da su pokreti otpora širom Evrope dali izuzetno važan doprinos pobedi čovečanstva, ali svejedno se uvek mora imati na umu da su Amerikanci časno uleteli kada je Evropi trebalo. Nesumnjivo je da je predsednik Ruzvelt morao biti posthumno proglašen za počasnog građanina Evrope, kako onog zapadnog, tako i onog istočnog dela.

Pored te ratne zahvalnosti, građani Evrope su decenijama gledali na Ameriku kao na uspešan kulturološki i društveni eksperiment koji je plenio svojom “otvorenošću za sve”. A naročito su američki filmovi i muzika za Evropljane iza “gvozdene zavese” predstavljali prozor u jedan mnogo šareniji svet od onoga u kojem su živeli. I zato je prosečnom građaninu Evrope danas teško da gleda kako njegov mlađi, ali jači brat postaje karikatura svega što je nekad predstavljao i značio u slobodarskom smislu.

Da je neko pre deset godina meni lično rekao da ću biti u stanju da napišem nešto protiv Amerike (ne protiv vlade u Vašingtonu), rekao bih mu da nije normalan. Od pokojnog oca bih verovatno batine dobio. Koja to država ima lepšu muziku, sport, nauku, filmove, to je bila zemlja mojih snova. Kad bi se svirala američka himna, osećao sam žmarke koje i sada osećam kada čujem… Teška srca sam shvatio da je politika nešto drugo od američkih civilizacijskih dostignuća. Nije bilo lako amerikanofilu kao meni priznati da im je spoljna politika antievropska i ekspanzionistička i da je vode multinacionalne kompanije sa kojima prosečan Amerikanac nema ništa.

Čini se da će poslednji tu progledati pojedini pripadnici NVO sektora – verovatno kada presuše izvori finansiranja. Ta nekolicina nevladinih organizacija neumorno „raspisuju poternice“ za svima koji se drznu javno da ukažu na to da Amerika više nije ono što je nekada bila. Ko kritikuje američki imperijalizam – taj je protiv demokratije, a vrlo verovatno je i Putinov plaćenik. Zaista, lako je objasniti želju za boljim životom, materijalnim koristima za sebe i bližnje, ali treba imati i malo dostojanstva.

Milion mrtvih u Iraku, a naša kvazi elita je zadovoljna što smo s grbače skinuli Sadama. Od zemlje u koju je u potrazi za poslom hrlila cela Afrika i pola Evrope (među njima i brojni građani Srbije), Libija je postala zemlja iz koje ljudi beže od smrti. A neke naše nevladine organizacije su srećne što smo se rešili Gadafija. Dvesta hiljada mrtvih Sirijaca i milioni izbeglica i prognanika, a naši samozvani atlantisti žale što nismo na dobrom putu da maknemo i Asada – bez obzira što bi tek tada u Siriji i na celom Bliskom istoku nastala prava klanica. No, nije ni bitno da razni podmazani „stručnjaci“ progledaju. Važno je da su pravu istinu konačno počeli da vide obični građani Evrope.

Veliki doprinos ovom procesu otrežnjenja dao je i aktuelni predsednik SAD – inače dobitnik Nobelove nagrade za mir. Barak Obama je na sahrani kralja Saudijske Arabije istakao da Amerika žali za saudijskim suverenom, velikim saveznikom SAD, za čije je vladavine onako uzgred spaljeno više stotina veštica, gde glavni imam daje uputstva kako tući ženu, gde je zakonom zabranjeno ženama da voze automobile, da se školuju, idu na ulicu bez pratnje staratelja, gde država nema ustav, gde su zabranjene političke partije, a kraljevska porodica broji preko 18,000 pripadnika.

2 Comments

  • Драган kaže:

    Ретко добар, истинит, аргументован, реалан и пре свега неострашћен текст. Господине Здравковићу, свака част и искрено се надам да ћете наставити у овом правцу и да ћемо прочитати још много ваших тако добрих и одмерених текстова.

  • Svetlana kaže:

    Odlican tekst i istinit.

Ostavite odgovor