zasto_nije_uspeo_5_oktobar

ZAŠTO NIJE USPEO 5. OKTOBAR?

Na današnji dan se sećamo 5. oktobra 2000. godine kao datuma izneverenih velikih obećanja, očekivanja i snova. Temeljna reforma spskog društva, zasnovana na idejama demokratije, socijalne pravde i jednakosti građana ostala je samo nedosanjani san. Realno, takve ideje nisu nikada bile dominantni politički diskurs u Srbiji. A primitivizam, partikularni interesi, duboko utemeljeni tradicionalizam i neshvatanje koncepta slobodnog građanina koji ima nekakva prava spram svemoguće države ostali su ideal srpskog podanika.

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Da, petog oktobra je izvršeno obaranje jednog zločinačkog, kompromitovanog, nesposobnog, štetnog i po građane opasnog režima. Ali ni tada nije postojala kritična masa saglasnih da se izvrše neophodne promene suštine sistema upravljanja društvom. Sa „Slobizmom“ nije raskršćeno zbog njegove štetnosti, jer više nije donosio očekivane rezultate srpskoj kvazi eliti.

Jeste na čelu tih promena bio Zoran Đinđić, čovek koji je imao viziju šta treba Srbiji. Ali čak ni u sopstvenoj partiji on nije imao ljude koji su shvatali šta treba da se radi. Koalicija DOS koju je okupio s konca i konopca, koja je obuhvatala sve moguće političke opcije – od radikalnih levičara do nacionalističke desnice i kojekakvih „nadri“ stručnjaka, sindikalista i razočaranih „Slobista“ – nije mogla da izgradi potrebnu saglasnost oko svojih ciljeva. Izostala je koherentna ideologija – već je svakom, pa i najmanjem članu DOS-a, bilo dozvoljeno da samostalno misli i da upotrebljava svoj „veto“, odnosno ucenjivački potencijal.

Mnogo puta je rečeno da je najveća greška petog oktobra bila izostanak šestog oktobra – odnosno obračuna sa političkim snagama koje su bile krive za sunovrat Srbije. Usled političke raznorodnosti DOS-a to jednostavno nije bilo moguće – što će samo dve godine kasnije dovesti do tragičnog kraja Zorana Đinđića.

Ako se složimo da su za vreme mandata (namerno ne upotrebljavam izraz vladavine) Zorana Đinđića preduzeti prvi reformski koraci – čini se da je izostala njihova prava promocija, odnosno politički rad kako bi se ubedilo građanstvo zašto je to dobro i neophodno. Instrument koji je mogao i morao da se koristi za te svrhe je bila upravo Demokratska stranka – ali ni sam Đinđić se nije oslanjao na svoju stranku, valjda svestan nedostatka kadrova. Umesto toga, sebe je okružio raznoraznim pojedincima bez porekla, intelektualne snage, ili autoriteta, koji su preko njega gledali da ostvare sopstvene interese, a nikako interese nacije i države. Na žalost, postao je žrtva takvih malih ljudi, njihovih bolesnih i neutemeljenih ambicija i neznanja. To jednom doktoru filozofije, sledbeniku legendarnog Jirgena Haberarsa, nije priličilo.

Pred kraj svoga života Đinđić je pokušao da se distancira od nekih svojih „saradnika“, ali suviše kasno! Upravo ti ljudi su iskoristili njegovu tragičnu smrt i sahranu kao priliku da se ponovo vrate na velika vrata i dovrše svoj lične i perfidne planove. Naj način su uprljali Đinđićevo ime i delo, ostavljajući za sobom „repove“, lopovluke i gadosti koji su protivnici spremno i odmah pripisivali Đinđiću.

Koliko je Zoran Živković bio dorastao ne poslu premijera, već lidera reformističkog pokreta, postalo je jasno vrlo brzo – kada je za manje od godinu dana izgubio izbore od strane desničara, a ubrzo zatim i vođstvo Demokratske stranke. Ni Đinđić sa svom svojom političkom mudrošću nije uspeo da se izbori sa otporima reformama i silama mraka koje su vladale i do današnjeg dana vladaju Srbijom. Ceo eksperiment tako je okončan za nešto više od dve godine – i Srbija se vratila samoj sebi. Izgleda da su Đinđićev rad i lična žrtva bili uzaludni, a da san o izgradnji moderne Srbije ostaje za neke druge generacije.

Nisu modernu Srbiju mogli da izgrade neki Bebe, Čede, Tadići, Vesići, Janjuševići, Kostići i slični. Njih je Đinđić, na žalost, pogrešno odabrao da izvršavaju neke sitne operativne poslove. Ideološku osnovu te bitke takve protuve nisu nikada shvatile, osim što su se lično osetili važnim i „ovlašćenim“ da sprovode (kako znaju i umeju) svoje lične namere i planove pod plaštom reformi za dobrobit zemlje.

Delo Koštunice i ljudi oko njega je to što su snage iz Miloševićeve epohe najpre preživele prve dve godine posle petog oktobra, a da nisu odgovarali za svoja nedela. Zatim su se na velika vrata ponovo pojavili u političkoj areni. Tom prilikom su „pojeli“ onoga koji ih je štitio. Dalja metastaza tog procesa je pretvorila periferne „lakeje“ sa Slobine trpeze u glavne aktere današnje srpske drame.

Ali ne treba zaboraviti ni ulogu srpskog naroda. On nikada nije hteo da postane nacija – da pojedinci postanu građani, koji su odgovorni za sebe. Taj narod je ostao podanički, koji večito očekuje od države da mu nešto udeli (za džabe, naravno) u zamenu za pokornost i poslušnost. Podaniku nije potrebna ideja, ideologija, ili neka vrednost. Sve počinje i završava se sa izopačenom trgovinom – glas za pokornost i partikularnu dobit. Srpski narod ne poseduje elementarnu solidarnost – šta će biti sa drugima, nije ga briga. Volter je rekao da svaki narod zaslužuje vlast koju ima. Đinđića nije zasluživao takav narod i zato njegov politički projekt nije uspeo.

*Originalno objavljeno 5. oktobra 2015.

3 Comments

  • Mladen kaže:

    Kaže se “s koca i konopca”.

  • svemir kaže:

    Nije bilo lustracije. TO je jedini problem petog oktobra, sto oni koji su sruseni nisu odmah i sklonjeni. To je moglo da se uradi samo odmah nakon petog oktobra. pre nego sto su sklopljeni dilovi.

    • Lune kaže:

      Hm,hmm..kako nije bilo lustracije, krizni stabovi, basibozuka su obavioli posao za sebe, oko 30.000 “espeesadzija”, je dozivelo pritisak “nove klase”,koji se prosirio na “intersne sfere poslova i radnih mesta”.i taj pitisak deluje i danas…”ne janjeva”.

Ostavite odgovor