aida_corovic-evropa-nije-uzor-kojem-tezim

AIDA ĆOROVIĆ – EVROPA NIJE UZOR KOJEM TEŽIM

Nažalost, nisu samo političari odgovorni. Mislim da je odgovornost nas građana veća i da smo mi i odgovorni i krivi za ono što nam se desilo i još uvek nam se dešava. Džordž Orvel kaže: “Narod koji bira korumpirane, lažljice, lopove i izdajice nije žrtva, već saučesnik”. A to je i prva rečenica na koju ćete naići kada otvorite sajt VREME JE!

 

Autor: Mladen Obradović
Uz ljubaznu dozvolu aljazeera.net

 

Za čitaoce internet magazina VREME JE prenosimo drugi deo intervjua koji je istaknuta aktivistkinja, draga prijateljica i jedan od autora našeg internet magazina Aida Ćorović dala za portal Al Jazeera tokom ovog meseca. 

– Upozoravali ste na odlaske mladih ljudi na strana ratišta, konkretno u Siriju i Irak, ukazivali na neravnopravan položaj žena u Sandžaku, prozivali ste političke i vjerske vođe da rade na štetu zajednice. Je li takva praksa prestala?

Naravno da nije i bojim se da ja neću doživeti da vidim da se praksa menja, bez obzira što nisam baš u dubokoj starosti (smeh!). Na početku sam pokušala da dam neku širu sliku sadašnjeg socijalog, ekonomskog, ali i moralnog i emotivnog trenutka. Na lokalu je to još drastičnije i vidljivo čak i neupućenima. Mi imamo primitivne, nacionalizmom zadojene i nezajažljive političke elite, korumpirane, nemoralne i svakom nečašću sklone samozvane čuvare nacionalnih interesa. Verski vođe su još gore i bez imalo ustručavanja ću reći da se radi o (u nekim slučajevima) o najobičnijim primitivnim dripcima, barabama i nemoralnim manipulantima koji ne biraju načine i sredstva da se domognu bilo kakvog materijalnog dobra. Istovremeno, uništena je srž građanskog društva; današnje “elite” čine novokomponovani džiberaj, kriminalci, prostitutke i ološ svake vrste. Oni postavljaju standarde, oni upravljaju našim stvarnostima, oni diktiraju trendove. Običan, mali građanin je užasnut i uplašen, sateran u mišiju rupu, strahuje za svoju i egzistenciju svoje porodice, boji se sopstvene senke… Ovo je vreme u kome se podstiču neznanje, primitivizam, glupost, nedostatak empatije, podmuklost… Ovakve okolnosti su idealna podloga za svaku vrstu bespomoćnosti, a bespomoćnost rađa bes; bes stvara samodestrukciju i destrukciju. Mi smo društva koja su neopozivo rešila da pojedu sama sebe i ako neki pametan, mlad svet uskoro ne uzme stvari u svoje ruke, mislim da ćemo mi kao narodi, koji su dugo živeli na ovim prostorima, nestati. Ne bih želela da zvučim pesimistično, zato mi je važno da kažem da verujem u neke nove, mlade ljude koji će imati snage da menjaju ovo užasno i bolesno nasleđe koje smo im ostavili u amanet.

– Iako bi sport trebao biti tema sportskog novinarstva, događanja oko terena najčešće imaju političku konotaciju s tendencijom da postanu i sigurnosni problem kao što je to bilo i ovih dana tokom i nakon utakmice Novog Pazara i Crvene zvezde. Obračunavaju li se političari u Srbiji, mislim na političke predstavnike Srba i Bošnjaka, ali i u Sandžaku, a tu mislim na predstavnike različitih bošnjačkih političkih struja, preko ljudi na tribinama?

Toga smo se nagledali u devedesetim i to traje i danas. Ali, zar bi se šta drugo i moglo očekivati od političkih “elita” koje su dojahale na mržnji, nacionalizmu i bojnim pokličima; šta se može očekivati od onih koji su tako zdušno širili teorije “krvi i tla”, nego ista ta i takva retorika. Oni, naprosto, nisu sposobni za drugačiji način razmišljanja. To je “mindset” koji se ne menja! I zar neko može da bude toliko naivan, pa da veruje da oni koji su u politiku ušli kao golje i golofuskovići, a danas su milijarderi, hoće da promene tu “zlatnu koku”!? Jugoslavija nije onako brutalno i krvavo uništena zbog “netrpeljivosti naroda” i sličnih gluposti, već zbog preraspodele zajedničke imovine i pljačke. I to važi za političare i verske lidere u Sandžaku, ali i za one u svakom gradu i opštini u Srbiji ili bilo kojoj potonjoj državi. To posebno važi za one koji nam vode ove jade od država. I nema razumnog pojedinca koji to može da promeni. Ovde mora da sazri svest o tome koliko je svaki, obični pojedinac prevaren, pokraden, opljačkan. Ako ikada sazri…

– Mnogi će reći da su ratovi početkom devedesetih zapravo i krenuli s tribina (Marakana, Maksimir, Poljud…). Ovih dana se u prekograničnoj retorici u trouglu Hrvatska – Srbija – BiH često čuju tonovi koji podsjećaju na ne tako davnu prošlost i slute na najgore. Mogu li se teške, ratne, krvave devedesete vratiti?

Teške, ratne, krvave devedesete su se samo pretočile i nastavile da budu teške, posleratne i, manje ili više, krvave dvehiljadite. Što se mene tiče, ništa manje krvavo nije kad vam dete ili roditelj umiru od kancera, a vi morate da platite da vas pregleda neki bahati lekar. Ili, ništa manje ratno nije ako hoćete da zaposlite dete koje je seriozno i predano studiralo, ali ne uspevate jer prednost imaju oni sa kupljenim diplomama, polupismeni, bahati. Ili je manje teško da, kao samohrana majka, jedva sastavljate kraj s početkom meseca i da objasnite svojoj deci da nema novaca za užinu u školi? Zar nije ravno ratu da vas muž-nasilnik mlati svakog dana, a da društvo ne reaguje na to ili da reaguje tužbalicima na vašoj sahrani!? Svakoga dana, samo ako imate savesti, čak iako lično niste u situaciji da patite, suočićete se sa teškim, ratnim, krvavim dramama ljudi koji nas okružuju, ljudi čija imena i lica znamo. Biću sasvim iskrena i reći Vam da i samo pominjanje trougla, prekogranične retorike, političkih eksponenata Hrvatske-Srbije-BiH u meni izaziva samo jedan poriv, a to je da te nemoralne, odvratne i manipulativne barabe zauvek pošaljem na neko pusto ostrvo da tamo jedni drugima serviraju te budalaštine. Na žalost, nisu samo političari odgovorni, mislim da je odgovornost nas građana veća i da smo mi i odgovorni i krivi za ono što nam se desilo i još uvek nam se dešava. Džordž Orvel kaže: „Narod koji bira korumpirane, lažljivce, lopove i izdajice nije žrtva, već saučesnik“. Na žalost, mi smo pristali da budemo saučesnici sopstvenog uništenja, a to radimo i danas.

– Kako komentirate činjenicu da se na političkoj sceni svih država Zapadnog Balkana stalno pojavljuju ista lica, a da se smjena generacija niti novi likovi nisu pojavili?

Praktično sam već dala odgovor na ovo pitanje, a mladih i novih ljudi i “sveže krvi” nema jer trenutnim “vlasnicima naših života i smrti” ne pada na pamet da se odreknu svojih komfornih pozicija, enormnih bogatstava i privilegija koje su oteli za sebe i svoje porodice. Takođe, nemojmo smetnuti s uma da bi svi oni, u nekoj hipotetičkoj situaciji sa pravednim i pravnim društvom, bili pohapšeni i osuđeni na ozbiljne zatvorske kazne. Zato se i tako grčevito brane da očuvaju svoje plenove i ne dozvoljavaju pristup nekim “novim klincima”. A, ako se i koji takav pojavi, iz aviona vidite da je najlojalniji vojnik partije, dupelizac i podrepna muva; to je onaj beskrupulozni ljigavac koji je kupio diplomu ili doktorat. Takav je spreman da uradi svaku prljavštinu i gadost, samo da se dodvori svom “velikom šefu”, pa, takvi primeri samo potvrđuju kakve smo monstrume, kao društva, izrodili i odgajili. Danas, u našim društvima, vidim enormno polarizovanu mladež – s jedne strane su ovi o kojima govorim – oportunisti, neznalice i beskičmenjaci, čije je neznanje srazmerno sa poltronstvom i beščašću, a s druge – oni fenomenalni mladi ljude koji “razbijaju” na međunarodnim takmičenjima, ona neverovatna deca iz, recimo, Matematičke gimnazije u Beogradu i Zmaj Jovine u Novom Sadu, ona što se upisuju na Oksford, kao da je tečaj plesa u lokalnom domu kulture. E, ta deca, ta što plene skromnošću, jednostavnošću, ta nezahtevna, a tako darovita, pametna, izuzetna deca, oni su moja vera i moja nada da će jednom u ovim Srbistanima, Bosnistanima i Hrvatistanovima biti bolje, a da će ove današnje barabe biti samo otpad naše istorije. Uostalom, tamo i pripadaju.

– Demokraciju na ovim prostorima očito najsnažnije brane pojedinci iz nevladinog i medijskog sektora, a oni koji bi je trebali čuvati, a to su političari, često se vrlo neodgovorno ponašaju prema njoj. Jesu li balkanska društva sposobna sama postati demokratska ili im je nužno strano mentorstvo?

Ovo pitanje me podseti na onu čuvenu priču o Tamnom vilajetu, gde se kaže – ako uzmeš, kajaćeš se; ako ne uzmeš, kajaćeš se. Isto je sa nama i međunarodnom zajednicom. Sami nismo sposobni da rešimo ove naše galimatijase (doduše, nismo ih sami ni napravili), a još gore i crnje je sa međunarodnom zajednicom. Ovih sam dana pročitala odličnu knjigu koju je napisao Janis Varufakis, bivši minister finansija Grčke. Tu je on, veoma jednostavnim rečima objasnio kako funkcioniše svet danas. “Svet može da bude bolji” (to je naziv knjige) jednostavnim, dečijim rečnikom objašnjava kako funkcionišu moć, novac; zašto su neki veoma bogati, a neki, mnogobrojni, siromašni; zašto su neki gospodari, a ogromna većina robovi… Na žalost, ja tako vidim ulogu međunarodne zajednice na Balkanu. Oni nisu ovde da bi nas mirili, da bi nam pomagali, da bi uradili nešto korisno. Ili, nisu primarno zbog toga! Ne kažem da se u nekoj meri i to ne dešava, ali prisustvo međunarodne zajednice ovde je da napravi poslušno robovlasničko društvo, da od nas napravi uškopljene tegleće životinje kojima će prodavati GMO-đubre i skladištiti nuklearni otpad. Nihov zadatak je da, prosto rečeno, pokupe i prezentuju svojim bosovima u Vašingtonu ili Briselu, za enormne plate, razume se, ono što lokalna “boranija” mesecima krvavo radi na terenu. Za siću, razume se! Dve i po decenije, na razne načine, sarađujem sa različitim predstavnicima te međunarodne zajednice, šta god da se pod tim podrazumevalo. U početku sam bezrezervno verovala da smo partneri; danas, posle toliko godina, znam da smo mi samo još jedno u nizu tržišta gde oni zarađuju velike novce. O idejama demokratije, jednakosti, tolerancije, empatije, pa, recimo Evropa vrlo jasno i nedvosmisleno govori kroz emigrantsku krizu. Žao mi je, ali takva Evropa nije i ne može biti uzor kojem težim. A opet, šta drugo, ako ne Evropa i porodica evropskih naroda? Prepušteni sami sebi i, u krv i kriminal ogrezlim, lokalnim političarima znam da sebi potpisujemo siguran, bolan i konačan nestanak sa lica planete Zemlje.

– Na kraju ste se i sami okušali u parlamentarnim klupama, doduše ne kao član određene političke opcije nego kao netko tko je podržao određenu stranku, u konkretnom slučaju DS. I nakon posljednjih izbora ta stranka ostala je u opoziciji, a prognoze pokazuju da bi još dugo mogla tamo ostati. Postoji li recept za osnaživanje opozicije i koliko je za jedno društvo opasna gotovo neograničena vlast jednog čovjeka i stranke koju vodi?

Zamoliću Vas da na ovo pitanje ne dam odgovor; ne zato što nemam šta da kažem, već zato što bih mogla da zvučim kao neko ko posle bitke deli lekcije. Bila sam poslanica i moja velika frustracija jeste saznanje da sa te, u normalnim državama, važne funkcije skoro ništa ne možete uraditi. Većina poslanica i poslanika, doduše, i nije imala nameru da nešto menja ili uradi. Srpski parlament, a verujem i ostali u regionu, je uglavnom mašina koja treba da podrži trenutnog političkog lidera. Promišljanja, kritički stavovi i odgovornost prema biračima tu ne stanuju. Često sam imala utisak da prisustvujem eksperimentima, nalik onom Pavlovljevom, da se naslepo pritiska taster za glasanje samo onda kad predsedavajući pozvoni. Predlozi zakona, nekada i po desetak, su, neretko, stizali u subotu uveče sa instrukcijom da u ponedeljak ujutro budu podneti amandmani. Diskusija u parlamentu se, u najvećem broju slučajeva, nije odnosila na predloge zakona i ono što je zajednički interes svih nas, već na primitivnu pljuvačinu, uvrede, dobacivanja i ispraznosti. Na žalost, i opozicija je potpadala pod diktat vladajuće koalicije, a to nije ono u čemu sam želela da učestvujem. Takođe, ako već govorim o opoziciji, nemojte zaboraviti da su, manje-više, svi potekli iz Demokratske stranke i svaka priča o mogućem ujedinjenju je blasfemična i vređa mozak crva, a kamoli pametnog čoveka. Ako su želeli da nastupaju zajedno, pitanje je zašto su se razdvajali, a odgovor je samo jedan – beskrajne sujete ili, kako kaže moja draga prijateljica i koleginica Gordana Čomić – “radi se o izlivu vlasti u mozak”. Bojim se da protiv takve boleštine nema leka i bilo koji savet da dam, izlišna je i nepotrebna priča. I, da zaključim, mi ćemo uvek na vlasti imati autoritarne egomanijake sve dotle dok kao pojedinci i društva ne sazrimo, dok ne shvatimo da je sloboda svakog od nas ograničena slobodom onog drugog, da je svako od nas važan i da može dati doprinos zajednici, bez obzira da li pripada manjinskoj etničkoj grupi, LGBT populaciji, osobama sa invaliditetom, da li je mlad ili star, da li je beo ili zelen, muškarac ili žena. U ovim sumornim vremenima za nas na Balkanu, ali i za čovečanstvo, ja, nekako, iracionalno verujem da će pobediti razum, da će ljudi umeti da sačuvaju sami sebe, ali i ovu izmučenu planetu koja nam je zajednički dom. Dobro bi bilo da ne damo za pravo inspektoru Smitu, koji u filmu “Matriks”, kaže da su ljudi jedina bića, pored virusa, koja uništavaju sve oko sebe, što neminovno dovodi do sopstvenog uništenja.

Ostavite odgovor