aida_corovic-zivot_pod_policijskom_zastitom

AIDA ĆOROVIĆ – ŽIVOT POD POLICIJSKOM ZAŠTITOM

Oni koji se bore za demokratske i civilizacijske vrednosti su najčešće izloženi pretnjama različitih interesnih i kriminalnih grupa, a s druge strane, izloženi su pritiscima političkih elita, bezbednosnih službi i institucija koje raspolažu čitavim arsenalima zagorčavanja života.

 

Autor: Mladen Obradović
Uz ljubaznu dozvolu aljazeera.net

 

Za čitaoce internet magazina VREME JE prenosimo intervju iz dva dela koji je istaknuta aktivistkinja, draga prijateljica i jedan od autora našeg internet magazina Aida Ćorović dala za portal Al Jazeera tokom septembra. 

Svaka država bi trebala biti slobodna onoliko koliko je slobodan svaki pojedinac, a sloboda je jedno od temeljnih ljudskih prava – bar bi takve teorijske postavke trebale vladati i u praksi. No, što o jednom društvu govori činjenica da nečija sloboda kretanja, sloboda da misli i javno izražava svoje stavove podrazumijeva nužnost stalne policijske zaštite kako je to, među ostalima, donedavno bio i Vaš slučaj?

Bojim se da naše, ali i globalno društvo ulazi u jednu fazu koju će obeležavati brojni paradoksi. Jedan od takvih paradoksa jeste činjenica da je sve veći broj ljudi sa stavom, intelektualaca, mislećih ljudi ili svih onih koji imaju da nešto kažu o stvarnosti u kojoj žive. Svedoci smo čitavih pokreta na globalnom nivou gde ljudi nedvosmisleno, jasno i kritički govore o nepravdama i nejadnakostima koje ih okružuju. Takođe, sve su brojniji i raznolikiji načini, mislim na brojne vrste medija, da se, slobodno i bez cenzure, mogu saopštavati, „urbi et orbi“, različiti stavovi i mišljenja. Pojedinci i grupe pokreću važna, tačnije, najvažnija pitanja za ljudsku civilizaciju i nekada rizikuju sopstvene živote zbog takvih pokušaja. Sve više i glasnije se govori o besmisleno velikom ekonomskom disbalansu i zastrašujućoj razlici između malobrojnih bogatih i ogromne većine siromašnih; govori se o ekološkom kolapsu planete, ako se nastavi njena nemilosrdna zloupotreba; govori se o pravima pojedinca da uživa bezbednost i pravo na dostojanstven život… Sve ovo o čemu govorim jesu pokazatelji dostignutih sloboda, ali s druge strane, neki pojedinci ili grupe te slobode tumače kao mogućnost da prete, zastrašuju ili, najgore od svega, ubijaju i čine terorističke akte. Dakle, živimo u doba osvojenih sloboda, ali u isto vreme, živimo u doba velikih strahova i pretnji koji nam nameću da živimo neslobodno. Ako, pak, govorimo o državicama nastalim posle raspada Jugoslavije, one su primeri višeslojnih nesloboda i ograničenja. Oni koji se bore za demokratske i civilizacijske vrednosti su najčešće izloženi pretnjama različitih interesnih i kriminalnih grupa, a s druge strane, izloženi su pritiscima političkih elita, bezbednosnih službi i institucija koje raspolažu čitavim arsenalima zagorčavanja života.

– Pod policijskom zaštitom su osobe iz nevladinog sektora, medija, pa i politike. Zar se institucije sistema ne bi trebalo više baviti onima koji ograničavaju tuđu slobodu, prijete i u djelo pokušavaju provesti svoje prijetnje, pronaći ih i sankcionirati, a onima koje mora staviti u zaštitu, zbog toga što imaju drugačije mišljenje i ukazuju na brojne društvene devijacije, stvoriti uslove za normalan život?

Najpre, da rasvetlimo osnovnu činjenicu, a to je da post-jugoslovenska društva nemaju institucije sistema! Ovo su imitacije država, rudimenti, i to prilično nakazni, neke čudne, nespojive tvorevine koje bi da budu i demokratske i fašističke u isto vreme. Ako analizirate bilo koju državu od Hrvatske do Makedonije, videćete da nijedna oblast društvenog života ne funkcioniše, da su institucije invalidne i nesposobne da se obračunaju sa korupcijom unutar samih sebe, svojtanskim zapošljavanjem i neprihvatljivim nagomilavanjem uposlenika koji su neznalice, nesposobne da naprave i najmanji korak u cilju korenitih promena. S druge strane, navijačke i druge kriminalne grupe mogu da rade šta hoće jer su, na različite načine, povezane sa državom, odnosno, sa onima koji nam vode države. Mogu slobodno da kažem da su oni dragoceni uposlenici države jer ovakvim državama trebaju takvi “partneri”, a ne mladi naučnici, umetnici, intelektualci… Zar do sada nije svima postalo jasno da vlasti u bilo kojoj od ovih naših “banana” država neće sankcionisati vođe navijačkih grupa, koji su glavni “provodnici” narko-dileraja, zato što prete “jednoj” Brankici Stanković, recimo. Ili bilo kojoj novinarki ili novinaru? A, što se tiče “normalnog života”, institucijama sistema, ovakvim kakvi jesu, niti odgovara, niti su im potrebni oni koji priželjkuju normalan život. Zapravo, ovi i ovakvi sistemi i funkcionišu na odsustvu demokratskih vrednosti, strahu, siromaštvu, primitivizmu i, da nije previše opasno zbog “lizanja” s međunarodnom zajednicom, bili bi sankcionisani oni koji se trude da promene te paradigme. Onako kako to radi Erdogan, recimo…

– Koleginica Svetlana Lukić, koja je odbila policijsku zaštitu, rekla je jednom prilikom kako ‘nije rešenje da Srbija postane mesto u kome jedna trećina stanovništva preti drugoj trećini, a treća je angažovana da je navodno štiti’. I odbila je zaštitu, jer ju je shvatila kao kućni pritvor. Je li to doista kućni pritvor ili nužnost da nečiji život bude sačuvan?

Svetlana je na svoj, uvek lucidni, način dala dobru definiciju ove pojave. Ima, međutim i primera koji donekle iskaču iz ove matrice. Moj primer je upravo takav. Ja sam dobila policijsku zaštitu jer sam u više navrata imala veoma ozbiljne pretnje, najpre od strane bliskih saradnika bivšeg Glavnog muftije Muamera Zukorlića, a potom i od jednog broja radikalnih islamista i organizatora odlazaka na sirijska ratišta. Pošto ovaj drugi slučaj spada u ozbiljniju, globalnu, problematiku, država je reagovala i brzo i efikasno (što pakazuje da se sve može kad se hoće). Ja sam dobila efikasnu i profesionalnu pratnju. I, ovom prilikom, želim da naglasim da se, pored profesionalnog, radilo i o izuzetnom ljudskom odnosu. Predočeno mi je da će moje internet i telefonske komunikacije, kao i moje kretanje biti pod prismotrom i sigurna sam da je taj deo posla vrlo profesionalno odrađivan. Takođe, meni je bilo jasno da sam ja neka vrsta “udice” za druge, potencijalne islamiste (ili one koji se tako predstavlaju) i da je bezbednosnim službama svaki, pa i najmanji, trag mogao da bude od koristi. A, što se tiče kućnog pritvora, verujem da bi se većina ljudi, makar u početku, tako osećala. Meni je, u prvim danima kad sam dobila pratnju, mnogo pomogla knjiga Brankice Stanković, koja je tek bila izašla iz štampe, ali i kontakti sa ljudima iz Uprave kriminalističke policije, čiji su mi profesionalizam i odgovornost prema ovom delikatnom poslu, ulivali sigurnost. Mislim, pre svega, na generala Rođu Milovića i Radoslava Đinovića, načelnika Odeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala i terorizma. Na žalost, njihov profesionalizam je nekome zasmetao i oni su penzionisani tokom protekle godine.

Čini mi se da je važno da čovek koji dobije policijsku zaštitu to najpre sa sobom raščisti i da pokuša “da napravi limunadu kad mu život da limun”, odnosno, da jednu, prilično neuobičajenu i delikatnu situaciju, obrne u svoju korist. Što se mene tiče, ako ništa drugo, ja sam dobila trojicu doživotnih prijatelja – Bojana, Milana i Srdjana, mnogo toga videla na drugačiji način i naučila neke važne lekcije.

Ali, da se ne stekne krivi utisak, pošto, ponavljam, moj slučaj nije uobičajen, želim da dodam da u slučajevima poput Cecinog, Brankičinog, Jeleninog…nisam sigurna koliko ima naklonjenosti onome što one rade i koliko ih država istinski čuva, a koliko je to farsa. Ne smemo izgubiti iz vida da su mnogi ljudi koji su zaduženi za bezbednost svih nas, pre dve decenije i više, bili po raznim ratištima i da su nam ti delovi njihovih biografija potpuno nepoznati. Nacionalistički ostrašćeni, sa snažnom motivacijom da pljačkaju, otimaju i leče svoje brojne frustracije, oni su danas delovi službi koje treba da nam daju sigurnost, da brinu o bezbednosti pojedinaca i države i da “kapiraju” nastojanja da se suočimo s tim mračnim delovima naše neposredne prošlosti, čiji su akteri i sami bili. U tom kontekstu, razumem Cecino odbijanje policijske zaštite, jer sam sigurna da osećaj nesigurnosti ne bi bio ništa manji nego što je izloženost pretnjama od strane nepoznatih, ostrašćenih “zaštitnika nacionalnih interesa”. U svakom slučaju, stvari nisu crno-bele i svaki pojedinačni slučaj je priča za sebe, ali je činjenica da se bezbednost svakog pojedinca, u velikoj meri, svodi na improvizaciju, personalna rešenja i lične procene. Sistem, na žalost, skoro da ne postoji!

– Policijska zaštita Vam je ukinuta prije pola godine. Jesu li stvarno nestali razlozi zbog kojih biste bili pod 24-satnom zaštitom i možete li podsjetiti koji je bio konkretan povod za uvođenje takvih mjera?

Bezbednosne procene su pokazala da nema konkretnih pretnji koje bi se, na bilo koji način, odnosile na moju ugroženost. I to je dobro. Možda je tome doprinela velika medijska buka koja se podigla u vreme kada su pretnje upućene, možda moj manje intenzivan angažman u medijima na ovu temu, a možda i poslanički imunitet koji sam imala dve godine koliko sam bila poslanica u srpskom parlamentu.

Direktan povod zbog koga sam dobila dvadesetčetvorosatnu policijsku zaštitu su bile veoma brutalne i eksplicitne pretnje smrću koje mi je upućivao devetnaestogodišnji mladić Mirza Ganić. Za te pretnje sam najpre saznala od kolega novinara iz BiH i Srbije, a vrlo brzo je usledio poziv iz Uprave kriminalističke policije o dodeljivanju pratnje. Sve to se poklopilo i sa mojim učešćem u aktivističkoj predstavi “Sedam”, švedske aktivistkinje i publicistkinje Hede Kraus, u kojoj sam čitala lik mlade Pakistanke koja je doživela kolektivno silovanje.

Pretnje su, ubrzo nakon toga, prestale, a Mirza Ganić je, na žalost, poginuo, navodno na nekom od ratišta u okolini Alepa. Moja teorija je da su ga ubili oni koji su ga i poslali tamo jer je postao previše eksponiran. U prilog toj tezi idu brojne fotografije koje je kačio na svoj FB profil i sve su bile napravljene po vilama bogatih ljudi, a Mirza Ganić je uvek bio u čistoj i ispeglanoj uniformi, sa uredno ošišanom kosom i bradom, što govori da njegov zadatak nije ni bio da ratuje, već da promoviše ideje ID.

Dakle, u ovom trenutku nema pretnji, ali, s obzirom na činjenicu da sam upravo pokrenula novu organizaciju (Fondacija za podršku zajednicama), koja će se, između ostalog, baviti temama vezanim za sve vrste radikalizama, pa i islamističkom, moguće je da će biti novih negativnih reakcija. Ali, kako kaže Skarlet O Hara u kultnom filmu i knjizi “Prohujalo s vihorom”- misliću o tome sutra!

Ostavite odgovor