FARSA ZVANA IZBORI, REFERENDUM I MIROVNE INICIJATIVE

FARSA ZVANA IZBORI, REFERENDUM I MIROVNE INICIJATIVE

Jeste li ste se nekada zapitali da li se pred vašim rođenim očima dešava farsa i da stvari zapravo nisu ono što trebaju da budu? Prošlog vikenda prisustvovali smo farsi od izbora u Demokratskoj stranci i farsi od referenduma u Republici Srpskoj, a već izvesno vreme posmatramo farsične napore velikih sila da okončaju rat u Siriji. Pri tome se očekuje da zauzmemo ovakav ili onakav (razuman) stav po tim pitanjima. Jesmo li mi ludi, ili je javna sfera bespovratno i totalno kontaminirana glupošću?

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Krenimo redom… Dugo najavljivani „istorijski prvi direktni izbori za rukovodstvo Demokratske stranke“ dali su rezultat koji treba da stvori legitimitet novom predsedniku i rukovodstvu. Nažalost, pribegavanje ovoj u domaćoj političkoj praksi retkoj meri je totalno omanulo. Proklamovana potreba da se stranka opere, očisti i pokaje za pogrešnu politiku i propuste iz prošlosti završila se izborom ličnosti koju ni Sava i Dunav ne mogu da operu i očiste. Jer je on upravo oličenje svega pogrešnog, nestručnog i arogantnog što je nekada veliku i moćnu stranku bacilo na ivicu cenzusa. Pri tome, njegova (predizborna) izjava da ne treba nikome i ni za šta da se izvinjava samo potvrđuje dubinu njegove zablude.

Ali, ne treba zameriti tom nikogoviću i političkom trutu na razmetljivim i ispraznim izjavama – već je u pitanju članstvo Demokratske stranke koje ga je izabralo. Ili, oni koji su još preostali u toj bivšoj političkoj organizaciji od ugleda. Izgleda da su u članstvu DS samo preostali oni koji sa svojim novoizabranim liderom dele njegov sistem vrednosti i političku filozofiju. Preostaje im samo još da se poput blagopočivšeg Srpskog pokreta obnove priključe vladajućoj partiji kao „koalicioni partneri“. Za one koji ne znaju, termin „koalicioni partner“ u srpskoj političkoj praksi potiče od imena životinje koala, vrste sisara-torbara.

Zašto je ispalo tako? Zato što je „direktna demokratija“ kao metod izbora poslužio takozvanim „zaslužnim partijskim aparatčicima“, de facto jedinim preostalim članovima DS, da izaberu jednog od sebi sličnih i time iskopaju raku svojoj organizaciji.

Milorada Dodika, kontroverznog predsednika Republike Srpske, možete voleti ili ne. Činjenica je da je njegov besmisleni referendum ujedinio bukvalno sve koji ga obožavaju i one koji ga mrze. Rezultat takvog izjašnjavanja (preko 95% od izašlih glasača) svedoči o tome da Srbi ne trpe nepravdu i nonsens po cenu propasti. Ne treba Republici Srpskoj, ni Srbima da suštinu Dejtonskog sporazuma tumači Bakir Izetbegović, Valentin Incko, niti Ustavni sud BiH. Niti tu pomažu otvorene pretnje takozvanom „međunarodnom zajednicom“ (slobodno čitajte ovo kao SAD).

Činjenica je da referendum kao oblik izjašnjavanja naroda predstavlja najvišu demokratsku tvorevinu, koja možda nije po volji onih koji sebe smatraju nedodirljivim, nepobedivim i koje nikakva teorija, praksa ili (ne daj bože) logika obavezuju na bilo šta. Odnosno puna su im usta fraza o demokratiji kada im to odgovara, ali to ne važi kada je u pitanju neka Republika Srpska i tamo neki bosanski Srbi. Iritirajuće je, uvredljivo ali i tužno da čak verne sluge i niži službenici „gospodara univerzuma“ sebi daju slobodu da otvoreno prete „velikom batinom“ – bez utemeljenja u pravu, pa čak i elementarnu logiku. Ovo govorim ne kao neki bedni novinar, već kao pravnik, magistar politikologije i naučnik koji je školovan u Americi i Velikoj Britaniji, zavičajima demokratije. Ili će tvrdoglavi Mile Dodik i njegova Republika Srpska skupo platiti drskost da se pozivaju na (suvereno) pravo, ili će se bura oko ovog „slučaja“ za par nedelja ili meseci stišati. Poznajući „gospodare univerzuma“, bojim se da oni sve praštaju – osim direktne neposlušnosti.

Nova runda događaja vezanih za rešavanje građansko-versko-političkog rata u Siriji ukazuje da se to verovatno neće dogoditi u skorašnjoj budućnosti. Pošto je prethodne nedelje američko vazduhoplovstvo bombardovalo položaje regularne sirijske vojske, ubivši više od 60 ljudi i ranivši oko 100, uz groteskno opravdanje da je to bila greška, legendarna Samanta Pauers, američka ambasadorka u UN je pokušala da to „pokrije“ kontra-optužbama. Ona je tvrdila da su narednog dana ruske snage bombardovale civile u Alepu, a ne samo da je bilo žrtava, već je oštećeno snabdevanje vodom. Kada je sirijski ambasador u UN uzeo reč u Savetu bezbednosti da bi kazao šta se stvarno dešavalo – ambasadori SAD, Francuske i Velike Britanije su napustili sednicu – iz protesta! Protestuju što sirijski predsednik Bašar al Asad već jednom ne izvrši „hara-kiri“ i prekrati muke koju SAD i saveznici imaju da ga humano obore sa vlasti. Da ne moraju više tajno da paktiraju sa Islamskom državom i javno sa takozvanom „umerenom opozicijom“ radi postizanja istog cilja. A Iran i Rusija bolje da se saglase sa takvim američkim planom za mir – ili mira jednostavno neće biti.

One Comment

  • jerry kaže:

    Iznenadjen sam oštrinom, što ne znači da se ne slažem, već naprotiv! Zagovornik sam pisanja direktno, pa u čelo, a ne uvijeno, izlizanim novinarskim floskulama, dvosmislenim tezama koje su uvek dobre odstupnice kada kola krenu nizbrdo. BRAVO!

Ostavite odgovor