ENERGETSKA EFIKASNOST - JEDNOM SE MORA REĆI DOSTA

ENERGETSKA EFIKASNOST – JEDNOM SE MORA REĆI DOSTA

Upravljanje privredom, kao i svim drugim društveno-relevantnim delatnostima, mora da se bazira na stručnosti/znanju – a ne da bude vođena ličnom koristi pojedinaca na vlasti, ili da se na rukovodeća mesta imenuju „zaslužni partijski kadrovi“. Možda grešim – ali čini mi se da kao nacija još nismo spoznali da razvoj i nužne promene treba da se zasnivaju na znanju. To je jedini izlaz iz sadašnjeg siromaštva. Ili je ovo još jedna borba sa vetrenjačama?

 

Vreme_je-Dusan_Nelki

 

 

Autor: Dušan Nelki

 

 

 

Put do primene u praksi mera energetske efikasnosti leži u znanju koje će neminovno uticati na promenu svesti ljudi. Promeniti način razmišljanja, oličen u stavu „od mene kao pojedinca ne zavisi ništa“ do načina razmišljanja „od mene zavisi sve“ – prvi  je i najvažniji korak. On ne iziskuje nikakva komplikovana tehnička znanja, već samo svest o potrebi racionalnog odnosa prema energiji.

Fizika energiju definiše kao sposobnost tela da izvrši neki rad. Energiju samu po sebi nije moguće spoznati čulima, ali njene manifestacije svakako jeste. Ona se manifestuje toplotom, kretanjem, svetlošću, zvukom i tako dalje. Primena tehničko-tehnoloških rešenja predstavlja drugi korak koji treba da donese benefite u energetskom i finansijskom smislu. Taj drugi korak moguće je primeniti tek po dostizanju potrebnog nivoa svesti kod većine populacije.

Postići kritičnu masu u populaciji, odrasloj u ambijentu bahatog odnosa prema energiji, do pre par godina bilo je skoro neizvodljivo. Srpski mentalitet, (slobodno se može reći balkanski) reaguje isključivo na pritiske i sankciju ako se nešto ne sprovodi kako zakon nalaže. Apeli za promenu ponašanja koji se odnose na korišćenje energije na ovim prostorima ne daju rezultate. Pa šta onda može dati rezultat? Odgovor na ovo pitanje leži u dvojnosti našeg doživljaja energije.

Na jedan način doživljavamo energiju u kući (stanu), a na drugi način na poslu. Pošto račune za utrošenu energiju u kući lično plaćamo, naš odnos prema energiji daleko je odgovorniji od onog na poslu – gde će račun za energiju platiti neko drugi. Razviti svest pojedinca da se prema energiji na radnom mestu odnosi kao i prema energiji koja se troši u njegovom stanu krajnji je cilj.

Tehnološki razvoj oličen u razvoju računarske tehnike i elektronike danas omogućuje personalizaciju svih onih koji se neodgovorno i bahato odnose prema energiji na radnom mestu. Video zapisi o otvorenom prozoru dok je uključen klima uređaj, uključenoj grejalici iako postoje radijatori, curenju namerno oštećenih slavina, negašenju sijalica po prestanku potrebe za osvetljenjem i nizu drugih aktivnosti biće osnov za kažnjavanje bahatih i neodgovornih radnika. U većini slučajeva dovoljna će biti informacija da neko nadzire ponašanje zaposlenih u pogledu odnosa prema energiji pa da se promene loše stečene navike. Ako se i pored upozorenja nastavi sa neodgovornim i bahatim ponašanjem, neophodno je, bez izuzetka, kazniti sve prekršioce bez obzira na hijerarhiski položaj u preduzeću.

Pogledajmo kako to izgleda kad se povežu medicina i termodinamika. Zadatak grejanja i hlađenja je osiguranje uslova komfora. Ostvarivanjem uslova komfora u prostoru ostvaruje se toplotna ravnoteža između ljudskog tela i njegove okoline, a samim tim i osećaj prijatnosti. Područje prijatnosti obuhvata relativnu vlažnost u granicama od 40-65% i temperature od 19-23°C. Faktori koji utiču na prijatnost su odeća, fizička aktivnost, temperatura vazduha, temperatura zidova, vlažnost vazduha, brzina strujanja vazduha i njegov kvalitet.

Grejanjem prostorija može se uticati samo na dva od navedenih faktora, a to su temperatura vazduha i temperatura zidova. Na ostale faktore može se uticati samo ako se prostor klimatizuje. Izbor odeće definišemo ličnim doživljajem temperature okoline. Ljudsko telo ima vrlo efikasan mehanizam za održavanje temperature na približno 37°C. Reakciju tela na pojedine uslove u kojima se ono nalazi možemo podeliti u dve grupe – aktivne i pasivne. U aktivne reakcije ubrajaju se one svesne poput oblačenja i svlačenja, dok se u pasivne, odnosno nesvesne reakcije ubraja drhtanje i znojenje.

Ako se ljudsko telo pothlađuje – krvni sudovi se sužavaju, pri čemu se smanjuje protok krvi prema površini kože posle čega sledi drhtanje. Drhtanje je grčenje i opuštanje mišića čime se osigurava dodatna toplota. Telo počinje da se bori protiv hladnoće kada temperatura kože padne ispod 34˚C. Kada se telo pregreva – krvni sudovi se šire, povećavajući protok krvi prema površini kože. Posledica ovog procesa je intezivno dodavanje toplote prema okolini, a manifestuje se znojenjem. Znojenje je efikasan mehanizam za hlađenje tela zbog toga što se energija potrebna za isparavanje znoja uzima sa kože.

Pošto ljudi 70% dnevnih aktivnosti provode u zgradama, krajnje je logično da sa primenom mera energetske efikasnosti treba krenuti iz sektora koji se stručno zove zgradarstvo – a obuhvata kako zgrade namenjene stanovanju, tako i zgrade namenjene poslovnim delatnostima. Porastom životnog standarda raste i potrošnja energije, kako toplotne za grejanje tako i energije za hlađenje. Zgrade su najveći pojedinačni potrošači energije, a time i veliki zagađivač životne sredine. Zbog dugog životnog veka (50-100 godina i više) njihov se uticaj na okolinu ne može zanemariti.

Građenje se danas tretira kao isključivo ekonomski proces, a zapravo je u prvom redu ekološki. Prva razmišljanja teoretičara o ograničenoj količini energetskih sirovina javljaju se početkom dvadesetog veka, a već 1921. godine u naselju Heleran kod Drezdena grade se građevine od drveta u obliku dvostruke drvene konstrukcije i međuprostora ispunjenog tresetom. Ovo je prvi primer ugradnje toplotne izolacije u svrhu uštede energije. Proći će više od 30 godina do pronalaska stiropora (komercijalni naziv za prvi polistiren proizveden u nemačkoj 1954. godine) na kome se danas zasniva masovna termoizolacija zgrada. U Srbiji je u periodu od 1970. pa sve do kraja devedesetih godina prošlog veka stanogradnja počivala na armirano-betonskim konstrukcijama debljina spolnjih zidova oko 20 cm, bez ikakve termoizolacije. Ovakav tip gradnje imao je za posledicu objekte koji troše 200 – 300 Kwh/m2  toplotne energije na godišnjem nivou, što je znatno lošije od objekata građenih pre 1940. godine koji su trošili oko 150 Kwh/m2. Postavljanjem termoizolacije u debljini od 10 cm na spoljne zidove i zamenom prozora moguće je potrošnju energije za grejanje svesti u okvire 70 – 90 Kwh/m2.

Ilustracije radi – stari prozori sa dva krila za spoljnu temperaturu vazduha od -10°C i unutrašnju temperaturu vazduha u sobi od +20°C imali su na unutrašnjoj površini stakla temperaturu od -2°C. Noću je ovaj efekat, za vreme prekida u grejanju (stariji to dobro pamte) proizvodio ledenu kristalnu čipku i prozor činio neprozirnim. Savremeni prozori na unutrašnjoj površini stakla imaju temperaturu oko +17°C. Ova unutrašnja temperatura stakla jako je bliska idealnim uslovima toplotnog komfora koji propisuje da unutrašnje površine termičkog omotača treba da imaju maksiimalno do dva stepena nižu temperaturu od temperature unutrašnjeg vazduha.

Područje za masovnu primenu mera energetske efikasnosti mora biti energetska sanacija. To znači da se država mora posvetiti povećanju toplotne zaštite na postojećim zgradama koje ona koristi. Fokus su zgrade građene prvenstveno u periodu 1970-1990. godine. Efekti koji se mogu postići, prvenstveno se misli na uštedu toplotne energije, odgovaraju količini energije koju proizvedu svi energetski izvori u Srbiji za godinu dana. Posledica ovakvog pristupa sa stanovišta radnog angažovanja je iskorenjivanje nezaposlenosti, a sa stanovišta deviznog priliva drastično povećanje nastalo kao posledica izvoza viškova električne energije. Probajmo!

Iako to izgleda kao mudra politika naših vlastodržaca – upravljanje privredom kroz donacije za novootvorena radna mesta samo je još jedna podla prevara. Ona omogućava enormno bogaćenje bogatih i ubrzano siromašenje većine ostalog stanovništva. Upravljanje privredom i svim drugim društveno-relevantnim delatnostima mora da se bazira na stručnosti/znanju – a ne da bude vođena ličnom koristi pojedinaca na vlasti, ili da se na rukovodeća mesta imenuju „zaslužni partijski kadrovi“. Jednom se mora reći DOSTA!

Možda grešim – ali čini mi se da kao nacija još nismo spoznali da razvoj i nužne promene treba da se zasnivaju na znanju. To je jedini izlaz iz sadašnjeg siromaštva. Ili je ovo još jedna borba sa vetrenjačama?

Ostavite odgovor