DIGITALNE_GENERACIJE

DIGITALNE GENERACIJE

Tehnološki progres uvek dovodi do pesimizma i skepticizma jednog dela populacije, koji u njemu vidi pretnju i opasnost, pre svega za najmlađe. Šta učiniti? Kako pomoći deci da iskoriste ono što je najbolje u informacionoj revoluciji i razdvojiti to od onih potencijalnih i stvarnih opasnosti koje nove tehnologije nose?

 

 

Autor: Ranka Šarenac

 

Živimo u digitalnoj eri u kojoj smo svi mi rođeni pre osamdesetih postali takozvani “digitalni imigranti”, jer ne govorimo digitalnim jezikom interneta, igrica… Njime govore takozvani “digitalni urođenici”, odnosno naša deca. Počinjemo da se pitamo kako ići u korak sa modernim tehnologijama, a pri tome ne izgubiti sopstveni identitet i osećaj za realnost? 

Deca sve više traže tablete, pametne telefone, računare umesto klasičnih igračaka, knjiga, albuma… Kako naći zlatnu sredinu i obezbediti deci digitalnu pismenost, a u isto vreme zaštiti ih od opasnosti koje sa sobom nosi virtuelna stvarnost bez obzira na prefiks “nestvarnog”?

Sve češće mi se dešava da vidim malu decu u restoranima u već “sitne” sate dok priljubljeni uz neki digitalni uređaj umornih očiju, zevajući, uporno gledaju u ekran – bilo da je u pitanju neki crtani film ili video igrica. Da li je baš to način na koji želimo da odrastaju naša deca, lišavajući ih kako kažu eksperti najjzdravijeg sna, uz opasnost da se još od malih nogu naviknu na taj ekran? A šta je sa negativnim posledicama dugog izlaganja uticaju raznih uređaja, još uvek u potpunosti neistražene? Izuzimajući sam sadržaj onoga što gledaju, pasivni odnos prema sadržaju, uz zamaranje očiju, pa čak i glavobolju koja se može javiti bez obzira na radost izazvanu sadržajima? 

Zabrinuta sam za budućnost čitavog niza umornih i nervoznih generacija koje gajimo i koju na ovaj način stvaramo. Oni bi trebalo da pronađu rešenja za probleme na svetskom nivou koji su sve kompleksniji i koji se tiču kako ljudskog društva, tako i planete sa sve oskudnijim resursima na koje (ne)mogu računati upravo te iste buduće generacije. Ako ne omogućimo ovoj deci da spavaju onda kada to treba da rade, šta nam preostaje? Možda da proizvedemo robote koji će biti u stanju da urade sve ono što žele roditelji. I još da ih pustimo da izlaze u sitne sate, a da se nikada ne požale ili zastanu govoreći: “Dosta, želimo poštovanje naših prava i naš zdrav i miran san (čitaj: rast i razvoj)”. Na stranu moje negodovanje vezano za sopstvenu još uvek malu decu, da ne kažem bebe, nesvesnu svih čari ali i opasnosti virtuelnog sveta.

Okrenimo se sada malo starijoj deci i digitalnim medijima. Neki autori ih nazivaju “digitalni urođenici”, jer to je svet u kome su oni rođeni – za razliku od nas. Sve više dece ima pristup internetu, pri čemu se digitalno okruženje u kome rastu konstanto menja. Tableti, “pametni” telefoni, pa čak i uređaji za igrice postali su jednako važni načini pristupa internetu. Sa svojim ekranima i kamerama omogućavaju deci širok spektar inovativnih načina da uče i komuniciraju, a u isto vreme otežavaju roditeljima nadzor i kontrolu nad sadržajima kojima su deca izložena. 

Koje su to potrebe koje deca pokušavaju da zadovolje u virtuelnom svetu? Iste one kao i u realnom – a pomenuću samo neke: želja za saznanjem i otkrivanjem sveta oko sebe, druženje i pripadanje vršnjačkoj grupi, potreba za samostalnošću, za izražavanjem sopstvene ličnosti, za zabavom i tako dalje. 

Neki roditelji će se možda već na ovo hvatati za glavu i u očaju tražiti izlaz, pa čak i zabraniti svojoj deci pristup internetu. Da li je zabrana pravo rešenje? Mnoge studije pokazuju upravo kontra efekat zabrana – poznata je dodatna draž zabranjenog voća! Koje nam delotvornije opcije preostaju?

Evropska komisija je još od 1996. godine počela ozbiljno da se bavi problemom bezbednijeg interneta. Osnovna ideja programa bila je informisanje i povećanje znanja javnosti, roditelja, vaspitača, nastavnika i dece u vezi pitanja koja se tiču bezbednosti u virtuelnom svetu. Neophodno je razgovarati sa decom i razviti njihovu svest i kritičko razmišljanje o korisnim i štetnim sadržajima dostupnim na netu. Napravljena softverska rešenja koja štite decu i tinejdžere na internetu nazvani su “parental control tools” (– SIP Benchmark III

U svim zemljama Evropske Unije postoje internet pretraživači namenjeni deci kao što su earthcamforkids.comkol.comkidrex.orgcybersleuth-kids.com. Ovi pretraživači blokiraju nepoželjne sadržaje. To ponekad rade u preteranoj meri, pa mogu i da blokiraju normalan proces saznavanja.  Stručnjaci savetuju da se na uređajima koje koriste deca izabere jedan od dečijih pretraživača kao početna stranica. 

Oprezno sa slikama koje objavljujete vi ili vaša deca, jer kada nešto ode na internet, tu ostaje zauvek! Sve više budućih poslodavaca proverava i online istoriju potencijalnih kandidata. U pojedinim zemljama usvojeni su zakoni o pravu na sopstvenu sliku, po kome vaša slika ne može biti publikovana na društvenim mrežama ili u bilo kom drugom mediju bez vašeg odobravanja. Slike dece koje su dostupne na internetu biraju i prikupljaju pojedinci za sajtove namenjene pedofilima, a koriste ih i za montažu dečije pornografije.

 

Šta se događa kada se upotreba digitalnih medija otme kontroli?

 

Psiholozi koji se bave bolestima zavisnosti, navode neke od posledica: gubitak društvenih veza (deca imaju prijatelje po celom svetu koje nisu nikada sreli), nezainteresovanost za hobi ili sport kojim se dete bavilo, više svađa o tome koliko vremena provodi na netu,  smanjenje radne sposobnosti i motivacije za školu, veći umor (“četovanje” do kasno u noć, igranje igrica), poljuljano samopouzdanje, više depresivnih poremećaja, društvena izolacija koja u krajnjem stadijumu prerasta u društvenu fobiju (neki nisu bili u stanju da uđu u sobu punu ljudi posle 2-3 godine intenzivnog igranja video igrica), gubitak osećaja za stvarnost, dihotomna podela sveta i ljudi (stvarnost vis-a-vis. virtuelna stvarnost).

U Kini i Južnoj Koreji zavisnost od interneta značajno narušava javno zdravlje, a vlade ovih zemalja ulažu u obrazovanje, istraživanja i lečenje ove nove forme zavisnosti. U “najpovezanijoj zemlji na svetu”, kako neki u šali nazivaju Južnu Koreju, gde 90% domova ima jeftini brzi internet, vlada je otvorila 140 savetovališta za zavisnike od interneta. To je dodatna mera uz već postojeće tretmane koji se nude u skoro 100 bolnica, dok je u Kini otvoreno 300 klinika za lečenje.

Jedna od istraživača iz te oblasti definisala je digitalnu zavisnost kao nemogućnost kontrolisanja želje, anksioznost pri razdvajanju od “pametnog” telefona, neproduktivnost u učenju ili radu, potrebu za stalnim proveravanjem telefona. Upozoravaju se roditelji da izbegavaju davanje “pametnih” telefona ili tableta deci kako bi ih umirili.  U prošlosti je najjveći problem predstavljalo igranje igrica, ali noviji trend su društvene mreže i skidanje videa.  (The Daily Telegraph, Jan 2015) 

Uprkos sve većem broju istraživanja kao i dostupnih tretmana, u SAD vlada ove zemlje nije zvanično reagovala na problem zavisnosti od interneta.  (Cash et al., 2012 article on Internet Addiction: A Brief Summary of Research and Practice)

Ankete u SAD i Evropi ukazuju na stope od 1.5%  do 8.2% zavisnika i pored toga što su se dijagnostički kriterijumi i upitnici za procenu razlikovali u različitim zemljama. Zavisnost od interneta nije još uvek uvrštena u klasifikaciju poremećaja, ali su istraživači i stručnjaci priznali postojanje “problematičnog korišćenja interneta”. I kako nema konsenzusa o tome da li je u pitanju poremećaj u rangu ostalih bolesti zavisnosti, tako ga nema ni kada je u pitanju lečenje. U Kini su vojni kampovi za rehabilitaciju prepoznati kao metoda izbora, dok su to u zemljama EU privatne klinike sa posebnim tretmanima. Nekoliko faktora se pokazalo kao indikativno kod problematičnog korišćenja, uključujući osobine ličnosti, način vaspitanja dece i ostali porodični faktori, zloupotreba alkohola i društvena anksioznost. (Weinstein et al., 2010). Pošto se internet menja takvom brzinom, gotovo je nemoguće za istraživače da budu u toku i da dođu do dovoljnog broja ubedljivih podataka. Neposredni efekti su uglavnom očigledni, ali nije jasno šta se događa na duge staze. Samo zato što je neko “online” ne znači da je zavisnik.

Ukoliko ostavimo domen zavisnosti i pratimo samo rezultate istraživanja na deci koja su više ili manje vremena provodila za nekim od elektronskih uređaja, primećeni su sledeći problemi: promene u ponašanju (poremećaj pažnje, hiperaktivnost, agresivno ponašanje), poremećaj telesne težine (gojaznost) i kvaliteta spavanja, društvenog i emocionalnog razvoja, pojava nezdravih navika (ukoliko manja deca provode više vremena gledajući, kada budu starija biće teže promeniti ove navike).

Tehnološki progres dovodio je uvek do pesimizma i skepticizma jednog dela populacije koji je u njemu video pretnju i opasnost. Svedoci smo da se još uvek družimo i radujemo životu i pored svih tehnoloških uređaja kojima smo okruženi. Pa tako možemo zadržati i veru u budućnost koja ne vodi potpunom otuđenju. Šta učiniti? Kako pomoći deci da iskoriste ono najbolje od onoga što im nude nove tehnologije?

DIGITALNO NASILJE
Zašto je internet postao bauk i veliki izazov za neke roditelje? Zato što i pored svih korisnih informacija koje pruža, na njemu kao i u realnom svetu vrebaju razne opasnosti. Više od 20 procenata internet stranica je pornografskog sadržaja, što je za neke tinejdžere osnovni izvor seksualnog obrazovanja; Sajtovi koji govore o tome šta bi mladi trebalo da jedu, a šta ne se drugačije nazivaju “pro bulimia” i “pro anorexia” sajtovi; Sajtovi zvani “esencijalno zlo”, sa temama koje prikazuju saobraćajne nesreće, ratne zločine, leševe – jednom rečju zastrašujući sadržaji sa neprimerenim slikama koje grupe vršnjaka zajedno gledaju (kako navode neka evropska istraživanja); Rasistički sadržaji; Pedofilski sajtovi koje neki hakeri koriste da kroz naivnost dece dođu do određenih podataka; Sajtovi sa zlostavljanjem, vršnjačko i seksualno nasilje, različiti oblici ucena, kleveta, krađe identiteta, krađa fotografija…
UNICEF je u Srbiji u partnerstvu sa kompanijom Telenor i Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, 2012. godine pokrenuo projekat “Prevencija digitalnog nasilja” u sklopu koga je sprovedeno istraživanje na uzorku od 3876 učenika iz 34 škole (17 osnovnih i 17 srednjih). Mobilni telefon poseduje 84 odsto učenika, od čega polovina ima pristup internetu. Oko 90% starijih osnovaca i srednjoškolaca ima profile na nekoj društvenoj mreži, dok je e-mail kao način komunikacije najmanje popularan (oko 40% učenika ga uopšte ne koristi). Jedanaest procenata svih učenika prihvatalo je sastanke sa osobama koje su upoznali preko interneta. Fotografije i snimci 10% učenika našli su se na internetu protiv njihove volje. Dve trećine ispitanih srednjoškolaca bili su žrtve nekog oblika digitalnog nasilja.
Kao deo ovog projekta pokrenuta je i Facebook stranica „Biraj reči, hejt spreči”. Na njoj se mogu pronaći odgovori na brojna pitanja u vezi sa digitalnim nasiljem (Biraj Reči, Hejt Spreči). Neki od oblika digitalnog nasilja su slučajevi u kojima se koriste elektronski uređaji (mobilni telefon, računar, kamera) i internet da bi neko drugoga namerno uplašio, uvredio, ponizio ili ga na neki drugi način povredio. Oblici digitalnog nasilja mogu biti slanje uvredljivih ili pretećih SMS poruka, uznemiravanje telefonskim pozivima (lažno predstavljanje, ćutanje, vređanje, pretnje i slično), snimanje mobilnim telefonom ili kamerom, prosleđivanje i stavljanje snimaka na internet, uznemiravanje na društvenim mrežama i mejlovima.
Za razliku od klasičnog nasilja, digitalno nasilje omogućava anonimnost nasilnicima – a žrtve nemaju mogućnosti da se zaštite i odbrane, pored toga što mogu trpeti veliku štetu. Najnovija istraživanja u Evropskoj Uniji pokazuju da deca najčešće gledaju ono što su postavili drugi korisnici, a informacije se šire velikom brzinom.
Na društvenim mrežama vrebaju i takozvani “predatori”, koji se predstavljaju lažnim profilima. Zbog toga je važno ukazati na oprez u virtuelnim susretima sa nepoznatim ljudima i preporučiti deci da u virtuelnom svetu budu u kontaktu samo sa onima koje poznaju i u stvarnom životu.
Lozinke ne treba deliti sa prijateljima, jer to otvara vrata maltretiranju (cyber bullying) i treba ih menjati. Dobra lozinka je kombinacija različitih karaktera koje nije moguće pronaći u rečniku. Lozinke možete testirati na sajtovima koji se bave bezbednosti na netu. Treba biti na oprezu i sa skladištenjem podataka na “cloud” (“oblak”) tehnologijama, jer ukoliko kompanije koje to omogućavaju propadnu – odoše i vaši podaci, ukoliko nemate rezervne.

Roditelji često pitaju koliko sati dnevno mogu deca da provedu za kompjuterom. Nema preciznog odgovora i saveta, jer je neophodno uzeti u obzir različite faktore koji se tiču svakog deteta ponaosob, a koje sami roditelji najbolje poznaju. Američka Akademija za Pedijatriju (AAP) do skoro je bila vrlo striktna u svojim preporukama, insistirajući da pre druge godine života deca ne treba uopšte da budu izložena elektronskim medijima, a posle toga ne više od 1-2 sata dnevno. Međutim, u oktobru 2015. godine ublažili su svoj stav, preporučujući roditeljima da gledanje svedu na minimum, birajući kvalitetne sadržaje i usmeravajući se na interakciju i učenje. Možda ste bili oprezniji kada se radilo samo o gledanju televizije, ali sa pojavom tableta i “pametnih” telefona situacija je počela da izmiče kontroli. Korišćenje svih tih uređaja bi trebalo da se računa u ukupno “gledanje”. 

Šta nam može pomoći u odluci? Razmotrimo da li vaše dete ima društvene kompetencije i da li ima dovoljno informacija o medijima sa kojima je u kontaktu, kako bi moglo da odgovorno donese odluke o njihovom korišćenju. Ukoliko su u pitanju deca manjeg uzrasta, naglasak je naročito na tome da im treba pomoći da steknu razne digitalne veštine, da bi upoznali sebe. Potrebno je da im posvetimo vreme, a naše ponašanje služiće im kao uzor. Ukoliko ne želite da vaša deca sede za stolom sa tabletom ili telefonom dok ste svi tu, nemojte ni vi koristiti vaš telefon dok ste sa njima. Budite zainteresovani za njih i za ono što rade, budite svesni onoga što se događa sa njima u datom periodu, budite dostupni, gledajte i razgovarajte o svemu i zajedno ćete uspeti da pronađete pravi balans u tome da se mediji koriste za zabavu, traženje informacija i lični razvoj. Ključno za roditelje je da naučimo našu decu kako da se zaštite, odnosno da ih naučimo kako da odgovorno biraju sadržaje.

Ono što se do sada pokazalo kao najdelotvornije u upravljanju vremenom koje deca provode ispred ekrana je takozvana strategija aktivnog intervenisanja – razgovarajte sa decom, gledajte zajedno kad god je to moguće. Stalno kritikovanje i rigorozne mere ne daju željene promene na duge staze. Poželjno je da deca nemaju digitalne uređaje u svojoj sobi. Da li je potrebna da vaše dete ima “pametni” telefon, ukoliko je osnovna ideja bila da budete u kontaktu kada je to neophodno i da ne brinete gde vam je dete ukoliko ima razne van nastavne aktivnosti? Vaši motivi su jedno, a želje i način na koji deca koriste telefon drugo. Razgovarajte sa ostalim roditeljima iz razreda. Zajednički pristup može da doprinese boljim međuljudskim odnosima u razredu, jer bilo je slučajeva isključivanja iz vršnjačke grupe dece koja su imala ograničeno korišćenje interneta u odnosu na vršnjake bez zabrana. 

 

Najbolja prevencija od zavisnosti je jačanje ličnosti

 

 

Autori koji su i sami opčinjeni digitalnom tehnologijom nazivaju nove generacije dece koja su uključena “switched on kids”. Oni ističu kreativne mogućnosti korišćenja novih medija i integraciju tehnologije u svakodnevni život putem digitalnog opismenjavanja. Pri tome digitalna pismenost ne odnosi se samo na informacije o različitim programima i mogućnostima na internet, već i informacije o infrastrukturi mreža i uređajima koji ih koriste. Deca ne mogu da rastu okružena zabranama, već im treba privući pažnju zabavnim sadržajima – bilo da su u pitanju digitalne tehnologije, ili nešto drugo. U mnogim zemljama postoje klubovi u kojima deca zajednički eksperimentišu sa novim tehnologijama i uče kodiranje, pobijajući sve klasične stereotipe o društvenoj izolaciji i toksičnim sadržajima. Zbog toga je poznavanje vlastitog deteta od presudnog značaja kada želimo da utičemo na njegovo ponašanje i ukažemo na altrenative koje imaju višestruku korist za njihov razvoj. 

Vodite računa o tome koliko sami vremena provodite sa digitalnim uređajima kada ste sa vašom decom, kako bi imali autoriteta da njima to vreme ograničite. Uzdržite se od kupovine digitalnih uređaja deci, jer ćete imati veći stepen kontrole ukoliko koriste vaše. Iskoristite mogućnost uspostavljanja filtera i roditeljske kontrole nad sadržajima dostupnim deci koje smo ranije pominjali. Budite u toku sa nalozima i lozinkama koje koriste vaši mališani kako biste mogli da pratite sadržaje koje skidaju sa interneta. I kada ste umorni ili se nađete na dugim putovanjima sa decom, ne posežite prvo za digitalnim rešenjima – ponudite neke druge zanimacije, pa tek kad ste iscrpli sve opcije od nalepnica do bojanki, oslonite se na vaše “zlatno” rešenje.

Odredite vremenska ograničenja koja su fer i izvodljiva, a najbolje je ako se i deca uključe u rešavanje problema. Ukoliko se odlučite za kupovinu tableta ili “pametnog” telefona za vaše dete, dogovorite se o pravilima upotrebe – pa ako treba i ako ima smisla u vašim okolnostima, napišite ih u formi ugovora između vas i deteta. Pokušajte da smislite zabavne alternative ukoliko vaša deca vape za dodatnim vremenom ispred ekrana. Kada god je to moguće razgovarajte sa vašom decom o tome šta gledaju, koje im se igrice najviše sviđaju, kako koriste društvene mreže, šta traže na internetu i tako dalje. Dobri odnosi sa vašim detetom su glavni ključ za prevenciju i rešavanje već nastalih problema. Zato ulažite u njih od prvoga dana!

Ostavite odgovor