IZBORI-NISU-BIRANJE-IZMEĐU-DOBROG-I-ZLA

IZBORI NISU BIRANJE IZMEĐU DOBROG I ZLA

Pitanja samog izbornog sistema (većinskog, proporcionalnog, kombinovanog), broja izbornih jedinica, pristupa medijima i drugih uslova već mnogo godina se diskutuju u političkoj teoriji. Ali se te relativno proste proceduralne stvari u pre i post-Miloševićevskoj praksi slabo usavršavaju i menjaju. Izgleda da je politička elita svih boja i orijentacija ukapirala da je to glavni instrument opstanka na vlasti – pa ga ne menjaju. I zato nas opet izvode na izbore – da bismo opet „birali“ između loših bivših i još gorih sadašnjih vlasti!

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Autorski tekst Zorana Živkovića „Vlast se ne osvaja štanglama i uterivanjem straha“ objavljen u prethodnom broju „Svedoka“ od 26. januara 2016. inspirisao me je ne da polemišem sa stavovima, već da ukažem na neke nedorečenosti i maglovitosti u konceptu koji on zastupa, odnosno nudi građanima. Dijagnoza stanja nacije Zorana Živkovića je sasvim tačna. Tu nema šta da se oduzme ili doda. Međutim, problemi nastaju kada on prezentira moguća rešenja, odnosno alternative praksi SNS i njenih lidera. Ali pođimo redom…

U tekstu se tvrdi da su „izbori šansa za Srbiju, iako je svima jasno da danas ne postoje uslovi za slobodnu i fer političku trku.“ Ovo je čista kontradikcija! Izbori NISU šansa za Srbiju, jer kako sam Živković tvrdi za njih ne postoje najosnovniji uslovi. Izlaskom na izbore pod ovakvim uslovima naivni građani Srbije će doživeti samo još jedno razočarenje, a vlast će gotovo sigurno biti ponovo izabrana.

U nedavnom tekstu koji sam pisao za internet časopis VREME JE razvio sam tezu da je jedino razumno rešenje ne izlaziti na takve nazovi izbore. Jer glasovi onih koji bi bili za liste koje ne prelaze cenzus, poništeni glasovi i prazni (beli listići) se „prelivaju“ listama koje su dostigle cenzus – upravo onima za koje ti glasači nikako nisu hteli da glasaju. Ovakva analiza je izazvala optužbe da sam zapravo defetista, da je „patriotska dužnost da se glasa“, pa makar to bilo protivno elemetarnoj logici.

Ako bi izlaznost bila manja od 50%, to bi značilo da sadašnja vlast zadržava položaje – odnosno bila bi to njihova formalna pobeda, ali bi legitimitet takve vlasti bio jako nizak. To bi značilo da se takvi izboru mogu i moraju osporavati – makar do sazivanja novih vanrednih parlamentarnih izbora pod bitno drugačijim uslovima i izbornim sistemom. To je ono što nam sadašnja parlamentarna opozicija nije izborila, jer dok su bili na vlasti pitanje sistema izbora i uslova pod kojima se sprovode im nije bilo prioritetno, odnosno izgleda da im je takav sistem odgovarao. Sada, kada je on oružje u rukama SNS – opozicioni napori da se to promeni svode se na gunđanje, ali ne i na bojkot izbora sa tim sistemom i pod takvim uslovima! Nedavno osnivanje Komisije više opozicionih stranaka za reviziju izbornog sistema i uslova, o kome Živković govori, nedovoljno je i zakasnelo, pogotovo što se ne zna za šta se ta Komisija zalaže, kada je održala sastanke i sa kakvim rezultatima.

Pitanja samog izbornog sistema (većinskog, proporcionalnog, kombinovanog), broja izbornih jedinica, pristupa medijima i drugih uslova već mnogo godina se diskutuju u političkoj teoriji. Ali se te relativno proste proceduralne stvari u pre i post-Miloševićevskoj praksi slabo usavršavaju i menjaju. Izgleda da je politička elita svih boja i orijentacija ukapirala da je to glavni instrument opstanka na vlasti – pa ga ne menjaju. I zato nas opet izvode na izbore – da bi smo opet „birali“ između loših bivših i još gorih sadašnjih vlasti!

Živković sasvim nepotrebno naziva mnogobrojne apstinente sa ovakih izbora „Vučićevim botovima“, jer zaboga društvo se klacka na ivici litice! On ne bi trebalo da trubi na uzbunu zbog Vučića, nego treba da ponudi jasnu alternativu. Patetičnim izjavama da na izbore treba izaći zbog sosptvene sudbine, sudbine sopstvenih porodica i prijatelja, za budučnost države – ne postiže se ništa!

Svojim političkim delovanjem, sada opozicione stranke a u prošlosti stranke na vlasti, postigle su poražavajuće rezultate – da li iz neznanja ili iz sebičnih razloga, kolektivnog ili pojedinačnog „blagoutrobja“. Živkovićeva Nova stranka to svakako nije, ali bi iz tog razloga trebalo da se kloni bilo kakve asocijacije sa takvima, makar to za nju značilo golo preživljavanje. Ako je prvo učešće u radu parlamenta Nove stranke preko liste Demokratske stranke bilo značajno za njenu afirmaciju i vidljivost, sada mora i može da se osamostali i kloni se smrada leša jedne zapuštene i prevaziđene političke organizacije. Na sastancima sa Bojanom Pajtićem, Borisom Tadićem, Čedom Jovanovićem, Dušanom Petrovićem i sličnima, Živković samo rizikuje da raskrčmi sopstveni ugled koji je pokušavao da gradi.  

Zatim se Živković u svom tekstu poziva na proevropski, prodemokratski i patriotski („naš“) deo srpskog društva i biračkog tela, da bi im kazao kako treba ostaviti prošlost sa strane. Jer tako („mi“) upotrebljavamo svoj glas protiv čoveka koji svojim nerazumnim ponašanjem i odlukama čini sve da od Srbije napravi bljutavi, otrovni „sendvič“ idolopoklonstva, Farme i fašistoidne demokratije. To bi bilo opravdano glasanje protiv nekoga ili nečega – ali to nije program! Političke partije koje pretenduju da osvoje mandate u skupštini moraju da stoje iza nekih konkretnih programa. Realizacija programa u prošlosti i pozivanje na rad u budućnosti daju kredibilitet političarima – a to se iz pledoajea Zorana Živkovića ne može naslutiti. Zato plitko zvuči završni deo njegovog teksta, gde on kaže „da se na izborima ne odlučuje o budućnosti političara“. Bez konkretnih predloga za rešenje konkretnih problema izbori se svode na „sjaše Kurta da uzjaše Murta“ – upravo na biranje i egzistencijalno zbrinjavanje političara. Nekoliko opštih fraza o ukidanju poreza na nekretnine građanima koji u njima stanuju ili preispitivanje lažnih diploma nisu program!

Na predstojećim američkim predsedničkim izborima kao i uvek na dnevnom redu će biti pitanja smanjenja/povećanja poreza, socijalnog i zdravstvenog osiguranja za sve, abortusa, posedovanja oružja, povećanja/smanjenja vojnog budžeta… Oko toga se tradicionalno „lome koplja“ između demokrata i republikanaca.

Zašto ne bi tako bilo i kod nas? Političke partije treba da iznesu svoje stavove o konkretnim pitanjima koja zanimaju naše ljude – da bi se oni opredeljivali za jednu od ponuđenih opcija. Ali u tome „u tom grmu leži zec!“ Sa jedne strane je Vučićeva SNS i sadašnja parlamentarna opozicija koji se svi zalažu za članstvo u Evopskoj Uniji, okretanju od Rusije, saradnju sa MMF, vladavinu prava, smanjenje javnog sektora i partijskog zapošljavanja, podsticanje stranih investicija, sveopštu privatizaciju… I nije bitno da li su za te nabrojane „vrednosti“ iskreno, ili samo radi dolaska i opstanka na vlasti. Uz prednost „domaćeg terena“ (odnosno upravljanje medijima, izbornim uslovima i spiskovima) SNS gotovo da nema šanse da izgubi!

Sa druge strane je vanparlamentarna opozicija – koja nema ni materijalnih resursa, niti znanja da se suprotstavi ovakvoj jednodimenzionalnoj ponudi. Pred sam kraj svog teksta Živković kaže da razume „poruke građana koji iz ideoloških razloga i ličnih animoziteta ne mogu da glasaju za opoziciju svrstanu u jedan blok. Zato bi bilo najpoštenije izaći u dve kolone“. Šta to konkretno znači – Živković nam ostavlja da nagađamo. Insajderske informacije o mogućim ideološkim i neideološkim savezima, nama običnim građanima nisu dostupne, na žalost.

Pa kome onda sluđeni srpski glasač da poveruje i šta da bira? 

Ostavite odgovor