DA-LI-NAS-KRADU

DA LI NAS KRADU?

Hedonizam čine dva principa: egoistični, gde pojedinac deluje u smeru ličnog zadovoljstva i univerzalni gde pojedinac deluje tako da tokom dugog vremena zadovolji najveći broj ljudi. Usmeriti balkanskog političara da u obavljanju javne funkcije zaboravi na prvi princip i isključivo se pridržava drugog – nemoguća je misija.

 

Autor: Dušan Nelki

 

Tema energetske efikasnosti, koju pokušavamo da obradimo kroz seriju tekstova, može se sagledati iz nekoliko uglova. Štednja energenata nije sama po sebi cilj, već je i posledica duboke krize koja je očita. Velika nezaposlenost i niska primanja direktno utiču na to da svi težimo smanjenju izdataka gde god je to moguće. Jedno od polja gde se može uštedeti je na izdacima za energiju. Ali, umesto da se štedi, što građani pokušavaju da čine, država se ponaša rasipnički. Zašto je to tako kada smo potpisali toliko obavezujućih međunarodnih dokumenata vezanih za energetsku efikasnost?

Daljinsko ili centralno grejanje je tokom generacija postalo simbol savremenog života u gradovima i pokazatelj dostignuća u modernizaciji zemlje. Međutim, sve češće se vode brojni sporovi između korisnika i gradskih toplana, jer se teško mogu dobiti i protumačiti jednostrano nametnuti cenovnici grejanja, koji u sebi skrivaju neefikasnost države i nebrigu o energetskoj efikasnosti. Da li nas država, koja je po pravilu isključivi vlasnik toplana i instalacija daljinskog grejanja, u stvari stalno i svesno krade?

Kako naterati državu da počne da se ponaša drugačije? Umesto što Srbija daje 400 miliona dolara (široka potrošnja) za uvoz gasa, sa primenom mera energetske efikasnosti dala bi samo 1/3 te cifre, odnosno oko 130 miliona dolara. Ostvarenom uštedom od 270 miliona dolara mogli bi smo energetski sanirati oko 90 hiljada stanova – to je grad veličine Niša ili Novog Sada.

Možda je sada jasnije zašto su nam tako duge i iscrpljujuće procedure za dobijanje saglasnosti za energetsku sanaciju to jest zamenu prozora i postavljanje termoizolacije. U pitanju je uvoznički lobi, kome svakako nije u interesu da Srbija smanji uvoz energenata tako što će maksimalno primenjivati mere energetske efikasnosti. Da li je moguće da neko zarad lične koristi, ma kolika ona bila, pravi štetu državi od 270 miliona dolara svake godine?

Možda ovo nije pravo mesto za par filosofskih razmatranja, ali ću ipak iskoristiti priliku da podsetim na antičkog filosofa Epikura koji je pre 2300 godina prepoznao i definisao duhovni aspekt energetske efikasnosti u pojmu hedonizma. Hedonizam je težnja ka zadovoljstvu (uživanju, sreći), a posledica je našeg delovanja. Hedonizam čine dva principa: egoistični (pojedinac deluje u smeru ličnog zadovoljstva) i univerzalni (pojedinac deluje tako da tokom dugog vremena zadovolji najveći broj ljudi). Usmeriti balkanskog političara da u obavljanju javne funkcije zaboravi na prvi princip i isključivo se pridržava drugog – nemoguća je misija.

Proanalizirajmo sada drugi aspekt potrošnje uvezenog gasa koji je namenjen sistemu toplana. Sistem gradskih toplana u Srbiji koristi se za daljinsku isporuku toplotne energije krajnjim potrošačima. Sistem se koristi za zagrevanje stambenog i poslovnog prostora, površine oko 30.000.000 m2.

Po pitanju energenata za proizvodnju toplotne energije dominantna je zastupljenost neobnovljivih izvora energije kao što su gas, mazut i ugalj. Obnovljivi izvori energije u vidu peleta i briketa prisutni su u zanemarljivom procentu. Osnovna karakteristika energetskog sistema je izrazita tehnološka zastarelost i niska energetska efikasnost. Sa stanovišta zaštite životne sredine, sistem je totalno neprihvatljiv, jer je projektovan i građen u periodu kada se o zaštiti okoline nije vodilo računa.

Sistem proizvodnje, isporuke i naplate toplotne energije je na bazi pravilnika toplana koje im usvajaju organi lokalne samuprave (opštinske i gradske skupštine). Po jednom takvom pravilniku posluju i JP Beogradske toplane. Iako je u procesu usvajanja pravilnika ukazano na kršenje odredbi Zakona o efikasnom korišćenju energije, pravilnik je usvojen. Takva drskost u legalizaciji pljačke građana svojstvena je samo nestručnoj i nezainteresovanoj većini gradskih odbornika (iz prošlih i sadašnjih saziva, bez obzira na partijsku opredeljenost i u gotovo svim gradovima Srbije), koji su dali saglasnost na primenu pravilnika toplanama. No, kako god bilo – taj pravilnik se primenjuje! Protivno zakonu, toplane posluju po pravilniku po kome isporučenu toplotnu energiju naplaćuju na pragu proizvodnog postrojenja.

DA-LI-NAS-KRADU-toplana

Očigledno je da se radi o krađi! Krađa se ogleda u tome što merenjem na pragu proizvodnog postrojenja (ograda kruga toplane) toplana, svi gubici nastali u distribuciji toplotne energije kroz magistralne cevovode (koji su dotrajali i energetski neefikasni), naplaćuju se korisniku, to jest potrošaču. Ovo uopšte nije zanemarljiv procenat i kreće se od 30-50% stvarno isporučene toplotne energije u stanove potrošača.

Iako je to u suprotnosti sa zakonskim odredbama, još uvek se većina utrošene toplotne energije u stanovima plaća po kvadratnom metru. Time se zapravo zamagljuju gubici energije u transport, odnosno teret snose potrošači koji nisu za to krivi! Da li je to put u EU ili ne, reći će nam članice ove organizacije kada se bude raspravljalo o poglavlju XV koje se odnosi na energetsku politiku članica.

Iako naše zakonodavstvo definiše povlašćene proizvođače toplotne energije koji u procesu proizvodnje toplotne energije koriste obnovljive izvore energije i pri tome ispunjavaju uslove u pogledu energetske efikasnosti, iskoraci na ovom planu su simbolični.

Jedinice lokalne samouprave kojima ja dato pravo da propisuju podsticajne mere i uslove za sticanje statusa povlašćenog proizvođača toplotne energije ove pogodnosti ne koriste prevashodno iz neznanja, a zatim što im je tako naređeno. Prvi razlog je jasan – a drugi ćemo pokušati da razotkrijemo.

Srbija na godišnjem nivou uveze prirodnog gasa u vrednosti od približno milijardu i 200 miliona dolara. Jednu trećinu ove količine (400 miliona dolara) spale toplane u procesu proizvodnje toplotne energije u grejnoj sezoni, druga trećina je namenjena širokoj potrošnji (za etažno grejanje u stanovima sa kotlovima na gas i za pripremu hrane na plinskim šporetima), a poslednja trećina namenjena je industriji.

I pored toga što većina stambenog fonda u Srbiji (oko 90%) pripada energetskom razredu G, sa potrošnjom od oko 250KWh/m2 na godišnjem nivou, još uvek nisu razrađeni zakonski mehanizmi i podsticaji za decentralizovanu proizvodnju toplotne energije – sagorevanjem biomase i konverzijom sunčevog zračenja u toplotu. Obnovljivi izvori energije, kao što su biomasa, izvori geotermalne i sunčeve energije za dobijanje toplotne energije, učestvuju ispod dva procenta u ukupnoj potrošnji energenata.

Eto gde se kriju skriveni potencijali za budžetsku štednju na nivou države, a koje nadležna ministarstva koja ih projektuju ne vide ili ne žele da vide!

Ostavite odgovor