DA-LI-JE-RASPAD-SSSR-OMOGUĆIO-USPON-RUSIJE

DA LI JE RASPAD SSSR OMOGUĆIO USPON RUSIJE?

Svidelo se to nekome ili ne, Rusija pod vođstvom Putina ponovo je uspostavila status respektabilne globalne sile. U tom kontekstu smešno deluje izjava bivše američke sekretarke Medlin Olbrajt kako je Rusija zapravo Bangladeš sa atomskom bombom.

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Kažu da istoriju pišu pobednici. Zato bi odgovor na pitanje da li je raspad SSSR bio definitivni geopolitički poraz Rusije trebalo da daju oni koji vladaju svetom, kreiraju udžbenike, ili pišu istoriju. Činjenica je da se „hladni rat“ okončao porazom sovjetskog sistema – nema spora.  Naravno, svako ima pravo na svoju verziju istorije, pa nije čudno što „zapadni“ pogled na tu epohu odlikuje taj trijumfalistički pristup, poput Frensisa Fukujame koji je rekao da je to kraj istorije. Ali, ako stvari pogledamo iz druge (ruske) perspektive, videćemo da taj krah sistema nije bio i kraj same Rusije, već samo jedna loša faza, iz koje proizilazi današnji položaj ove države. 

Živeti 20 i kusur godina bez prisustva jedne od supersila, odnosno bez globalnog uticaja jedne velike zemlje – dovoljno je dug istorijski period da se sagleda ono što do sada nije bilo moguće. Predsednik Rusije Vladimir Putin je taj period u kome se njegova zemlja našla nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom dvadesetog veka“.

Ako sagledamo šta se dešavalo sa ljudima na bivšem sovjetskom prostoru, jasno je da je u pitanju ne samo geopolitička, već i moralna i ekonomska katastrofa – bez obzira na to ko i kakav odnos ima prema Sovjetskom Savezu, ili komunizmu. Ali ono što je nastalo posle raspada SSSR zaslužuje podrobnu analizu.

Permanentna kriza post-sovjetskih zemalja govori o tome da je raspad SSSR bila istovremeno i politička i ekonomska katastrofa. Stanje ljudskih prava u pojedinim državama Srednje Azije je na nivou ranog feudalizma, a ljudska, verska i manjinska prava gotovo da i ne postoje. Primera radi, u Turkmenistanu je predsednik, te gasom prebogate države, sebe proglasio doživotnim predsednikom i sam sebi dodelio titulu Turkmenbašija (otac svih Turkmena). Kalendarskim mesecima je dao nova imena, a jedan se zove po imenu njegove majke. Posle iznenadne smrti, nasledio ga je vanbračni sin koji i danas vlada, a neučestvovanjem u Evroazijskim integracijama sebi obezbeđuje prećutnu podršku „demokratskog sveta“.

 

Šta je izgubio kapitalistički svet

Bizarno zvuči, ali raspadom SSSR najviše su izgubili radnici i srednja klasa na Zapadu! Nije tada „izdahnuo“ samo takozvani „istočni blok“, odnosno realni socijalizam. To je zapravo bila katastrofa ideje socijalizama – liberalnog, socijaldemokratskog, zapadnog… Ispostavilo se da je garant ideji političke i ekonomske emancipacije, odnosno moćne socijalne preraspodele i u okviru „demokratskog sveta“ bilo postojanje realnog socijalizma – tačnije bauka zvanog Sovjetski Savez. Od raspada SSSR bila je prisutna demontaža nekih socijalnih institucija koje je nevoljno izrodio kapitalizam, jer više nije postojala pretnja sa istoka –  maska za pravu pljačkašku prirodu kapitalizma nije više bila potrebna. Današnja Rusija, kao i novonastala globalna sila Kina su kapitalističke države sa velikim brojem milijardera. I što je najvažnije, čini se da se proces ekonomske i socijane transformacije Rusije i Kine pretvara u katastrofu „realnog kapitalizma“.

Ispostavilo se da je „zapadnom“ sistemu upravljanja svetom – sistemu upravljanja tržišnom ekonomijom, berzanskim finansijama i interesima – bila potrebna protivteža. Kada je sistem lišen protivteže, počela je tiha likvidacija srednje klase. Ukoliko bi sadašnju krizu merili parametrima iz sedamdesetih godina prošlog veka, to bi značilo poraz kapitalizma u svetskim razmerama. To jednostavno nije moguće! Da nije osetio apsolutnu superiornost i nesumnjivu pobedu – svetski kapitalistički sistem, oličen u multinacionalnim kompanijama i bankarskom oligarhijom, nikada sebi ne bi dozvolio sadašnju pljačku, abnormalno bogaćenje elita i sistematsko uništavanja srednje klase.

 

Šta se zapravo desilo

Sovjetski Savez bio je 1991. godine u velikoj krizi. Industrijska proizvodnja bila je u opadanju, povećavao se broj nezaposlenih, a inflacija je „jela“ svaku ušteđevinu građana, etničke tenzije su rasle. Predsednik Mihail Gorbačov postepeno je gubio kontrolu nad situacijom u zemlji. „Sovjetski Savez je mogao da bude sačuvan“ – tvrdi danas bivši lider Gorbačov. On se svojski zalagao za veću samostalnost republika. U martu 1991. Gorbačov raspisuje referendum. Zvanični podaci pokazali su da je preko 70% stanovnika tada bilo za očuvanje Sovjetskog Saveza kao reformisane federacije suverenih republika sa jednakim pravima.

Međutim, tvrdo krilo komunista u rukovodstvu organizovalo je puč protiv reformatora sovjetskog sistema, Mihaila Gorbačova. Želeli su da spreče raspad Sovjetskog Saveza, ali postigli su upravo suprotno. Pomenuta grupa ortodoksnih komunista, među kojima su bili ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, kao i šef KGB formirali su „Komitet za hitne slučajeve“. Oni su sa nepoverenjem gledali na reforme Gorbačova, pa su 19. avgusta 1991. izveli puč koji je po njima trebalo da spase SSSR.

DA-LI-JE-RASPAD-SSSR-OMOGUĆIO-USPON-RUSIJE--Gorbačov-i-Jeljcin

Mirna tranzicija: poslednji lider SSSR Mihail Gorbačov i prvi predsednik Rusije Boris Jeljcin

Sa obrazloženjem da je Gorbačov bolestan, zaverenici zatvaraju predsednika i njegovu porodicu u njihovu vikendicu na Krimu i blokiraju mu svaki kontakt sa spoljašnjim svetom. U zemlji se proglašava vanredno stanje, a na moskovske ulice izlaze tenkovi. Pučisti su isticali da Sovjetski Savez žele da sačuvaju od „katastrofe“. Međutim, puč ne uspeva, jer im je na put stao Boris Jeljcin. Ne zato što je podržavao Grbačova, već što je bio svestan da je komunističkom modelu upravljanja istekao rok trajanja. Po okončanju puča u avgustu 1991. godine funkciju lidera zemlje preuzima Boris Jeljcin. Pučisti se hapse, a neki od njih izvršili su samoubistvo. Rad Komunističke partije je zabranjen.

Tvrdo-linijaši su pučem želeli da spasu Sovjetski Savez – ali to je delovalo kao katalizator za nužnu transformaciju. Za vreme trajanja puča nezavisnost je proglasila Estonija, ubrzo zatim Ukrajina i druge republike. Gorbačov je bez uspeha pokušavao da dobije podršku za novi državni ugovor. Tri meseca nakon puča, predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije formiraju Zajednicu nezavisnih država (ZND). Sovjetski Savez se oficijelno raspao 26. decembra 1991, a Gorbačov se povukao sa funkcije.

 

Zašto Gorbačov nije uspeo da sačuva SSSR

Konkurencija između komunizma i kapitalizma igrala je veoma važnu ulogu prilikom raspada SSSR. Jedan od razloga za raspad sovjetskog sistema je i prećutno priznavanje Zapadu da ima efikasniju privredu, više individualnih sloboda – sve to uz fascinaciju njegovim sjajem. Bez obzira da li je reč o automobilima, cipelama ili kozmetici, milioni sovjetskih građana sanjali su o proizvodima sa Zapada – koje sebi nisu mogli da priušte. Velika greška sovjetske propagande i ideologije bila je što su oduvek želeli da se mere i utrkuju sa Zapadom. Time su sami sebi stavili omču oko vrata.

Stoga ne čudi današnje držanje ruskog državnog rukovodstva. Na izazove sa „zapada“ odgovara se umerenošću, CNN nije više jedini prozor u svet, na svaki američki nosač aviona ne pravi se ruski, na novu NATO bazu ne odgovara se otvaranjem svoje. Kada vojska Sjedinjenih Država uđe u neku zemlju ne traži se poligon za namirivanje „dugova“. Rusima danas nije bitna ravnoteža u broju vojnika, već raznovrsnost privrede, industrijska i poljoprivredna proizvodnja – merena ne u broju proizvedenih tenkova i konzervi hrane za vojnike, već u povećanju broja automobila, civilnih aviona, rekordnoj proizvodnji pšenice.

Ronald Regan je sredinom osamdesetih godina prošlog veka oborio cenu nafte u dogovoru sa kućom Al Saud – a posledica toga je bila što je SSSR bio uvučen u rat u Avganistanu. Ceo „istočni lager“ imao je povlašćene cene za nabavku ruskih energenata i poljoprivrednih sirovina (prodajna cena nije podmirivala 10% cene proizvodnih troškova), a industrijska proizvodnja zasnivala se na proizvodnji oružja. Bankrot je bio neizbežan. Kada se posmatra sa ove vremenske distance ne čudi zašto je Boris Jeljcin prosto priželjkivao raspad SSSR.

Danas vladu Sjedinjenih Američkih Država i američke građane avantura u Avganistanu košta bilione dolara. Održavanje vojnih baza i pomorska supremacija su izazvale neviđeni minus na kontu američkog budžeta. Uz uspon Kine i Indije, rezultat današnje utakmice između starih rivala, na istom terenu skroz je drugačiji.

Ako svemu navedenom dodamo i to da su građani Rusije 1991. godine dobili glad u zamenu za slobodu, ne čudi i plebiscitarna podrška naroda sadašnjoj ruskoj vladi na čelu sa predsednikom Putinom. Mihail Gorbačov je, nasuprot Putinu, dobijao i verovao u prazna obećanja Zapada a morao je da se suoči sa nerealnim očekivanjima domaćeg stanovništva, uz sistemsku krizu koja je nastala onda kada real-socijalistički sistem nije više imao resurse. Pri tome je Gorbačov dobro shvatao da je primena sile prema sopstvenom stanovništvu postala nelegitimna i neprimerena.

Iz zapadnog aspekta Jeljcin je bio omiljena politička figura. On je bio idealni predsednik za slobodni pad Rusije u provaliju – dok zemlja nije udarila o dno. Velika je sreća što pad SSSR nije doveo do totalne propasti zemlje, već do postepenog buđenja nacionalne svesti. Uz to, Rusija se oslobodila balasta „socijalističkog lagera“ koji ju je ekonomski iscrpljivao. Politički više ne mora da bude „dežurni krivac“ za sudbinu bivših zemalja Varšavskog pakta, čija rukovodstva sada moraju da odgovaraju sopstvenim narodima.

Svidelo se to nekome ili ne, Rusija pod vođstvom Putina ponovo je uspostavila status respektabilne globalne sile. U tom kontekstu smešno deluje izjava bivše američke sekretarke Medlin Olbrajt od pre nekoliko dana kako je Rusija zapravo Bangladeš sa atomskom bombom. Tragično za Ameriku što je nečija lična netrpeljivost (mržnja) prema svemu što ima veze sa Rusijom mogla da usmerava spoljnu politiku, a ne stručnost i znanje. Smešno je da takvi sumanuti glasovi i dan-danas izazivaju pažnju javnosti.

Kako god bilo, interesantno je podsetiti se kako na raspad nekadašnje imperije gledaju njeni građani. Rezultati ankete Sveruskog centra za istraživanje javnog mnjenja su neumoljivi. Četvrtina građana Rusije nije u stanju da iznese ocenu o događajima iz 1991. godine. Relativna većina (41%) smatra da je to prosto bila jedna epizoda borbe za vlast u najvišem rukovodstvu. Svaki četvrti ispitanik (25%) smatra da je to bio tragičan događaj koji je imao pogubne posledice za zemlju. Devet odsto ispitanika ocenilo je da su događaji sa početka devedesetih godina predstavljali demokratsku revoluciju kojom je okončana vlast Komunističke partije. Sve ovo pokazuje da sami Rusi nemaju odgovor šta se zapravo desilo 1991. godine.

Ipak, jedno je sigurno: građani Rusije (bivšeg SSSR) i ceo svet su nešto dobili. Najvažniji dobitak je slom liberalne intelektualne iluzije – što je pozitivno. Poslednje konstrukcije tog tipa su prosto osuđene na propast – kako u Rusiji, tako i u celom svetu. Još samo da to „ukapiraju“ balkanski vlastodršci!

Ostavite odgovor