SIRIJA-BAJATI-SCENARIO-ZA-DRUGAČIJI-KRAJ

SIRIJA: BAJATI SCENARIO ZA DRUGAČIJI KRAJ

Izgleda da su zapadni političari u stalnom ratu sa činjenicama, ili možda činjenice njihovim političarima, a pre svega donosiocima odluka (političari su samo zamenljivi „pajaci“) zapravo nisu važne. Toliko puta do sada u savremenoj političkoj praksi su im „prošle“ blatantne laži, da njihovi „mislioci“ ne smatraju potrebnim da ponude javnosti verodostojna objašnjenja za svoje poteze.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

 

 

 

 

Da li zaista još postoji neko van zapadnih “demokratija”, njihovih medija, njihove preparirane javnosti i njihovih voljnih i nevoljnih satelita koji veruju u mnogo puta ponovljene laži o upotrebi hemijskog oružja u Siriji? Ceo već odavno bajati i mnogo puta zloupotrebljavani britanski scenario sa navodnim trovanjem bivšeg ruskog dvostrukog agenta Sergeja Skripalja izgleda da je poslužila samo kao blago zagrevanje za nešto mnogo veće – konačni obračun sa Rusijom oko Sirije. Zatim je usledio patetični igrokaz američke Niki Hejli, ambasadorke SAD na Savetu Bezbednosti u UN.

U slučaju građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji postojale su maske koje su nosili “neutralni” i “dobronamerni” zapadnjaci, starajući se prvo za svoje, a zatim i interese njihovih klijenata – a sve u navodno ime tobožnje demokratije. Samo se treba podsetiti na uvodnu epizodu (namerno izazvanog) jugoslovenskog raspada sa “jednonacionalnim trovanjem” u rudniku Trepča.

Kasnije akcije “neutralinih” i dobronamernih zapadnih posrednika kao što su bili iscenirani zločin na sarajevskoj pijaci “Markale” ili incident u selu Račak, koji je direktno isprovocirao vojnu intervenciju protiv SR Jugoslavije 1999. godine samo su poslužili da se Srbija i Srbi stigmatizuju za sva vremena kao krivci. Naravno, dokazi krivice, po običaju, nikada nisu prezentirani, niti razmatrani. Sve se dešavalo na “časnu reč” Vilijema Vokera, zloglasnog operativca CIA, za tu priliku “prerušenog” u odelo diplomate – šefa međunarodne verifikacione misije OSCE.

Već u slučaju Iraka to im nije baš išlo od ruke – podmetanje lažnog narativa pred Savetom Bezbednosti UN državnom sekretaru SAD, generalu Kolinu Pauelu, do tada čoveku besprekorne karijere, dovelo je do intervencije. Po mnogima idealan predsednički kandidat tako je zauvek eliminisan iz konkurencije za predsednika.

Mozak sramne i krvave intervencije u Libiji, bolesno ambiciozna Hilari Klinton, konačno je platila ceh za svoja zlodela – izgubila je (od svih eksperata unapred dobijenu) predsedničku trku od totalnog političkog diletanta Donalda Trampa. Paradoksalno, ni do današnjih dana se nije izlečila, niti prebolela svoje psihopatske predsedničke snove, ne shvatajući zašto su joj birači okrenuli leđa i svoju sudbinu poverili jednom takvom klovnu i demagogu.

 

U RATU SA ČINJENICAMA

Izgleda da su zapadni političari u stalnom ratu sa činjenicama, ili možda činjenice njihovim političarima, a pre svega donosiocima odluka (političari su samo zamenljivi „pajaci“) zapravo nisu važne. Toliko puta do sada u savremenoj političkoj praksi su im „prošle“ blatantne laži, da njihovi „mislioci“ ne smatraju potrebnim da ponude javnosti verodostojna objašnjenja za svoje poteze. Čak ni ne menjaju izlizani stari scenario za situacije kada treba ubediti javnost u laži. Nisu svi ljudi ovog sveta lobotomirani, bez obzira što su zalihe Borisa Džonsona, Tereze Mej, Tonija Blera, Donalda Trampa, Hilari Klinton, Džordža W. Buša i sličnih neiscrpne.

Očito je po sredi samo imperijalna želja, u jednom vremenskom periodu neprikosnovenih gospodara sveta, da i dalje nesmetano vladaju – odnosno ostvaruju svoje (pre svega komercijalne) interese. Njima su podređene političke elite iz kojih se regrutuju (a za svoju bespogovornu službu dobro nagrađuju) aktuelni politički pajaci. I nije ni čudo što takvi političari bez trunke griže savesti lažu i dezinformišu svoju i svetsku javnost. Jer njihov zadatak je da to rade – oni zapravo ne zastupaju svoje birače, već interese svojih gospodara koji nisu tako lako vidljivi.

Ko su ti „gospodari rata“ koji vuku konce i imaju marionete od političara u službi? Odgovor je prost: To su vlasnici krupnog kapitala u vojno-industrijskom kompleksu Zapada. Ako ste hteli da saznate njihova imena – ona nisu poznata, jer kapital je anoniman. Njihov interes je da SAD i njihovi vazali troše enormne svote novca za naoružanje i vođenje ratova. Obično su izdvajanja iz budžeta u te svrhe obavijena velom tajni. Zatim u istu grupu strateški značajnih industrija po plasmanu krupnog kapitala spada i energetika (nafta na prvom mestu). Jer da bi vojno-industrijski kompleks mogao da funkcioniše, potrebno je da to radi zbog zaštite energetskih interesa (izvora, puteva).

Za takav „modus operandi“ potrebno je stalno imati rivala ili neprijatelja. Nije bitno da li je taj neprijatelj stvarni ili izmišljen – važno je samo da postoji. A Rusija je uvek „dobrodošla“ u toj ulozi – čak i ako nema imperijalne ambicije, već samo ima prirodnu želju da zaštiti svoje saveznike i geostrateške pozicije.

 

VREMENA SE MENJAJU

Međutim, logika krupnog kapitala u gore navedenim oblastima ne uzima u obzir promenljivu prirodu sveta, odnosno da više ne može samo da broji pare od nasilnog sprovođenja i nametanja svojih interesa. Kratkovida opsednutost profitom zamagljuje njihovu viziju savremenog sveta, koji nije isti kao pre deset, dvadeset ili trideset godina.

Od pada Berlinskog zida 1989. godine do današnjih dana dešavale su se tektonske promene u svetskim društveno-ekonomskim odnosima i formacijama. Raspad Sovjetskog Saveza bio je prouzrokovan unutrašnjim slabostima sistema, a usledio je period kada Rusija nije bila u stanju da brani poziciju jedne od dve supersile. Međutim, posle više od decenije transformacije u savremenu kapitalističku zemlju, od početka trećeg milenijuma (koji koincidira sa pojavom Vladimira Putina), Rusija se konsoliduje i ponovo zauzima mesto svetske sile. Istovremeno, bipolarni svetski sistem sa dve supersile više nije aktuelan, već je uspostavljena multipolarnost sa više centara vojne i ekonomske moći. Niti su danas SAD (i njeni zapadni saveznici) jedina preostala supersila koja može da nameće svetu svoju volju i istinu.

Treba napomenuti da je vojna industrija u Rusiji i Kini u državnim rukama – što je po zapadnim shvatanjima neoprostiv greh. Pod kontrolom države u ovom zemljama se razvija naoružanje i oprema bez provizija za lobiranje, podmićivanja, bez lažno uvećanih budžeta… A izgleda da, kako predsednik Tramp kaže, superiorno američko oružje i vojna oprema ima u poslednje vreme konkurenciju što se tiče tehnologije, ali i cene. Rusija izvozi svoje naoružanje i tradicionalnim partnerima Amerike – Saudijskoj Arabiji i Turskoj.

Iz naše perspektive gledano, svi pritisci, pravno nasilje i nepravde učinjeni Srbiji od strane Zapada tokom procesa nasilnog raspada SFR Jugoslavije bilo je isključivo zbog srpsko-ruskog prijateljstva i navodnog (nikada formalno potpisanog) savezništva dveju zemalja. Nažalost, iz poznatih razloga Rusija nije bila u poziciji da priskoči u pomoć Srbiji tokom poslednje decenije prošlog veka. Tu nemoć je Zapad iskoristio da donese sve odluke po pitanju raspada SFR Jugoslavije i kasnijeg odcepljenja Kosova na štetu Srbije.

Naviknuti da im se ne može reći „ne“, pripadnici uskog kruga krupnog kapitala iz vojno-industrijskog kompleksa, sada srljaju u zatezanje odnosa sa Rusijom do granice rata. Pri tome, svoje marionete-političare dovode u kompromitujuću poziciju da lažima brane odluku da se ide u konflikt. Čini se da je njihova opsesija današnjom i ovakvom Rusijom potpuno deplasirana i pogrešna. Njihov protivnik nije više Rusija, već njihova sopstvena glupost, gramzivost i nerazumevanje sveta u kome žive. U slučaju da sukob oko Sirije postane „vruć“ (za razliku od sadašnjeg rata rečima i poneke sporadične varnice), ovi samozvani gospodari rata suočiće se ne samo sa vojnom superiornošću Rusije, već bi se našli nasuprot Kine, Indije, Irana, Južne Afrike, Brazila i svih ostalih „nezapadnih“ država slobodnog sveta.

Na sreću, u ovakvoj konfrontaciji čak ni američki generali ne bi koristili svoje trupe, već računaju da bi se mogli „provući“ sa kukavičkim ratom „na dugme“ ili „na daljinu“ – ranije isprobanom u ratu sa SR Jugoslavijom i Libijom. Takvi scenariji bili su mogući u ratovanju sa „svetskim silama“ kakve su bile ove male i bespomoćne zemlje. Ali, kako kaže američki muzičar, pesnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Bob Dylan „The Times They Are Changing“!

 

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.