Donald_Trump

„BERLUSTRAMP“ – TRAMP PO UZORU NA BERLUSKONIJA

Kako vam zvuči Donalvio Berlustramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država? Niko ne treba da bude iznenađen ako Donald Tramp ili „model Berluskoni“ osvoji republikansku nominaciju za predsedničke izbore 2016. godine, sa realnom šansom da uđe u Belu kuću!

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Fenomen Donald Tramp svakodnevno raste i poprima ogromne razmere. On je daleko najpopularniji kandidat za republikansku nominaciju za američke predsedničke izbore koji će biti održani novembra 2016. U anketi od 27. avgusta, Tramp je uživao podršku 28%, ubedljivo ispred drugog u nizu Bena Karsona na 12%. Ostali, uključujući Džeba Buša i Teda Kruza, su na sedam procenata i manje.

Italija se često smatra za političku laboratoriju, mesto za eksperimentisanje sa radikalnim idejama, koje se onda na drugim mestima preuzimaju sa više radikalnih transformacija. Koncepti kao republika, senator i predstavnik naroda potiče iz starog Rima, kao i političke frakcije ili stranke, ali i sama ideja zakona. Fašizam je takođe italijanski eksperiment, koji se proširio na Španiju, Portugaliju i delove Latinske Amerike. Da se pitao čuveni industrijalac Henri Ford, primenjen bi bio i u SAD. Ne treba biti previše pametan pa zaključiti da je i Hitlerov politički uzor bio Musolini.

Donald Tramp, takođe, nije potpuno originalna pojava. Italija je već doživela svoju verziju Trampa u obliku Silvija Berluskonija, tajkuna, medijskog magnata i zabavljača. On je koristio neospornu harizmu da pobeđuje, tvrdeći da ima odgovore na sve moguće izazove. Niko ne treba da bude iznenađen ako „model Berluskoni“ bude ponovljen i uvećan – ako i kada Donald Tramp osvoji republikansku nominaciju za sledeće predsedničke izbore, sa dobrom šansom za ulazak u Belu kuću! Kako vam zvuči Donalvio Berlustramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država?

Donald Trump i Melania

Uvek u društvu lepih žena – Tramp sa sadašnjom suprugom Melanijom

Za tradicionalne i socijalno konzervativne republikanace, Tramp predstavlja spektakl koji konkurenti nemaju pojma kako da zaustave, a kamoli unište. Kao da se ruga svojim rivalima, od kojih većina pokušava da dokaže svoje hrišćanske „akreditive“. Tramp se nekoliko puta razvodio od prelepih žena za kojima je svet uzdisao, nemilosrdan je prema migrantima, nezaposlenima… Što više tradicionalnih republikanaca ga napada – Tramp više privlači birače.

On takođe donosi novu vrstu populizma, na osnovu krajnje desničarske, anti-imigrantske politike, istovremeno braneći namere levice za povećanje poreza bogatašima i hedž fondovima – jer ko bolje od njega zna kakav je poreski sistem SAD. U stvari, pojava i prvi uspeh Trampa omogućio je ozbiljan pad popularnosti demokratskog kandidata Hilari Klinton.

U Evropi, a naročito u Italiji, poređenja između Trampovog političkog uspona sa onim koji je ostvario Berluskoni 1994. godine su očigledna. Berluskoni je imao tri nacionalna TV kanala u vreme kada ljudi nisu imali današnje mogućnosti interneta, a igranje u Ligi šampiona njegovog Milana (Berluskoni je kupio poznati klub deceniju ranije) i osvajanje iste omogućio mu je da izgradi svoj politički brend. Tramp je TV ličnost, ali ne poseduje TV kanale. Osvojivši vlast, Berluskoni je nastavio da koristi svoju medijsku imperiju da bi dominirao i držao politički diskurs, dok u SAD postoje zakoni za sprečavanje takvog sukoba interesa.

Kao i Berluskoni, Tramp je savršen šoumen i ume da isporuči predstavu u kojoj protagonista može da kaže apsolutno ništa publici. Uspon Trampa, kao i Berluskonija na svom vrhuncu, pokazatelj je mržnje glasača prema profesionalnim političarima. Ovakav sindrom odavno je etabliran u Evropi, a polako se formira i u Sjedinjenim Državama. Primer za to su porodice Buš i Klinton, koje u jednoj republici izigravaju dinastije.

Amerikanci zapravo primećuju da Donald Tramp više nije prolazna pojava, odnosno da je on istinski konkurent za Belu kuću. Njegove kolege iz Republikanske partije, pre njihove prve debate početkom avgusta, posmatrale su njegovu kandidaturu kao neku vrstu cirkusa. Džeb Buš ga je komentarisao: „Glasno, grubo i neuko“. Ali sada se oni direktno takmiče sa njim, svesni da će Tramp diktirati obim i ton kampanje.

Poput Musolinija u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka, Berluskoni je koristio sliku snage da dočara prosečnim Italijanima kako je snaga u zajedništvu (fasico znači snop sena, zajedništvo). Za to je koristio fudbalske metafore, a to je modernizovani populizam. Kao u filmovima koje prosečan Amerikanac obožava, Tramp na isti način populistički pokazuje kako je moguće da dečko iz nižih socijalnih struktura postane kralj koledža i razbija uštogljene pripadnike elite. Takođe, poput Berluskonija, Tramp je lišen ozbiljnog sadržaja. Ne razmatra sporazum sa Iranom, već govori o iranskim “nuklearnim lokacijama i potencijalima“ na način na koji birači žele da čuju.

Činjenica je da rast podrške ovom tajkunu pokazuje duboku promenu u društvenom tkivu Sjedinjenih Američkih Država. Zaista, paralelno sa Italijom, gde šou biznis dominira političkom scenom već više od dvadeset godina, počevši sa milijarderom Berluskonijem koji je počeo svoju karijeru pevanjem na brodovima i koji je stekao bogatstvo u senci, ova pojava se od tada proširila i na druge delove demokratskog sveta.

U Meksiku Trampa poistovećuju sa televizijskim komičarom Viktorom Truiljom, koji je postao najuticajniji politički komentator svoje zemlje. Lider ekstremne desnice u Holandiji, Gert Vilders, imao je prošlost kao panker. Svi ovi likovi su stvorili talas populizama i mržnje prema klasičnim političkim elitama, što predstavlja istinski antipod tradicionalnoj politici. Fenomen, tačnije odbacivanje ili čak pobuna protiv političkog profesionalizma, uz veliku dozu kanalisanja mržnje prema migrantima, predstavlja novi politički diskurs u zemljama razvijenog sveta. Novi populizam sam po sebi ne mora biti loša pojava, možda se čak može smatrati za lek koji tradicionalni političari moraju da progutaju, jer su decenijama koristili birače i distancirali se od realnosti običnih ljudi. Problem može da predstavlja ako se ovi “klasični” političari ne probude uskoro, odnosno ne počnu da razmatraju potrebe birača, a ne moćnih lobija – jer tako dovode u pitanje integritet same demokratije.

U Srbiji, umornoj od ratova i sankcija, izneverenoj od petooktobarske revolucije, etablirala se „nova elita“. Usled toga zamalo nismo u konkurenciji narcisoidnog Borisa Tadića, bezličnog Maršićanina (tada kandidata vladajućeg DSS) i priprostog Tomislava Nikolića dobili svoju verziju Berluskonija ili Donalda Trampa u vidu Bogoljuba Karića. Jeftina demagogija i populizam, na žalost, „pale“ svuda, pa makar to bile i zemlje sa razvijenom demokratskom tradicijom.

 

Ostavite odgovor