PRST OBRAZA

Preberite ovlaš kratku stranačku istoriju nakon raspada Jugoslavije i pokušajte na prste jedne (zdrave) ruke nabrojati pet političara koji su lični interes podredili narodnom i državnom i već kod kažiprsta ćete zastati

 

Autor: Dragan Banjac

 

Davno već, u vreme kada su lakoverni polagali nadu u lažne demokrate na tronu nakon svrgavanja Slobodana Miloševića, u beogradskom Medija centru promovisana je Demokratska socijalistička partija Milorada Vučelića, ranije potpredsednika Slobine družine. Bila je sredina novembra 2000. godine, a pored ovog Vojvođanina (Sivac, kod Crvenke, 1948) na spisku najavljenog političkog „giganta” bile su još neke uvređene es-pe-es-ovske „snajke” – Borisav Jović, Slobodan Jovanović, Jovan Radić, Milivoje Stefanović… Nekadašnji „ja do Njega” izjavio je da su on i ortaci odlučili da formiraju novu stranku, „jer je bilo očigledno da sva naša upozorenja i osnovni zahtev vrhu SPS – da se na vanrednom kongresu raspravlja o odgovornosti rukovodstva – zbog gubitka vlasti i ugleda SPS – neće uroditi plodom”. Bivši urednik „Studenta”, „Književne reči”, i RTS najavio je priključenje srodnih stranaka „levo od centra”, demokratskog krila SPS, partije bivšeg predsednika SRJ Zorana Lilića…

Kad je došlo vreme za pitanja, nekolicina kolega po običaju je sročila nešto sasvim nevažno, podilazeći im, a onda sam im gotovo pokvario predstavu pitanjem: “Vidim, pokazali ste da vas nije sramota, ali ipak pitam – kako vas nije stid da izlazite u javnost, šetate tokom dana ulicama, umesto da ste makar u kućnom pritvoru.” Jović se malo bekeljio, a zanimljivo je da sam umesto od promotera (pogledima praćenih coktanjem) više ukoren od kolega. Vučelić u svom odgovoru nije propustio reći da se ne kaje zbog onoga što je i kako radio, da bi monstrum iz Takovske 10 ponovo uređivao i vodio kao i ranije, a sve (to uvek pali) začinio patriotizmom.

Milorad_Vucelic

Nekadašnji potpredsednik Slobine družine – Milorad Vučelić

Navedeno pominjem najviše zbog onih koji se redovno razočaraju nakon opamećivanja (bez izvlačenja pouke!), saznanja da su nadu polagali u barabe i diletante, koji jedino misle na ličnu korist. Preberite ovlaš kratku stranačku istoriju nakon raspada Jugoslavije i pokušajte na prste jedne (zdrave) ruke nabrojati pet političara koji su lični interes podredili narodnom i državnom i već kod kažiprsta ćete zastati. Isto uradite i s najbližim okruženjem, nabrojte toliko osoba koje su ostale stamene i ne biste ih svrstali u „golubove prevrtače”. To su oni, poput onog televizijskog junaka iz okoline Valjeva, koji je na pitanje Vuka Draškovića (verovatno doživotnog predsednika Srpskog pokreta obnove – SPO i opozicione štetočine) kad će za njega glasati rekao: „Kada dođeš na vlast”.

Prevrtljivci su me oduvek zanimali i držim da ih je najviše među nama. Upoznao sam brojne i u najrazličitijim situcijama, a navešću dva primera. Nakon katančenja Naše Borbe (16. oktobra 1998) od strane radikala Aleksandra Vučića (ministra za informacije u srpskoj vladi) i njegovog pomoćnika Miljkana Karličića (JUL Mire Cvetajeve – Marković), koji su je zapečatili uz sadejstvo dvadesetak „plavaca sa dugim cevima, nije prošlo ni nekoliko dana od izgona i stavljanja lanaca na redakcijska vrata sreo sam bivšeg spoljnog saradnika u Knez Mihailovoj ulici. Dolazio bi s tašnicom pod miškom, onom s rajsferšlusom (patentim zatvaračem) na dužu stranu i nudio svoja umna razmišljanja na razne teme, a glavni i odgovorni redovno bi mi ga preusmerio. Znaš, kaže, nije ni ovaj Danas loš, rekao je i strefio me posred srca. Išli smo pedesetak metara ćutke a negde oko “Žućkovog čošeta” (Radivoja Koraća, ispod “Insinog” sata) sam ga opsovao i već skoro dve decenije se obilazimo u širokom luku.

Drugi primer je mnogo ilustrativniji. Bivši vatreni pobornik Građanakog saveza Srbije i njegovih lidera sada je uz „napredne” snage. To se od njega i očekivalo i nikoga nije iznenadi(l)o, ali ne voli da čuje ni najmanju kritiku na račun bivših radikala. Lik je mišljenja da premijer AV iskreno vuče ka Evropi a da dežmekasti Ivica (Dačić) nema putera na glavi i da je raskrstio “s Miloševićevom mustrom”. Nakon pokušaja “kupanja” u emisiji Suzane Trninić pre nekoliko dana (RTV B92), pozvao sam ga i tražio mišljenje. Sve su mu namestili, kaže, a na pitanje: “A ovi tvoji(!?)” – zaklopio je slušalicu. On nije samo uz presvučene radikale, nego i uz “miloševićevce”. Sic!

Imam bezbroj razloga zbog kojih žalim što Zoran Đinđić nije živ. Osim glavnog (predsednik vlade se ne ubija!) rado bih, da nije ustreljen, ispričao bih šta mi je rekao prvih dana onog oktobra na preporuku da se sprovede detaljna lustracija u medijima i trajno zabrane SPS, SRS, SPO, JUL, ND…  Da je to učinjeno Ivica Dačić, recimo, ne bi bio jezičak na vagi Borisu Tadiću i nakon njega sadašnjem srpskom poslovođi. Oni su, inače, posebna sorta. Najpre su se priklonili pomenutom golmanu paraderu što prima “pacerske” golove (BT, ili „Ja kao predsednik Srbije”, „Ja kao predsednik Srbije”…), a onda su, gle čuda, odgovarali u Aleksandru Vučiću. Razumljiva je njihova težnja da su u vlasti (čime se oni i grešni im prijatelji spasavaju apsa), ali teško razumem narod od kojeg se (pogreška) očekuje da na izborima kazni nevaljalce.

Najnoviji gaf “slobisti” su napravili prilikom povratka haškog osuđenika i bivšeg srpskog premijera Nikole Šainovića u zemlju. Ostavimo po strani krivicu, osudu, Sud, pravdu i nepravdu, gledanje kroz prste drugim osumnjičenima (pripadnicima drugih nacija s područja bivše Jugoslavije) – ali čoveka pravo iz zatvora staviti u najniviši stranački organ nije „malo previše”, nego za psihijatrijski pregled. Ali, znaju oni (SPS) da svetina (rulja) voli začikavanje, ne samo na domaćoj sceni nego (naročito!) strancima. Druga je stvar što od tih stranaca najviše zavisi narodni boljitak (svakako ne od domaćih ovnova predvodnika), ali to srpskim političarima nikad nije bilo u prvom planu. Ne znam koliko dačića postoji i kako se, recimo, odnosi stranački prema onima iz vlade, resornog ministarstva, prema onom iz OEBS… I jednako krivim i socijaliste i Šainovića koji je, da je imao prst obraza, trebalo da se zahvali i kloni javnosti. U prvom obraćanju čak je rekao da je na Sudu izjavio da nije kriv, ali da to ne znači da mu je mirna savest. Da je znao šta ga čeka, mogao je davno pre toga da zahvali Miloševiću, uzme ženinu sliku sa stola i pronađe posao u struci, ali – vlast je strast.

Sociolog Srećko Mihailović je svojevremeno rekao da političari „zamajavaju narod”, ali i da su ovdašnji građani bolji od (svojih) političara. Veoma cenim ovog gospodina, ali mi se čini da je u ovom drugom pogrešio. Biće da je to ista fela i da samo bolji narod od našeg zaslužuje i bolje političare. 

 

Ostavite odgovor