KUSTURICA: DA NIJE PUTINA, SRBIJU BI SRAVNILI SA ZEMLJOM

„Najstrašnije je izgubiti svoju kulturu, tradiciju i poseban mentalitet. Za evropske narode to možda i nije toliko važno, ali za beskrajno lepu i veliku, i nadasve ponositu zemlju kao što je Rusija – to je izuzetno važno.“

U ekskluzivnom razgovoru za „Rosijsku gazetu“ i njeno izdanje na srpskom jeziku „Ruska reč“ srpski režiser Emir Kusturica opisao je kako vidi savremenu Rusiju, koji njen deo je „prava Rusija“, kako doživljava ulogu predsednika Putina u istorijskim zbivanjima i zašto je Srbija „mala Rusija na Balkanu“.

Emire, možemo početi sa jednim od uobičajenih pitanja: kakva je po Vašem mišljenju savremena Rusija?

Rusija u raznim krajevima izgleda prilično raznoliko. Kada odete u Sibir, doživite tu nesagledivu zemlju na jedan poseban način – za mene je to prava Rusija. U Sankt Peterburgu se, na primer, mogu prepoznati osobine stare dekadentne Evrope. U Moskvi se recimo ne možete odupreti utisku da se nalazite negde između Evrope i Amerike. Čini mi se da bi Moskovljani najviše želeli da budu Evropljani – ali to je opet moje mišljenje. Najstrašnije je izgubiti svoju kulturu, tradiciju i poseban mentalitet. Za evropske narode to možda i nije toliko važno, ali za beskrajno lepu i veliku, i nadasve ponositu zemlju kao što je Rusija – to je izuzetno važno.

Prisetimo se kakva je bila vaša zemlja odmah posle pada komunizma. Klinton se otvoreno smejao Rusiji i njenom predsedniku. Rusiju niko nije doživljavao ozbiljno. Ko bi se usudio da se sada smeje Rusiji i njenom predsedniku?

Ruska opozicija traži demokratiju koja jednostavno nije ostvariva, barem ne za sada. Takva demokratija ne postoji nigde, ni u SAD, niti u Evropi, pa nije realna ni u Rusiji.

Ruski predsednik i nije posebno omiljen u svetu. Kako to da Putina tako srdačno prihvataju u Srbiji?

A kako drugačije da ga prihvatamo? Da nije Putina, Srbiju bi sravnili sa zemljom. On je čovek koji je vratio duh i dostojanstvo svom narodu. Zahvaljujući njemu Rusija preuzima svoju zasluženu ulogu na svetskoj sceni.

Jugoslaviju su rasparčali jer je bila ozbiljna i potpuno nezavisna država, a pored toga i veliki igrač na svetskom tržištu naoružanja. Vodila je nezavisnu politiku što se krajem dvadesetog veka u uslovima jednopolarnog sveta nikako nije uklapalo u interese zapadnih zemalja, prvenstveno Nemačke.

Šta se dešava sa svešću i sa sećanjem Srba? Od varvarskog NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. prošlo je izvesno vreme. Da li su zbog takvog poniženja ostali ožiljci u svesti srpskog naroda?

Naravno da su ostali – i to vrlo duboki. Sve naše političke partije – čak i one koje sarađuju sa Zapadom – kategorički su protiv ulaska u NATO. Po tom pitanju su svi jedinstveni. Sjedinjene Države i Evropa su se na najgori mogući način iživljavali nad Srbijom jer tada niko nije bio u stanju da im se suprotstavi. Kažnjavali su nas zato što smo oduvek bili saveznici Rusije na Balkanu, ali i zbog činjenice da smo isto kao i Rusija pravoslavna zemlja. Kosovo će vekovima ostati otvorena rana. I sramna stranica u istoriji ljudske civilizacije.

A u ovom svetu morate biti jaki, inače će vas pregaziti. Da li mislite da se posle Napoleona i Hitlera nešto promenilo?

Da li Srbija treba toliko da teži da uđe u EU?

Mislim da se čitava Evropa trenutno nalazi u jednoj dubokoj sistemskoj krizi. Vojna industrija radi punim kapacitetima, a ne postoji tolika potražnja da bi se njena proizvodnja mogla plasirati. Svet se menja. Vidimo da Kina preuzima vodeću ulogu. Indija je vrlo dosledno prati. Rusija postaje sve bogatija i moćnija pa samim tim zaslužuje sve veće poštovanje. Da li mislite da to Zapadu odgovara?

Nedavna situacija na Kipru sasvim lepo ilustruje ono o čemu govorim. Tamo se evropski problemi rešavaju na račun Rusije.

Pritom Evropa, koja je sastavni deo evroazijskog kontinenta, svu svoju energiju usmerava u evroatlantske integracije. To je ozbiljan nesklad i opasna kontradiktornost. Konflikt je kao mina sa odloženim dejstvom, prikrivena i samo što ne eksplodira. Uopšte nisu prazne priče o mogućoj preraspodeli sveta, slične zamisli zaista postoje. Planovi o podeli Rusije, o prekrajanju Bliskog i Srednjeg Istoka. Evropska unija kao globalni projekat možda izgleda lepo i privlačno, ali ja iskreno sumnjam u njenu održivost. Kada jedan Nemac treba da nahrani stotinu Rumuna, to ne može dobro da se završi, kao što nije ni u slučaju Jugoslavije.

Kada odete u Sibir, doživite tu nesagledivu zemlju na jedan poseban način – za mene je to prava Rusija.

Da li je postojala bilo kakva mogućnost da se Jugoslavija očuva?

Takva mogućnost nije bila predviđena. Plan za uništenje Jugoslavije osmišljen je odavno, a inicijatori i inspiratori su Nemačka i Vatikan. Jugoslaviju su rasparčali jer je bila ozbiljna i potpuno nezavisna država, a pored toga i veliki igrač na svetskom tržištu naoružanja. Vodila je nezavisnu politiku što se krajem dvadesetog veka u uslovima jednopolarnog sveta nikako nije uklapalo u interese zapadnih zemalja, prvenstveno Nemačke. U Evropi nas ni sada ne prihvataju, upravo zato što se razlikujemo svojim nezavisnim karakterom. Mi smo kao mala Rusija na Balkanu.