PRIČA O KURTI I MURTI

PRIČA O KURTI I MURTI

Sedamnaest godina kasnije priču o 5. oktobru 2000. godine možda najbolje sumira ona čuvena: „Sjaši Kurta da uzjaše Murta“. Ovu poznatu izreku gotovo svaka osoba na ovim prostorima izgovori barem jednom godišnje, a neki i svakodnevno. Kurta i Murta su posebno na glasu u vreme izbora i promena, a naročito kada se na velika vrata obećava/očekuje da će biti bolje, i to, naravno „od naredne godine“.

 

VREME JE - Milan Dinić

 

 

Autor: Milan Dinić (dopisnik iz Londona)

 

 

 

Šta Vama danas znači 5. oktobar? Većina ljudi će verovatno sa negodovanjem i razočaranjem da odgovori na ovo pitanje. Kao i svaka priča o neuspelom poslu od koga se mnogo očekivalo i za koji se još više obećavalo, ushićenje i zanos zamenjeni su razočaranjem koje se, izgleda, iz godine u godinu sve više „cementira“ kao trajno obeležje srpskog društva.

Petog oktobra 2000. godine na ulicama Beograda, ispred tadašnje Savezne skupštine, skupilo se, kako se procenjuje, oko 600.000 građana iz čitave Srbije -odlučnih da se bune sve dok tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević ne prizna pobedu demokratskog kandidata Vojislava Koštunice na izborima koji su održani 24. septembra. U demonstracijama život je izgubila Jasmina Jovanović (39) bankarski službenik i član DSS od njenog osnivanja. Tog dana Milošević je pao. Za jedne revolucija, za druge državni udar – 5. oktobar 2000. predstavlja prekretnicu u modernoj istoriji Srbije.

Verovalo se da je promenjen sistem, a mnogi tvrde da su promenjeni samo ljudi (a, reklo bi se, i to je bilo privremeno – dok se smenjeni nisu reorganizovali, preorijentisali i „evropeizovali“). Mnogi ljudi koji su stekli novac i pozicije u Miloševićevom sistemu uspeli su da naprave „dil“ sa novim vlastima, legalizovali su pokradeno i sada njihova deca predstavljaju ekonomsku elitu koja otvara biznise i pravi poslove… Istina, neki su i platili debelo, što iz principa, što iz gluposti, a neki i usled osvete…

Priču o 5. oktobru možda najbolje sumira ona čuvena: „Sjaši Kurta da uzjaše Murta“. Ovu poznatu izreku gotovo svaka osoba na ovim prostorima izgovori barem jednom godišnje, a neki i svakodnevno. Kurta i Murta su posebno na glasu u vreme izbora i promena, a naročito kada se na velika vrata obećava/očekuje da će biti bolje, i to, naravno „od naredne godine“.

Iako se o Kurti i Murti govori generacijama, zanimljivo je da priča o njima – kako tvrde stručnjaci za jezik – nema nikakvo utemeljenje u istorijskim događajima (premda bismo u svakoj generaciji ljudi na ovim prostorima našli niz ljudi koji su bili i Kurta i Murta). Prema pisanju poznatog srpskog lingviste Egona Feketea, izreka „sjaši Kurta da uzjaši Murta“ svrstava se u kategoriju frazema u kojima antroponimi „nemaju nikakvu istorijsku i anegdotsku podlogu, nemaju dakle, oslonac na bilo kakav konkretni denotat, već u frazemi egzistiraju isključivo iz silabičko-metričkih razloga…

Dakle, jasno je da je antroponim u ovoj kategoriji frazema/proizvoljna kategorija, bez semantičke konotacije, lako zamenjiv apelativom ili pak izostavljiv. Takvi bi bili frazemi tipa: Tata-Mata; Cile-Mile; Hajde Jovo nanovo; Janko i Marko; Crvi, Milojka careva devojka; Kome ime Zlokera, svud ga zlo ćera (VP); Ispod Mire sto đavola vire; Sjaši Kurta da uzjaši Murta; Dva loša ubiše Miloša; Živ mi Todor, da se čini govor; Kuku Todore, svaki dan to gore (VP) i tako dalje. (Egon Fekete, Antroponimski elementi u srpskohrvatskim frazeološkim i gnomskim obrtima, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku XXVII–XXVIII, Novi Sad, 1984–1985, 835–843.).

Mato Pižurica, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, navodi  da „Kurta i Murta izvesno pripadaju korpusu prepoznatljivih orijentalnih imena turskog porekla. U turskom kurt znači ’vuk’… Ime Murta je hipokoristik od Murat (tur. Murad ’poželjan, željan’ i sl.), Murtez, Murteza (tursko ime arapskog porekla u značenju ’odabrani’, ’zadovoljni’, ’srećni’) (Smailović, 319, 375). Oba imena su registrovana kod Milice Grković kao zaštitna imena u „Rečniku ličnih imena kod Srba“ (Grković, 116, 142).

U prevodu – Kurta i Murta nas jašu još od Turaka, ili preciznije, i posle odlobođenja od Turaka i dalje nas jašu domaći „Turci“… Humoristički portal Vukajlija ponudio je sledeću, reklo bi se narodski bolje pojašnjenu definiciju. Tamo stoji da Kurta i Murta „..uvek idu u paketu i nikada se ne razdvajaju. Nisu u krvnom srodstvu mada veoma liče. Često su u koliziji i nikad ne znaš sa kojim imaš posla, obično ih najviše ima po javnim preduzećima i u vladi. Na selo retko dolaze…“.

Ako pogledamo samo period od dolaska Miloševića na vlast pa do danas, istorija Srbije ispričana kroz izreku o Kurti i Murti izgledala bi ovako: Prvo nas je jahao Kurta (Milošević i SPS), a onda je on prinuđen da sjaše – pa je došao Murta (DOS). Kada je počeo da nas jaše Murta i njegova 18-člana familija (koliko ih je bilo u DOS-u), deo Murtine porodice se posvađao ko će dalje da nas jaše. Pa su se dogovorili sa mlađim delom Kurtine družine („reformisanim socijalistima“) da ih podrže u jahanju.

Prvo je to učinio najprincipijelniji čovek u familiji Murte – Vojislav Koštunica, koji je ugovorio manjinsku podršku SPS-a za svoju vladu od 2004. do 2007. Potom je i drugi glavni član familije Murtinih (DS) sa istim tim mlađanim članovima Kurtine familije dogovorio vladu 2008. godine – čime je otpočeo period vladavine (ili, preciznije, jahanja) i Kurte i Murte zajedno. Vremenom su Murtini pali s konja (naroda), pa su ponovo na vlast došli Kurtini – samo malo mlađi. Potom se dobar deo Murtinih slizao sa Kurtinom drugom stranom familije („reformisanim radikalima“ zvanim SNS), da bi, nakon što su se prepoznali i bratski zbližili (čitaj: usaglasili u podeli plena) sada ponovo nastavili da jašu u paru – sa time da glavnu reč ponovo vode Kurtini… 

I tako godinama – na obe strane je neko prošao dobro, neko loše, a samo je konj nastavio da lipše… Da ne budemo cinici do kraja – premda se čini da nam istorijsko iskustvo ne daje za pravo da budemo drugačiji – nije sve tako besmisleno. Čini se da 5. oktobar iznedrio jednu ključnu promenu koja, do sada, nije bila upitna: smenjivost vlasti.

Iako su se svi na vlasti od 5. oktobra koristili raznim mutljavinama i spletkama da opstanu – jer je to modus vivendi savremene srpske političke „elite“ – nijedna stranka od 2000. godine pa do danas nije dovela u pitanje smenjivost vlasti i mehanizam demokratskih izbora. Srbija je danas otvorenija i ekonomski stabilnija nego ranije, a 5. okobar nas je, čini se, spasao da ne prođemo kao Irak ili Libija. (Ne daj Bože da smo mi slučajno imali naftu!)

A naši „zapadni partneri“ su i posle završetka kosovskog konflikta počeli da spekulišu putem „slobodnih medija“ poput CNN-a i sličnih da je Milošević pravio atomsku bombu u Vinči. To što nam je standard bliži libijskom i iračkom nego evropskom izgleda je cena svega toga… Ili, da parafraziramo Đinđića – mi možda ne valjamo, ali bolje nemate. Ključni nedostatak 5. oktobra je upravo u tome što nije sprečio odlazak boljih, a da najgori ostaju i vladaju…

Ostavite odgovor